InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

The Rumjacks u Beogradu – Halloween, rođendan, obrade...



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Australijski sastav The Rumjacks je bio rešen da i Beograd uvrsti u listu gradova koje će posetiti u okviru turneje kojom obeležavanju deset godina postojanja. Koncert se pao na Noć veštica, tj. 31. oktobar, a odigrao na dobro poznatom mestu, u srcu Vračara – kulturnom centru ,,Božidarac’’. U pomoć su im pritekli beogradski Irci Cassidy's Brewery i Scordisci i punk rokeri, takođe iz prestonice, Blast 77. Ovaj muzički maraton realizovan je pod organizacionim kišobranom ekipe iz Vračar Rocks.

Veliki broj obožavaoca i obožavateljki keltskog melosa se okupio ispred ,,Božidarca’’ u minutima koji su prethodili početku svirke. Dobra stvar kod događaja koji se organizuju u ovom prostoru jeste što moraju biti okončani u ponoć, a s obzirom da je u pitanju bila sreda, valjalo je ranije stići kući i odmoriti za nastavak radne nedelje. U tom kontekstu raduje zabeležena populaciona brojka jer je koncert počeo već u 20.30. Otvorili su ga Cassidy's Brewery, bend koji neguje zvuk kakav se te večeri uglavnom orio – irski tradicionalni u sprezi sa punk rock melodijama. Postoje isto koliko i The Rumjacks i prošle godine su izdali svoj album prvenac pod nazivom ,,One Brew Over the Cuckoo's Nest’’, a upravo su autorskom numerom Sail Away, kojom ga otvaraju, otpočeli svoj set. Zašto sam naznačio ovo autorska? Pa zato što domaći, srpski irish/celtic orkestri uglavnom akcenat stavljaju na obrade, što se meni kao pristalici stare narodne ,,bolje loša autorska, nego dobar cover’’ nikada nije dopadalo. Ova šestorka je svoj repertoar podelila fifti-fifti, baš kao i kostimografiju, odnosno kiltove među članovima. Od autorskih se još izdvojila, kako rekoše, komšijska Punkchevo, a od obrada meni možda i najdraža irska tradicionalna - The Fields of Athenry i Devil’s Dance Floor sastava Flogging Molly, koja je najveći broj tada prisutnih ljudi iz publike nagnala na ples. Za sam kraj nastupa, nakon pola sata muziciranja, Johnny I Hardly Knew Ya.

Već nakon deset minuta, na binu se penje Blast 77. Iskren da budem, prvi put sam čuo za ovu grupu onda kada je izašao lineup. U pitanju su iskusni muzičari, dobro uvežbani, ali sa tuđim numerama na svojoj set listi. Već sam obrazložio svoje mišljenje o cover bendovima, pa da se ne ponavljam. Publike je bilo više nego kod njihovih prethodnika, ali sa daleko manje angažovanja, što je i razumljivo jer su izvedeni hitovi najpoznatinijih (i isključivo) punk rock sastava. Rockaway Beach (Ramones), I Fought The Law (The Clash), Bodies i Lonely Boy (Sex Pistols), Born To Lose (Johnny Thunders), Teenage Kicks (The Undertones), Ever Fall In Love (Buzzcocks) i tako dalje, i tako bliže. Slavko iz pančevačkog Goatmare & The Hellspades-a im se pri kraju pridružio kao vokalna ispomoć, te zajedno sa kolegama poentirao trakom If The Kids Are United od legendarnih Britanaca Sham 69. Uprkos dobroj volji organizatora, mislim da ipak nisu bili najbolje rešenje za veče koje se instumentalno oslonilo na harmonike, violine, bendžo i frulu.

Kraj je odsviran u 21.40, dok su već dva minuta kasnije, ekspresnom pripremom, Scordisci prioniuli na posao. Nikada nisam video da se u tako kratkom roku bend namesti i krene sa svirkom. Nastup su započeli jednom od retkih njihovih autorskih stvari i to onom prvom Birdie’s Song, a nastavili sa sijaset tuđih traka, uglavnom aranžmanski doteranih. Još jednom, šteta je što se energija troši na obrade, a ne na autorski rad, no, svakom svoje. Šareno, pa tako od The State of Massachusetts Dropkick Murphys-a, preko tradicionalne Drunken Sailor, do My Heart Will Go On Celine Dion (?!). Bilo je i gostiju, Bojan Petrović iz Irish Stew-a i nekadašnji frontmen Đorđe Rosić koji je nedavno napustio grupu, a zahvaljujući kome i znam za najranije radove ovog sastava još dok su u Dangubi beležili svoje prve muzičke korake. On je otpevao drugu i poslednju autorsku stvar – Forever On The Road. Za sam kraj American Jesus od Bad Religion i doviđenja.

foto: Vračar Rocks
Usledio je period nešto dužeg montiranja opreme i bine, da bi se tačno u 22.40 ukazali na stejdžu. Prvi put u Beogradu, australijski Irci ili Kelti, kako vam draže – The Rumjacks. Velika zastava se viori u pozadini, dok ih prepun ,,Božidarac’’ dočekuje velikim aplauzom. U akciju kreću sa numerom Plenty sa albuma ,,Sober & Godless’’ iz 2015. godine, da bi onda sledećom - A Fistful O’ Roses, skoknuli u 2016. i izdanje ,,Sleepin’ Rough’’. Već na početku su nam dali do znanja da će ovo biti jedna energična svirka, a doduše i to da je Halloween, iliti po naški – Noć veštica. A kako? Pa tako što im je tehničar, odnosno lik koji je dodavao instrumente u zavisnosti od pesme čiju potrebu ona iziskuje, bio odeven u Spajdermena! Tako je, od glave do pete – Čovek pauk. No, uprkos kreativnosti i originalnosti, nije uspeo da im ukrade šou.

Šou je bio zagarantovano samo njihov jer, istini za volju, 31. oktobra 2008. godine su oformili grupu što će reći da su upravo datum zbog koga su se denuli iz daleke Australije u Evropu, proslavili, ni manje, ni više nego u Beogradu. Slavlje se dalje nastavilo sa Kirkintilloch - tokom koje se dogodila i prva šutka njihovog nastupa, Barred for Life – gde je prvi čovek zaplovio crowdsurfing metodom kroz publiku i Cold London Rain - prvim singlom sa novog ,,Saints Preserve Us’’ albuma koji je pre desetak dana ugledao svetlost dana. Moglo bi se za The Rumjacks reći da su atipični celtic punk bend, u žanrovskom smislu. Od klasičnih instumentalnih celtic pomagala imaju samo frulu i bendžo, dok mandolina i buzuki takođe igraju relevantnu ulogu, iako nisu tradicionalni keltski instrumenti. Isto tako neke pesme se oslanjaju isključivo na punk rock zvuk, neke bogami i na oi, a neke, poput Kathleen, na Karibe, tj. ska.

Jedna od meni dražih numera Fact’ry Jack dovela je do toga da pevač i frulaš sastava Frankie McLaughlin pokloni jednu od svojih frulica fanu iz prvog reda. Kad smo već kod frontmena ne smem da ne pomenem da je on svojevremeno robijao zbog nasilja nad svojom partnerkom. Kolege ga tom prilikom nisu isključile iz benda, niti su prestali sa radom, dapače – što bi komšije rekle, nastavili su gde su stali. To još jednom pokazuje da nekada možeš pred publikom biti harizmatični frontmen, čovek car, ali da si privatno nitkov i da fenomenalnu muziku mogu i ti i takvi ljudi stvarati. No, ovde sam da prenesem utiske sa koncerta, dok je moj stav po pitanju ovoga jasan.

Najveću radost u prvom delu seta izvojevala je verovatno njihova najpoznatija numera An Irish Pub Song. Publika u transu je tokom nje izvodila razne vidove plesa, pa se grupa od dvadesetak momaka dohvatila u zagrljaj i u smeru kazaljke na satu zaigrala. Jedan momak se okušao i u singalong-u sa basistom, ali ga je obezbeđenje, nažalost, brzo udaljilo sa bine. Moje omiljene stvari su išle jedna za drugom, u cugu, Uncle Tommy i Jolly Exectuioner, da bismo nakon njih, pre naslovne novog albuma, prisustvovali odi Spajdermenu uz horsko pevanje Spider Pig haiku iz Simpsonova.

U finiš se ušlo sa My Time Again, sa sve gromoglasnim hukom publike, One Summers Day i jedinom obradom večeri Wild Mountain Thyme Francis McPeake-a. Pošto su se mala i velika kazaljka časovnika već susrele, te termin probijen, za kraj – bez bisa, Blows & Unkind Words, deset minuta nakon ponoći. ,,Božidarac’’ je lagano zatvarao svoja vrata, a srpski Irci u glas ispred, uz akustiku otpevali još jednu pesmu za laku noć.

Već sam gledao The Rumjacks na Exit Festivalu pre dve godine i nisu bili loši, a sada su mi bili super. Pojedini ljudi iz auditorijuma ne bejahu prezadovoljni, a neki su koncert čak okarakterisali i kao dosadan, međutim, činjenica je da je većini bio zabavan. Video sam vesela lica u publici i razigrane fanove, a to je realno stanje stvari. Takođe se treba setiti da je ovaj nastup u neku ruku i istorijski – deseti rođendan su upravo sa nama u Beogradu proslavili. I to je (svašta) nešto!

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva