Kad šetamo demone po ravnom…

Rock village, Banatski Sokolac, 24-25 avgust 2018.

Pančevački buvljak, 26. 08. Leta Gospodnjeg 2018-e - prašnjavo prostranstvo na ivici ravnice, na rubu socijalne prihvatljivosti.

Nas tri hodamo putem uz to zagušljivo šarenilo, umorne, s dignutim palcem. Utapamo se  u inventar polovne egzistencije  rabljenih sitnica od kojih svaka potencijalno može za  nikakve pare postati baš taj komadić  što nekome užasno nedostaje (sasvim slučajno).

I po ko zna koji put zaključujemo da se sve svodi na traganje. Uvek pođeš s namerom i konkretnim ciljem, pa čak i ako ti je cilj da se prepustiš slučajnostima želeći da budeš iznenađen nečim (slučajno) izuzetnim, neočekivanim, izvanrednim... nečim što izroni iz sivila po kome kopaš  odavno naviknut da treba da kopaš još dublje i dublje, iznova i iznova... I iako si u svemu tome stekao rutinu i sve to je prešlo u naviku, naviknut na slučajnosti, iznova ih očekuješ euforično.
 
„Nije baš idealno mesto za stopiranje“ – rekle smo gotovo u isti glas, a nismo ni morale... Stoperi koji putuju zajedno razumeju se mnogo bolje  nego „obični“ putnici. Pogled je dovoljan... Pogled nepoverenja svih tih usputnih motorizovanih prolaznika koji, kada nas vide onako ispijene od puta, sa torbama i šljampavoj garderobi, sigurno pomisle  da smo deo te velike čergarske rasprodaje. I produže dalje...

Odužila se šetnja po tankoj liniji trotoara između prometnog puta i buvljaka... Niko da stane... Ali briga nas za to, navikle smo da se u svim stoperskim situacijama desi uvek baš ono što mora i uvek ispadne baš onako kako treba.

Prihvatile smo najveći izazov života – da mislimo i verujemo da je sve oko nas u stvari niz sinhronizovanih slučajnosti. I evo jednog primera, možemo slobodno reći – dokaza, u tom našem slučaju.

Stajemo na jednom proširenju koje smo mudro i iskusno ocenile kao pogodno za zaustavljanje automobila. Celim putem oko nas su ostaci sirotinjskog vašara, rasparene papuče, garderoba... Odbačene beskorisnosti, reklo bi se -  po nečijem sistemu vrednosti u raljama ponude i potražnje. I među njima dve knjige neuglednih i izanđalih korica, možda (i najverovatnije) neki mini kuvari ili sam-svoj-majstor old school tutorijali kakvih je bilo na kile nekada. Kome to još treba (naročito meni ne)...

Kad ono... Prvo što otvorim (25. strana) je pesma koja nosi naziv „Trideseta skoro će mi biti“ i u njoj stihovi:
„sve što mi se sada dešava
U ničijem srcu neće izazvati blagost
Ne razlikujući hrabrost od ravnodušnosti
Niti pokret niti mir
Menjajući se
Noć je puna mojih ivica
Donosim svoje rođenje
Pričam svoj život  
Ulepšavajući ga
Kao da će se tek desiti
To što se desilo“

Priznajem da bih volela da se ovaj tekst pretvori u razmatranje poetike tog starog (a mom univerzumu novootkrivenog pesnika)... I biće tako, samo što će značaj ovih stihova biti predstavljen u jednom krajnje neformalnom diskursu.

Ovde se tajmlajn života retrogradno razmotava i postaje nam jasno da ovo nije nikakva poetična priča, nikakva fikcija, nikakav uvod u roman ili tako nešto... Ovo je istinska avantura i to na relaciji Niš-Banatski Sokolac-Niš, a pančevački buvljak samo je usputna stanica u povratku koja je, očigledno, postala topos-težište cele priče... sasvim slučajno...

Nas tri smo u stvari pošle na festival Rock Village. Zapucale iz južne Srbije stopom za Vojvodinu... Da nas pita čovek: „čemu?“ u odgovoru se ne bi našao ni lajnap, ni samo mesto, ni drugari, ni puka želja za avanturom nit šta ti ja znam... Prosto, i povod je bio jedna slučajnost na koju je slučajno kliknula  jedna od nas dok je u dosadi skrolovala na društvenim mrežama. Zvuk imena Sunshine  bio je dovoljan da se sve tri trgnemo i shvatimo da treba po prvi put posetiti neki festival u Vojvodini.

Doduše, ima nečeg karmičkog u toj odluci...  Toliko smo seoskih festivala posetile, videle, proživele i doživele da bi, svako iole razuman, na našem mestu rekao: ’’ma daj, šta ću se cimam.“ I mi smo sasvim razumno postupile s obzirom da ovogodišnju dozu seoskog festivalskog turizma nismo uzele u Ladovici  kod Vlasotinca te je sam Usud namestio da se to nadoknadi. Iako Ladovica nije tema ove priče, potrebno je upoznati neinformisanog čitaoca sa temom i idejom ovog festivala. Sam naziv Pivski (festival) puno govori. Radi se o selu koje ima navijačku skupinu dovoljno blesavu i spremnu na akciju da već više od decenije organizuje jedan od najultimativnijih Oi pank ugođaja u južnom regionu, a možda čak i šire. Kada kažete „neafirmisano“, „beskompromisno“, „andergraund“, e pa – Ladovica vam je ono najbrutalnije značenje tih pojmova. Šta reći kada su u ovoj ruralnoj tački pod kapom nebeskom „registrovana“ čak dva (ili tri, nisam sigurna) pank  benda ! I cela priča je, zapravo, jedna krajnje simpatično izbrušena kršina kojoj su tradicionalno verni svi oni čiji senzibilitet odlikuje svojevrsna istančana sirovost.

I cilj ove digresije nije nikakvo upoređivanje, već da čitalac  shvati zašto nas je baš taj daleki vodio put...Svuda gde postoji seoska zadruga ti festival posadi – nijedan put nije težak kada znaš da te čeka ’ladno pivo u nekoj zabiti gde te niko ne zna. Ovaj momenat pokazao se kao prilika za unosan biznis u korist razvoja lokalne zajednice, naročito nerazvijenih preduzeća, čitaj: prodavnica.

I uvek pomisliš da apsolutno ne postoji verovatnoća da te neko od 366 stanovnika u Banatskom Sokolcu (kod Vršca) ikako poznaje, kad - ne lezi vraže, shvatiš da su svirku upravo završile Nišlije i to  Depeche Mode tribute - Devotion . Jedna od prvih faca koje ugledaš na kapiji bude drugar - Uroš Kostić (gitarista), pa onda i ostali članovi benda, dobro znani.

Oo, da, sve je tako (dobro) povezano, naročito srpski putevi i to ti padne na um tek kada shvatiš da si za 5 sati stigao u Vršac (za stoperske uslove to je brzina svetlosti). A i nema šta, svuda gde je rokenrol ti se osećaš kao među svojima, pa čak si i te „bitnije“ zvezde već negde sreo, video, čuo, upoznao... Zahvaljujući niškom klubu Feedback i brojnim organizacijama i dešavanjima tokom godine, bendovi kao što su E-play  i Sttutgart online  sasvim ti dođu kao, recimo, neki sendvič koji si spakovao, poneo od kuće i kasnije pojeo u slast. Isti je slučaj bio i sa Bjesovima  iako u mom univerzumu doživljaj njihove muzike potiče iz nekih mnogo dubljih duševnih nivoa. Ali bilo je puno prilika za katarzična pražnjenja, sada nisam želela da se udubljujem. Kao najveći hajlajt sa nastupa je izjava moje saputnice Anđele: „Ovaj Zoran sve više liči na Luisa i fizički i pevački.“ I kada smo već kod tih frontmena, tek kada sam se vratila iz Sokolca, uvidela sam jednu stvar: svi su me živi pitali „Živ li je Bane, je l’ se drži?“ ili: „Sunshine je nekad rasturao, naročito tamo pre desetak godina...sad ne znam...“ E, pa ljudi, da vam kažem ovako svima... Ja, u stvari, ne znam šta da kažem! Ako bih i nešto mogla da sažmem u utisak jeste to da sam prisustvovala najbeskonačnijem bisu na koncertu ikada! Dobar deo tih poziva na bis činile smo ta moja pomenuta saputnica Anđela i ja jer smo poslednji put njihovu svirku doživele davne 2009. na Zaječarskoj gitarijadi.

foto: Rock Village facebook stranica

I sledećeg jutra ispred zadruge piješ jutarnju kafu, a u stvari, ne razbuđuješ se njome već ti u glavi odzavnja: „Kokainaa, kokaaiin“ ... Intenzitet misli i osećaja počinje da golica iznutra, da tera na akciju, na divljanje. Na festivalima gde postoje kampovi obično to među-vreme bude totalno ludilo, naročito ako upoznaš neku dobru ekipu. Obično vrlo brzo shvatiš da se satovi ubrzavaju, vreme počinje da teče kao iz odvrnute slavine. Čini ti se tada da ti život nudi beskrajno mnogo stvari (i slučajeva) koje ne možeš ni da stigneš sve da proživiš. Tako se u potpunosti osećaš kao da si u prolazu i grabiš trenutke kao da su poslednji. Međutim, u Sokolcu je pojam vremena bio izuzetan izazov za naša južnjačka shvatanja. Ta jutarnja kafa skliznula je u sekundi kao shot žestine. U sunčano jutro, širom otvorenih očiju upile smo svu prazninu panonskog prostranstva. Kao da smo do srži ogoljene u toj našoj pomalo pokvarenoj lutalačkoj nameri. Pred beskonačnim horizontom iščekivanja nervozno smo gledale svaka u svoj sat. Nepodnošljivo je bilo saznanje da vreme kaplje tako škrto, kao malo zaostale tekućine iz flaše sa dozerom.

U stvari, shvatile smo da naša najveća lutalačka strast potiče iz te nezasite želje da dostignemo eskapizam iz tog mučnog čekanja... Da nešto prođe...Da se nešto desi... I opet prođe...

 I na kraju, jedino što može da pokrije tu beskonačnu prazninu je mrak. Bolje je da ne vidiš gde gledaš, kakve namere ti reflektuje taj nemilosrdni bezdan širokog, ravnog vidika. Kristalna jasnost izaziva strah i nemir. Paradoksalno, pred beskonačnošću ti se uplašiš konačnosti. Ili možda i nije toliko sve to apsurdno kada shvatiš da ti je najnasušnija potreba zapravo da u sebi uokviriš neke stvari, nekako ih ograničiš čvrstim principima i odlukama.

Eto, o tome vam govorim... Nikada za mene festivali nisu bili mesta za metafizička kontempliranja... Ali eto, desilo se... Ipak, uvek se nađe pravi balans, naravno, sasvim slučajno. Za vraćanje duhovnog mira i sopstvenog mozga natrag u glavu  pobrinuli su se moji zemljaci, iz milošte nazvani dva tupana iz Durlana  – Stereo Banana! To je bend zbog koga je vredelo propustiti Morcheeba-u na Arsenal fest-u ove godine i zbog koga je takođe vredelo doći u Sokolac (a toliko retko nastupaju u Nišu da je taj lokal-patriotizam  gotovo nemoguće izraziti „među svojima“ na tako dobar način kao što smo uradile nas tri ispred bine u sred vojvođanske nedođije).

I pored svega, iznenađenjima i slučajnostima nikad kraja. Od najdražih znanaca koga smo sreli tamo svakako je Hornsman Coyote, kao što jednom rekoh, možda najinspirativniji čovek srpske scene . Tamo u Sokolcu dotični je obitavao u punom sjaju u mnoštvu svojih uloga – u tri benda – Sunshine, Del Arno Band  i Remedy. Viđala sam ga ovog leta dosta često, gotovo svuda (Arsenal fest) i na šta sam posebno ponosna - na Nišville Midnight stage-u za šta dugujem jednu opširnu recenziju...
Ali idemo redom, polako do suštine. Ne treba sve reći u jednom dahu i simultano. Još se nisu slegle sve prašine sa poljana širom Srbije gde smo skakali i padali u raznorazne transeve. I kada ti to sve znači mnogo više nego što je socijalno prihvatljivo, u trenucima preispitivanja sopstvenih vrednosti i namera nikada ne treba da zapadneš u apatiju. Goblini su u pravu kada kažu „Ima nas“ , koliko god patetično zvučalo. 

Pun mesec nad Banatskim Sokolcem je bio predivan. Ali Anđela i ja imamo običaj da posmatramo njegov zalazak nad brdima i od toga pravimo poseban ritual. A kako to izgleda mogu najbolje da vam kažu naši drugari iz Zaječara, dobro znani sa festivala Outhide. 

I oni još bolje znaju da je svo ovo pisanije savim po istinitoj priči.

I nastaviće se...   

Ana Bjes