Pred vama je intervju sa kanadskim celtic punk bendom The Real McKenzies. Ne toliko opširne odgovore na naša opsežna pitanja davao je njihov frontmen i jedini stalni član postave, čovek koji je ‘’sve i svja’’ grupe, Paul McKenzie. Bend je trenutno na turneji, pa je na neki način i razumljivo zašto je toliko bio škrt na odgovorima, iako su pitanja bila dostavljena pre početka putešestvija. Uglavnom je to slučaj sa intervjuima koji se rade u hodu, te u tom smislu nema mesta ljutnji.

The Real McKenzies postoje od 1992. godine. Prvi put su Beograd posetili 2005, drugi 2010, a treća sreća, po njih i po fanove, dogodiće se u sredu, 29. avgusta, u Barutani. Upravo je taj koncert bio povod da, zahvaljujući organizatoru - portalu Pris, ovaj intervju ugleda svetlost dana. Mnogih tema smo se dotakli, a o čemu se zapravo radi, saznaćete u nastavku teksta.
 

Bend The Pogues je bio prvi koji je kombinovao punk rock sa tradicionalnom keltskom muzikom, ali ste vi taj zvuk vratili u igru 1992. godine. Da li je bilo teško tada svirati novi, nekonvencionalni tip punk rock-a?
Svaki početak je težak, ali smo mi bili uporni.

Keltski pank. Mnoge ljude to asocira na bendove koji kombinuje irsku tradicionalnu muziku sa pankom. Vi ste se odlučili za Škotsku. Da li je taj odabir rezultat vaših korena ili je nešto drugo u pitanju?
Škoti su Kelti takođe, a puno “irskih” pesama su u stvari škotske.

Kao što rekoh, svoju karijeru ste otpočeli 1992. Od tada je vaš sastav pretrpeo mnoge promene u članstvu. Godine 2014. ste doneli jednu odluku, pa apropo nje ide i sledeće pitanje. Da li imate sada nekog Amerikanca u grupi?
Trenutno nemamo ni jednog Amerikanca u postavi (smeh). Ljudi žele pravi posao, porodicu i da jednostavno sagore u takvom načinu života. Nisu svi spremni i dovoljno jaki da se posvete ovakvom načinu života. Da je lako, svi bi se bavili time kao ja.

Ko je izvršio najveći uticaj na vaš rad. Govorim o bendovima i o gitarama.
The Ramones, The Pogues i The Dubliners.

Apsolutno živiš rokenrol život. Da li je bilo teško ostaviti ‘’benefite’’ običnog života i ući u permanentnu r’n’r avanturu?
Nisam imao nekih pogodnosti “običnog života” (smeh). To je za pičke.

The Real McKenzies nose kiltove. Da li je neko iz publike nekad pokušao da vam svuče odoru i da li je uspeo u tome?
Mogli bi samo da me uhvate za “Džonsona” (smeh).

Kad smo već kod kilta, Chris Walter je napisao knjigu o vama – Under the Kilt: The Real McKenzies Exposed. Da li te je uključio u njegov rad ili si mu dao potpunu slobodu da vas opiše na svoj način?
Imao je potpunu slobodu da napiše priču iz svog ugla ☺ .

Od 2005. godine i albuma ‘’10.000 shots’’ ste na Fat Wreck Chords-u. Kakav je osećaj biti deo takve, renomirane izdavačke kuće sada već 13 godina i kako je započeta saradnja?
Gledao nas je u jednom klubu (Fat Mike – pevač grupe NoFX i vlasnik Fat Wreck Chords-a, prim.prev) u San Francisku i dopao mu se naš bend. To je bilo negde 1995. Pružio nam je priliku da snimimo nešto i to je bio početak naše saradnje.

Prošle godine ste izdali deveti studijski album – Two Devils Will Talk. Kako gledate na taj album i da li ste uopšteno zadovoljni njime?
Na naše albume gledam kao da su mi deca. Volim ih sve, ali će naš sledeći album biti najbolji.

Da li ste upoznati sa keltskom punk scenom u Evropi i da li znate ili pak slušate neki balkanski keltski punk bend?
Upoznali smo članove benda Scordisci u Zagrebu pre tri godine. Dobri su momci.

Beograd vas jako dugo nije video, tačnije od 2010. godine, a pre toga ste još jednom posetili prestoni grad Srbije. Iz vašeg iskustva da li je Beograd dobro mesto za zasvirati keltski pank ili ne i kakva su vam očekivanje od beogradskog koncerta koji će se odigrati kroz par dana u Barutani?
Naišli smo na jako dobar prijem, a od ovog nastupa očekujemo još bolji što će svakako uticati na to da i naš nastup bude bolji nego pre. Svi u bendu su uzbuđeni zbog beogradskog koncerta.

Intervju pripremio Nemanja Mitrović Timočanin