Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Kao kroz staklo, u zagonetki - Vladimir Таbašević: Zabluda svetog Sebastijana



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Svi ljudi, pisci, umetnici, izluđuju me, jer, nekako, znam, da u njihovim glavama teku misli koje su u skladu sa svetom, a ludilo je, baš, to kada misliš da tuđe misli teku bolje, lepše, tačnije, normalnije, nego tvoje što teku, da teku onako kako ti misliš da bi i tvoje trebalo da teku. Kada ne razumeš svoje misli, i greškom se bojiš toga.

Čovek je prirodno biće - deo je prirode koja ga okružuje. Čovek je društveno biće – jer kako je to Aristotel svojevremeno definisao: čovek niti je Bog niti je zver da bi bio sam sebi dovoljan. I na kraju, odnosno na početku svega, čovek je misaono biće. Čovek misli, dakle postoji. A zabluda je da misli imaju svoj jasan, normalan tok.

Misli su poput reke... Možemo tu reku nazvati i Misisipi i Neretva ili bilo kako drugačije, jer poenta priče uvek bude ista... Misli teku na neki uvrnut i čudan način. Pokušavamo da ih uhvatimo, da zagazimo u njihove (plitke ili duboke) vode, ali one nekako uvek iskliznu, izmigolje se poput jegulje... A onda pokušavamo ponovo, zagazimo u reku misli na istom mestu na kojem smo pokušavali i ranije, ali smo uvek iznova osuđeni na propast, jer više niti smo mi isti oni koji su onomad gazili tu reku, niti su misli iste one koje su bile pre... I onda šta ćeš... Pomisliš ili da si lud... Ili da je ceo svet oko tebe lud... Pa misli drugih deluju kao da teku drugačije, normalnije i sistematičnije... A zabluda je da su drugi „normalniji“ od nas. Uostalom, „normalnost“ je precenjena danas...

U početku, dakle, (i romana i života) bejaše gomila misli, i te misli bejahu haotične. U tim mislima je bilo mnogo neveštih i čudnih asocijacijativnih veza, simbolike, aluzija i snažnog uticaja vernakulara, jer um u kojima se takve misli začeše bejaše nejak i bez velikog životnog iskustva. (1. Kor 13 – 11: Kad ja bijah malo dijete kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljavah)

U početku (romana) bejaše jedan Karlo... Karlo Nejaki, Karlo Mali, Karlo Zbunjeni, Karlo Perolaki, Karlo Klempavi, Karlo Kopile, Karlo Kopilot,... I te haotične misli bejahu njegove. E taj Karlo je imao nesreću da živi u pogrešno vreme (bejaše to tamo neke devedesetmrtve godine) na pogrešnom mestu (na trusnom i drhturavom Balkanu), i da se rodi iz još „pogrešnije“ (verske, društvene, nacionalne i bilo kakve druge) kombinacije XX i XY hromozoma. I ni kriv ni dužan Karlo Nejaki je morao na svojim slabim ramenima da nosi teret ove genetske kombinacije. Sa majkom beži pred vihorom rata, i on pokušava da ga ne uobliči rečima – jer, ako se o nekim stvarima ne govori i na njih se ne troše reči, onda kao da se uopšte nisu ni dogodile. Karlu su obmane u životu teže od rata. A rat stvara mrtvojezičje i decu koja govore jezikom koji stvara barijere i postaje nerazumljiv. Ijekavica uz koju je odrastao, fizički prekid sa mestom u kojem je rođen i potreba da jezik koji je naučio menja, stvara u Karlu podvojenost.

Karlo Zbunjeni & Podvojeni lamentira nad svojim sećanjima u kojima iskrsavaju vernakularne reči koje ostavljaju čudan ukus u njegovim ustima, ali isto tako one postaju okidači za različite flešbekove u njegovoj glavi. U rečima traži ogledalce prošlosti jer one reflektuju njegova sećanja – koja su njegovo najveće ropstvo i najveća nakaza. I u toj detinjoj igri sa rečima koja reflektuju prošlost, sa Karlovog jezika će skliznuti i priča o njegovim razvojnim devedesetmrtvim godinama. Ta priča o odrastanju je ujedno i priča o razvoju njegovog jezika i rečima koje je naučio da koristi, priča o razvoju maternjeg jezika kojeg je učio i usvajao bez vlastitog korenja uraslog u rodno tlo i bez sigurnosti matere – figure koja nije uvek bila pored njega; bića koje je od vlastitog deteta napravilo i društvenu i jezičku žrtvu. A Karlo je prihvatio da bude ta žrtva, oberučke. A tim istim rukama je hvatao i svoje i majčine rečenice poput zmija otrovnica, razgledao ih i puštao ih, da bi mu se kasnije vratile (još otrovnije) i vrebale njegovu petu.

U Karlovom svetu, a i u njemu samome se mešaju: ljubav (u kojoj često šaljemo lažne znake), pogrešne ideje i zablude (u koje svi čvrsto veruju), nada (koja je u deci koja plaču sama teža od kita), bol (koja možda ima usne, ali govori srcem kao benzin koji sopstveno srce isparava) ali i strah (koji se uvek vidi u rečenicama i u tišinama, kao podmetnuto kopile), strah da umre nedoREČen. A Karlo Rečiti dobro zna da reči imaju neku moć.

Karlo odrasta i multiplikuju se njegove zablude, njegova ličnost se pod teretom dvogubog jezika udvaja, iznenadni izlivi ijekavice ga distanciraju od okoline u kojoj živi, a način mišljenja, koji je gradio na osnovama napravljenim od detinjih asocijacija i simbolike, je evoluirao u nezaustavljivu bujicu. A zakrivljena ogledala i stakla prozora u kojima vidi vlastiti odraz su počela da prenaglašavaju njegove zablude u kojima je ogrezao i on postaje njihova žrtva. (1. Kor 13 - 12: Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.)

Stanje u kom se nalazi jedino može da se prekine ili padom ili oštrim rezom. Jer neko je jednom rekao da je čovek padu sklon... A nakon pada, on se uspravlja i pokušava da nastavi dalje... Ako može...

Misli nastavljaju da se roje... Teku drugačijim tokom jer čovek odrasta i usput preživljava manje (ili veće) raspade sistema. Ostaju reči. Ostaju zablude. I one se međusobno prožimaju i ogledaju jedne u drugima i u njima glavni lik vidi svoj izvitopereni život okrenut naglavačke. I on ostaje zanavek raspet između stvarnosti i reči kojima tu stvarnost oblikuje. A stvarnost je manifestovana kroz mesta u kojima junak prebiva, a u kojima nikada ne može da se oseća kao kod kuće, uvek zbog jezika koji ga izdaje ili pak one pogubne hromozomske kombinacije. I nema pripadanja za njega kao takvog. U najužem delu sveta oko njega se, ipak, nađu i neki drugi ljudi... jer on niti je Bog, niti je zver... Ljudi slični njemu... Neki Dino, Ema, Sofija – koji igraju uloge u svojim i tuđim životima, i sami ogrezli u vlastitim zabludama. Prepliću se indirektno ili direktno sa Karlom koji se lagano povlači u pozadinu priče i postaje neko drugi, ili postaje onaj pravi iskonski on. A onda se priča prepliće sa pričom o Svetom Sebastijanu, o njegovim zabludama o žrtvama i o tome kako je i sam postao žrtva. I svi veruju u to kako mogu da prevare savest, koja je po definiciji prevrtljiva... I svi veruju da su dobri, a u stvari učestvuju u stvaranju zla. Vlastito stradanje i žrtvu popularizuju zarad sopstvenih pobuda. Obmanjuju druge naizgled vlastitom iskrenošću (a iskrenost je često najbolja obmana), a samim tim najviše obmanjuju sebe. I svi su uvek na gubitku i ispadnu loši, a hteli su da urade nešto dobro...

Zabluda Svetog Sebastijana je izuzetna jezička himera Vladimira Tabaševića, u kojoj su reči i sećanja često jedno isto. Tabašević poetski i jezički preobražava sopstveni doživljaj sveta i svoja sećanja koja su zasigurno isplivala pod uticajem novog povratka bumeranga istorije. Ovo izuzetno vešto pretakanje poetike života i misli u romanesknu formu je primećeno i od strane članova žirija za dodelu NIN-ove nagrade, tako da je ovaj veoma kompleksan roman ovenčan najbitnijom domaćom nagradom za književnost.

U priču o fizičkom, mentalnom i jezičkom sazrevanju osobe koja nigde ne pripada, autor je utkao mnogo prikrivenih tema, i gađao (i pogodio u sam centar) mnogo meta koje niko ne vidi da su prisutne. Jedno od možda najdominantnijih pitanja kojima se autor bavi u romanu jeste pitanje identiteta – i to ne samo nacionalnog nego pre svega jezičkog. U prvom delu romana, dok piše o Karlu (naizgled glavnom junaku romana), Tabašević veoma vešto dočarava svet i misli liminalne osobe čiji se fluidni identitet razliva po kalupima kojima sredina pokušava da ga ograniči. Opipljiva dualnost koju živi i reflektuje glavni junak je poput one dualnosti koju opisuju postkolonijalisti. U drugom delu romana, Tabašević kao da glavnog lika opkoljava ogledalima u okviru kojih se njegova već upitna ličnost multiplikuje i dodatno izvitoperi, a onda odraz njegovog odraza postaje nova ličnost koja doprinosi novom raslojavanju sopstva i identiteta, pa se čitaoci sa pravom pitaju ko je tu stvarni lik, a ko samo odraz.

Pitanje žrtvi i žrtvovanja je takođe jedan od bitnih problema kojim se Tabašević bavi u ovom romanu. Postoje prave žrtve, žrtve koje se nameću, ali i oni koje svoje ili tuđe stradanje iskorištavaju za samopromociju. On preispituje i odnos dobra i zla, naglašavajući da su i jedno i drugo veoma relativni pojmovi, jer onda kada naizgled činimo dobro, možda nekome u tom momenutu upravo činimo zlo. Tabašević se, takođe, bavi i problemom slobode - slobode od zabluda, ograničavanja, slobode misli i slobode izražavanja, a pre svega problemom slobode reči. Ovim svojim tekstom pisac nam poručuje da se od reči, teksta i misli ne odustaje. Naučeni smo da pred zlom, lažima, iskrivljenim ogledalima i zabludama ćutimo i trpimo. Ljudi ćute, a to od njih uče i njihova deca, i tako i jedni i drugi stradaju u vlastitoj tišini.

I konačno, najbitnija tema ovog romana jeste sam jezik – a pre svega njegova fluidnost i razgranatost. Veliku ulogu tu imaju i značenje reči (osnovno, preneseno i ono životom nametnuto), odsjaj sećanja koji dodatno nijansira i patinira reči koje koristimo, ali i strele i bodlje koje se u rečima znaju kriti. Autor piše o rečima koje su život sam, i rečima koje seku poput britve.

Majkl Ondači je jednom napisao da je roman ogledalo koje hoda putem, ali Tabaševićev roman je sistem od dva ogledala koja se kreću jedno naspram drugog, i funkcionišu kao prozor kroz koji mogu i upasti i ispasti i likovi i čitaoci. Takođe, možemo na ovaj roman gledati i kao na vrata koja su obezbeđena mnogim bravama. Postoje u tekstu umetnuti ključevi koji nam daju ideju kako možemo da čitamo i shvatamo tekst. Možemo ga čitati kao spomenik metaforama, možemo u njemu prepoznavati namerno ubačene pomije od reči (ili im dati da nas odvedu na stranputicu), a možemo ga doživeti i kao otvoreni tekst u koji učitavamo vlastite zablude i stavove. Autor ovih redova je možda uspeo da iščita nešto od onoga što je autor romana želeo da kaže, a možda je, avaj, ipak u zabludi...

Mi smo ono što čitamo, ono što gledamo i ono što slušamo. Sve to što upijamo postaje deo nas, deo naših misli, naših metafora, naših reči i rečenica, našeg jezika. Samo nama samima mogu biti apsolutno jasne naše misli. Tabašević je zaista uspeo jezički da prikaže bujicu misli, i na momente je neka njegova poređenja teško ispratiti jer u nama samima nedostaje ono nešto što povezuje samog autora sa tekstom i u njemu učaurenim metaforama. Čitalac pokušava da popuni tu vezu, to što nedostaje, delićima sebe i, ukoliko ima sličnosti između autorovih i čitaočevih interesovanja, onda ta veza (odnosno poređenje, metafora, aluzija) sija svojim punim sjajem. U suprotnom, roman postaje nečitak, čitaoci se hvataju za pogrešne reči i u autorove rečenice ugrađuju vlastitu gorčinu.

Na početku i na kraju bejaše Reč. I bi Reč kod čoveka i učini čovek reči bezvrednim stvarima, tričarijama koje razbacivaše niz vetar, koristeći ih uzalud... Ali ipak, još uvek postoje reči, misli o rečima i reči srca koje je nemoguće misliti i izreći drugačije osim životom. Možda je tu bog.

Međutim... Možda je bog jedan, a đavola ima koliko ti srcu paše.

Kristijan Vekonj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva