Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Korto Malteze: Uvek malo dalje – Priče o neobičnim ludilima



Sviđa ti se? Javi ostalima!

„Nijedan čovek nije ostrvo“, govori Džon Don još u 16. stoleću, a citira ga i Hemingvej na početku „Za kim zvono zvoni“. Prat i Korto ih opovrgavaju, da ne kažemo – kontriraju. Deluju kao plutajuća ostrva koja nose događaji i meridijani, uvek u potrazi za nečim neopipljivim i neopisivim. Prat i Korto jer je još davnih dana ćerka Umberta Eka primetila istovetnost između njih, uprkos razlikama u fizičkim karakteristikama. Istovetnost, a ne sličnost; jer držanje, ponašanje i sanjalački pogled u daljinu su odlike duha a ne fizionomije.

Prat koliko crta (i piše) o Kortu, stvara i priču o sebi. Kroz svog junaka putuje predelima koja je već posetio, ili sanja da ih dosegne. Međutim, koliko je velika sličnost, golema je i razlika među njima. Korto je možda bio ono što je Prat i sanjao da bude, lutalica bez obaveza i tereta, voljen, neopterećen, hladnokrvan. Skoro pa lišen ljudskosti, osim u čistoj prirodnosti pojave gde god da ga okolnosti zadese, jer uvek i gde god da se nađe on je – Korto.

„Uvek malo dalje“, već kao naslov odaje tu somnabulnu nit koja spaja sve priče o Kortu. Ako postoji ikada mogućnost da se ceo Pratov opus o Maltežaninu sažme u jedan integral, možda bi „Uvek malo dalje“ bio i savršen naslov. Ne treba smetnuti s uma da kada je crtao ovih pet relativno kratkih priča („Glave od pečuraka“, „Konga banana“, „Vudu za gospodina predsednika“, „Laguna lepih snova“ i „“Dede i bajke“) za francuski komunistički časopis „Pif“, Prat ih uopšte nije video kao zasebnu celinu kojoj će biti podaren tako zanosan naslov koji definiše ceo serijal. Jednostavno je pratio jednu nit, selio svog junaka duž zamišljene putanje tokom tri stvaralačke godine (1970-1973), nakon čega napušta „Pif“. Ali u te tri godine Prat je od jednog, pa recimo relativno marginalnog stvaraoca, ostvario svoj pun potencijal i utemeljio se kao gigant devete umetnosti. Šta mu je to darovalo? Malo više komocije, slave i žena. Komocije da putuje svetom kad i koliko poželi, slave koja mu je sigurno nakon nekog vremena dozlogrdila, i žena koje su mu uvek bile opsesija.

No vratimo se na pet priča iz „Uvek malo dalje“ (Darkwood 2018). Zamišljenu celinu povezuje, kao i u „U znaku Jarca“, „Keltima“ i „Etiopiji“, prosta geografska odrednica. U ovom slučaju to je Južna Amerika, priobalje i Indiosima nastanjeni spletovi reka i džungle. A u Kortovom svetu nemoguće je dotaći se bilo kojeg kutka sveta a da ne bude neke potrage za blagom, socijalnom pravdom ili samo ljudskosti. I opet sve te (ne)prilike Korto proživljava kao ostrvo koje putuje distancirano od sveta. Akteri sa njim ulaze u interakciju, ali on je više medij koji služi da se ispričaju tuđe priče. Pogledajmo samo „Glave od pečuraka“, prvu u nizu. To već nije priča o njemu, već o kočopernom ludilu i hrabrosti Pjera la Rena pred skidačima glava iz plemena Hivaro.

„Konga banana“ je prosto ludilo, galimatijas likova i događaja, brzopotezne akcije i neodređene tajne. Ali taj početak priče, sa cevima pištolja umesto likova, čisti potez majstora, i Kortom koji uprkos očiglednoj hladnokrvnosti pred oružjem u krupnom planu odaje nervozu kroz dve upečatljive kapljice znoja. Cevi su nacrtane u nemogućim uglovima (kružni otvori ne odgovaraju perspektivi cevi), kao da pomoljeni iz otvora kolibe oni govore i uvijaju se u dijalogu umesto njihovih vlasnika. Stranice odišu duhom kakvog možemo videti u maestralnom „Alaku Sineru“ Hozea Antonija Munjoza i Karlosa Sampaja, Pratovih istovremenika i dobrih poznanika iz Argentine.


„Vudu za gospodina predsednika“ je opet novo ludilo, gramzivo i delom političko. „Laguna lepih snova“ je najočiglednije ludilo izazvano dotad udaljenim ratom (onim Prvim svetskim, sveprisutnim u Kortu, tada zvanom Velikim). „Laguna“ je i prva direktna referenca na Veliki rat, i maskama koje padaju pred tim užasom. Dosta će se Prat baviti ratom kroz priče u „Keltima“, sledećem albumu sa evropskim pustolovinama. Ali ovde možemo semplovati Pratovo odbijanje da se podvrgne ratnom etiketiranju. Za njega su žrtve samo žrtve, vojnici su vojnici, rat je budalaština zbog koje ne vredi ginuti. Jednom rečju – ludilo. A u svetlu sveopšteg ludila, ni poslednja priča, verujte, ne odskače.

No to su sve različite vrste stanja svesti, povezane, kao što rekosmo, geografskim podnebljem. I to onim koje Prat veoma dobro poznaje. Putovao je tim zemljama u više navrata, ako mu je verovati čak je i imao sina sa ženom iz plemena Hivaro. Da li mu treba verovati – ne znam. Dosta u Pratu potpada u domen mitomanije. Ali da je prokrstario svim tim krajolicima koje opisuje u ovim pričama o Kortu, to je sasvim sigurno. To se vidi i u autentičnosti kojom odiše „Uvek malo dalje“. Neke od ovih priča su i zaslužne za činjenicu da su Prata prihvatali avangardni krugovi pre običnih čitalaca.

Prat je možda sve, ali nije pozer. Njegov životopis je splet često neverovatnih okolnosti, ali to je stvarnost u kojoj je živeo, i kakvu je preneo na Korta. Možda bi svako i želeo da proživi takav život. A možda i ne, jer uprkos bogatog životnog iskustva Prat nije bio lak čovek. Mogli bi ga opisati i kao samoživog, okrenutog zadovoljenju sopstvenih potreba. Ali i nekog ko je potpuno neopterećen okolinom i tuđim mišljenjima. U Argentini pedesetih je bančio, slavio, maskiran u Zbrindolina pevao i svirao po vozovima; tu i tamo je i crtao. I to kakva dela. „Tikonderoga“, „Fort Viling“, „Erni Pajk“... Radio je sa Esterheldom, što bi mnogi smatrali privilegijom, a Prat se sa njim neprestano svađao. Naravno da jeste, jer Esterheld je bio potpuna suprotnost Pratu. Osim što su obojica u svom domenu bili majstori (iako se Esterheld služio rečima a Prat mastilom), jedan je bio bonvivan, a drugi porodični čovek. Pogodite koji je koji. Pritom, Prat nije patio od boljke zvane ideali, a Esterheld je zbog njih ubijen 1977. godine. Nije ni čudo da su se toliko svađali, a Prat u razgovorima sa Dominikom Ptifoom Esterhelda pominje samo tri puta, uprkos činjenici da u narativnom smislu niko nije izvršio snažniji uticaj na njega. I sva tri puta ističe njihove svađe, čak i kad 1979. izjavljuje saučešće njegovoj udovici. Ali ta Esterheldova narativna crta sveprisuta je u Kortu. Kroz dijaloge i priču je odao najveću poštu čoveku sa kojim je nacrtao stotine stranica stripa. Isto kao što je tu i uticaj Alberta Breće i drugih argentinskih majstora sa kojima je radio desetak godina.


Tu su, naravno, i žene. Prat nije samo sakupljao iskustva, krajolike, priče i umetničke uticaje u Južnoj Americi, već i trofeje. Neke platonske, druge pak ljubavne, ali sveprisutna je opčinjenost lepim ženama. Bilo da je reč o Veneksijani Stivenson, negativki iz „Konga banane“, zasnovane po liku devojke prisutne na nekoliko fotografija sa Pratom iz Pariza početkom sedamdesetih. Tu je i Zlatousta, sa istim šeširom kao i u Kortu. „Žene mog života nikada nisu naudile mom delu, naprotiv, rekao bih da je tu postojala izvesna komplementarnost. Žene su mi pomagale da živim, pa time i da radim, i obogatile su moje stvaralaštvo“, poverio se Prat Ptifou.

Iz Južne Amerike Korto će u „Keltima“ ekspresno stići u ratom zahvaćenu Evropu. Prat i Korto će se vratiti poslednji put u Argentinu u „Tangu“. Ali to su već druge priče.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva