Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Stuttgart Online: Što više daješ to sve duže traješ [INTERVJU]



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Stuttgart Online. Stariji brat Artan Lilija. Dovoljno je reći bas, bubanj i bas. Energični nastupi. Odličan vajb. Od svojih početaka su imali nešto "kao Šarlo", dozu neurotičnosti, ili nešto od Discipline što se posebno odražava kroz tekstove koji su kratki, jasni, jezgroviti, poput parola. Poslušajte samo rane radove Pažnja pažnja muzika je važna, Dva miliona ljudi,...
O njihovom radu, "generaciji kiks", muzici kao katarzi razgovarao sam sa Bojanom i Demirom pre njihovog nastupa u Negotinu.

Sttutgart Online u Elektropioniru, foto: Bojan Stankov, izvor: FB stranica benda
HC: Kada se kaže Stuttagrt Online prva pomisao je bas i bubanj. Neko će pomisliti da bend sastavljen samo od ritam sekcije nije dovoljno, da tu možda nedostaje gitara, sint ili bilo koji drugi instrument. Vi ste dokazali da to nije tako. Bitna je energija koja se nosi, pruža i daje. Bitna je požrtvovanost i ideja koja se fura. To je najbitnije, zar ne?
Bojan Slačala:
Tako je, u stvari mi nismo to dokazali, mi smo pokazali da je to moguće. Postoje mnogi bendovi koji to rade, koje sam gledao i koje mnogo volim, koji možda nisu poznati nekoj široj javnosti ali postoje, kao na primer The Dirtbombs. Sa naše scene izdvojio bih Obojeni Program u toj nekoj novijoj formaciji gde su takođe zastupljene dve bas gitare. Nije to neka naročita novost ali pošto volimo taj fazon onda nam je to super i uživamo u tim nekim dobrim niskim vibracijama.

HC: Iako vašu muziku kategorišu kao garažni rokenrol, pesme su u nekom pank maniru. Ne duže od 3 minuta, brze i pune energije. Bas gruva, bubanj razvaljuje, tekstovi udaraju direkt u glavu. Mislim da je to sasvim dovoljno da se čovek uz vašu muziku otkači i u potpunosti iz sebe izbaci sve ono što ga muči i opterećuje. Šta misliš o tome?
Bojan Slačala:
Tako je!

HC: Vezano za prethodno pitanje, da li je tvoja muzika tvoja duhovna katarza i kako bi u stvari rečima definisao svoju muziku? 
Bojan Slačala: Muzika nije stvar za definisanje može se samo nekako neposredno odrediti neki žanr, ali opisati se rečima ne može jer to je muzika. A ako ipak moram to da uradim pričao bih o Štutgartu kakav jeste danas. To je jedna durska rock’n’roll svirka sa povremenim ispoljavanjem emocija u molskom obliku ali uglavnom je to jedna Rolingstons durska svirka sa snažnim porukama kroz tekstove.

HC: Tekstovi pesama su prilično jaki. Puni životnog iskustva. Nose bitne poruke, životne filozofije. Oni su jedna kritika društva i pojedinca. Pevaju o unutrašnjim borbama, zabludama i međuljudskim odnosima. Puno pitanja se postavlja ali i puno odgovora se daje. Imajući sve to u vidu mogu da zaključim da si i više nego dobar pesnik. Da li imaš u planu da svoje pesme objaviš u formi knjige?
Bojan Slačala:
Iskreno da ti kažem nisam. Možda bi to trebalo neki biograf da uradi ili neki zaljubljenik da mi kaže da to hoće da uradi i da ja samo kažem može. Postoje velikini iz sveta rokenrola koji izdaju knjige poput Aleksandra Stojkovića ST-a iz GoriBora. To su ljudi koji su pesnici i čija poezija i treba da bude objavljena u formi knjige. Ja za sada nemam takvih planova.

HC: Nekada je postojala generacija X, vi pevate o generaciji kiks. Da li smo skupa svi zajedno kiksnuli ili još uvek ima nade?
Damir Ahmetović:
Mi smo definitivno kiksnuli ali poenta je da iz tog kiksa posle nekog miksa izvučeno neku pouku. Mi smo deo tog kiksa i samim tim smo legitimna priča na zadatu temu.

HC: Iako vaša pesma „Zašto ćutiš kada mnogo toga znaš“ govori o drugoj vrsti ćutnje, mene je asocirala da vam postavim ovo pitanje: Da li nam se sve ovo dešava zato što oni koji znaju ćute? Da li je ta ćutnja zapravo simbol našeg neuspeha i potencijalnog poraza?
Bojan Slačala:
Možda ta generacija koja najviše pati zbog toga u stvari je sama sebi kriva što ništa nije uradila. Čovek u toku odrastanja, znam to iz iskustva jer evo ušao sam u četrdesete godine života, mnoge stvari koje je prošao, proživeo i iskusio, drugačije ih doživljava kao zreliji i stariji. Ljudi zapravo uvek misle da uvek sve znaju a ako je čovek iole pametan on će shvatiti da u stvari ništa ne zna. Potrebno je da protekne određeni vremenski period i tek tada predostoje analize iz proživljenog, sećanja, iskustva... Tada se može doneti zaključak o tome da li znaš ili ne znaš, da li si pametno i ispravno postupio.

Stuttgart Online u Negotinu, foto: Miljan Ristić
HC: Identifikovao sam sa mnogim tvojim pesama. Pojedine su mi baš dale pravac, užarile volju, učvrstile nadu, otklonile pojedine sumnje u sebe i svoje postupke. Da li to govori da su tvoje pesme jedna univerzalnost sa kojom se svako, ko iole misli svojom glavom i oseća svojim srcem, može identifikovati?
Bojan Slačala: To su neki opšti stavovi u životu. Ljudi nisu isti ali postoje neki principi u kojima se svako može pronaći. Ono što je najbitnije je da se stav brani srcem. Mi ćemo uvek raditi onako kako volimo i onako kako mislimo a sad da li će se to nekom svideti ili ne, pa šta ja imam sa tim? Njihova stvar!

HC: Neminovno moram da spomenem i Artan Lili, tvoj drugi bend koji je stekao priličnu popularnost, baš zato što i on predstavlja tebe kao ličnost i umetnika. Pričati o Bojanu Slačali a ne spomenuti Štutgarte ili Artane bilo bi kao nedovršena misao, tri tačke na kraju rečenice... Imaš česte nastupe sa oba benda, non-stop si na putu, kako sve postižeš, kako se uklapaš sa vremenom?
Bojan Slačala:
Super pitanje jer to nam se stalno dešava. Zato moram da spomenem kada je u pitanju stav tu je Stuttgart Online a kada je u pitanju stav sa emocijma onda je tu Artan Lili. To su dve strane koje se dopunjuju i nadovezuju. Štutgarti su malo čvršći, mačo pristup muzici, dok Artan Lili vuče ka tom nekom noise popu, ali u oba slučaja to sam ja i to smo mi. Bitno je da radimo ono što volimo. To radim u životu, od toga živim tako da mi nije problem da radim minimum 8 sati dnevno. Šta bih drugo pa radio? Volim to da radim, verujem u to i uvek ću to raditi.

HC: Moto benda Artan Lili je stih iz pesme „Novi zvuk u gradu“: „Srce na terenu uvek kad je gusto“. I Štutgarti imaju jedan stih koji poručuje nešto slično: „Život živiš onda kad se dobro daješ, Što više daješ to sve duže traješ“. Ti stihovi dovoljno govore o tvojoj muzici i o tome ko si i šta si. To se i vidi i oseća prilikom va[ih nastupa. Ta energija koju nosite i širite. Davanje maksimuma od sebe. Čak sam čuo i mlade bendove da često citiraju vaš moto: „Srce na terenu“. Kakav je utisak kada znaš da neke mlađe snage žele da idu putem kojim ti ideš, baš zato što te poštuju i što si im uzor?
Bojan Slačala:
Pretpostavljam da je to neka vrsta odgovornosti koju imaš prema publici ali i prema kolegama koji poštuju tvoj rad kao i ti njihov. Normalno da mi je drago zbog toga. Takođe i ja njih poštujem i podržavam. Time se scena samo jača i to je u interesu svih nas.

HC: Muzika za preporuku. Film za preporuku. Knjiga za preporuku.
Damir Ahmetović:
Prvi bend koji mi je pao na pamet je Screaming Blue Messiahs pa eto neka bude to moja muzička preporuka.
Bojan Slačala: Ja bih spomenuo Senidah to je slovenačka pevačica koja izvodi neki trap folk i koja evo polako postaje pop ikona. Filmova ima gomila ali ne mogu trenutno da se setim ni jednog ali bih preporučio bih seriju Narkos tako da ako neko slučajno seriju nije pogledao imaće šta da gleda preko 20 sati. A što se tiče knjige trenutno čitam Hemingveja a preporučio bih Predele i Staze, putopise Ive Andrića. Nekako sam se vratio klasicima. Valjda tražim u njima te večne istine i životne mudrosti. To mi trenutno najviše godi i ujedno mi koristi u mom umetničkom izrazu.

Intervju uradio Miljan Ristić a.k.a eXperiment



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva