Od papira do elektronske forme – priča o fanzinima u Nišu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Nedavno je na sajtu Mediareform objavljen prilog o niškim fanzinima. Kroz tri različita andergraund glasila autor priloga je pokušao da približi kratak istorijat i značaj fanzina, njihovu evoluciju - pogotovu u današnje vreme interneta, ali se dotakao i decentralizacije obzirom da sva tri fanzina dolaze ili su dolazila "van kulturno-političkog centra prestonice". 
Ovom prilikom želimo da se zahvalimo Nemanji Stevanoviću na želji da i naš sajt uključi u priču i redakciji sajta Mediareform uz čije odobrenje i prenosimo ovaj prilog.

printscreen originalnog članka
Život bi trebalo da bude nešto više od „kuća-pos’o-pos’o-kuća”. Svako od nas ima nešto što radi u slobodno vreme, nešto što mu donosi zadovoljstvo, što ga ispunjava, opušta, oplemenjuje, obogaćuje. Neko ide na utakmice, neko u teretanu, kladionicu, igraonicu, na pecanje, na koncerte, bavi se sportom. Mi smo radili fanzin“, kaže Nenad Popović urednik webzina Helly Cherry, jednog od najdugovečnijih fanzina na ovim prostorima.

U današnjoj digitalnoj eri, nešto stariji korisnici interneta i društvenih mreža sećaju se vremena kada su informacije koje su im bile potrebne tražili u moru enciklopedija, knjiga, leksikona. Kada je u pitanju popularna kultura, veliki broj informacija zainteresovani mogli su da pronađu u časopsima, ali i u nešto slobodnijoj formi – fanzinima.

Istorijski gledano, fanzini su nastali krajem XIX veka, a naziv nastao je pedesetak godina kasnije. Naime, željna da se iskažu u pisanju, grupa amaterskih pisaca okupljena oko pisca fantastike H. P. Lavkrafta i njegovog glasila „United amateurs“ (Ujedinjeni amateri) dobili su priliku da svoje tekstove objave u amaterskim uslovima. Kako je fanzin nastao u okviru fantastike, uglavnom će ovakav vid glasila biti eksluzivno vezano za ljubitelje ovog žanra. Četrdesetih godina, kovanicu fanzin prvi put koristi šahista i ljubitelj naučne fantastike Ras Šoven spajajući fandom (ljubitelji) i magazine (magazin, časopis).

Fanzini se nisu menjali po sadržini, kao ni po načinu pripreme. Sve je rađeno amaterski, neprofitno i u želji da se neke informacije, tekstovi i razmišljanja objave. Pojavom panka sedamdesetih godina dvadesetog veka, fanzin postaje kanal komunikacije među ovim pokretom.

Danas, kada je sve na dva klika od nas, fanzini su se preselili na internet u elektronskom obliku – prvo korz pdf format, a onda i kao webzine (interenet magazin). Međutim, osnovna načela se nisu menjala – sve se radi iz entuzijazma, bez velikog opterećenja budžetima za izradu.

Novo vreme, novi uslovi


Arhiva fanzina Helly Cherry na portalu Tvorac grada; ilustracija: printscreen
Helly Cherry, sada već regionalno poznat internet magazin, nastao je početkom dvehiljaditih u Ćupriji.

Život u malom gradu nije baš previše dinamičan što nas tera da sami osmislimo neke akcije i kako da najbolje iskoristimo slobodno vreme. Muzičku i kulturnu scenu sam i ranije pratio, uvek me je interesovalo da otkrivam neka nova imena i poželeo sam da se aktivno uključim u celu priču“, govori Popović o počecima ovog fanzina.

On navodi da se Helly Cherry oduvek bavio svim vidovima alternativne i andergraund kulture: muzika, film, strip, književnost je ono što ljude okupljene ovog fanzina interesuje. Dodaje da „svaka priča koja je iskrena, kvalitetna i promoviše prave vrednosti je dobrodošla“.

Nastao u početku „evolucije“ fanzina iz papirnog u elektronski format, Helly Cherry, prema rečima Popovića, predstavlja neku vrstu prelaza. Kako pojašnjava, prvih sto brojeva, do 2010. godine, izlazilo je u elektronskom formatu, organizovan po brojevima koji su mesečno izlazili. Širenjem interneta, to je bio praktični potez, ali i finansijski isplatljivije.

Osamdesete i devedesete su, kaže dalje naš sagovornik, zlatno doba za fanzine na našim prostorima i opisuje ih nekom vrstom interneta toga doba – najvaznijim vidom komunikacije. O njihovom značaju, podseća on, govori i sintagma „no zine – no scene“.

U vreme kada je HC nastajao fanzini su se još koliko-toliko držali ali sa dolaskom i napretkom interneta polako su počeli da nestaju. U Ćupriji konkretno nije postojao u tom trenutku ni jedan fanzin dok je u Nišu delovao Push Maj Kar/In memory of mankind“, seća se Popović.

Helly Cherry se uporedo razvijao sa razvojem interneta u Srbiji, navodi naš sagovornik:

Dolaskom ADSL-a, kablovskog i mobilnog interneta okolnosti su se promenile: navike čitalaca su postale drugačije, internet je postao brži medij, došle su društvene mreže. U takvoj situaciji više nije imalo smisla da izbacujemo sadržaj jednom mesečno tako da je ova druga faza u našem radu (koja traje od 2010) došla kao logičan sled događaja“.

U takvoj situaciji, Helly Cherry lakše se prilagođavao potrebama čitalaca, saradnici su postali brojniji i bez straha da se neće održati kontinuitet, a stres da li će izaći svakog prvog u mesecu je smanjen. Otovrene su mogućnosti za multimedijalne sadržaje, a društvene mreže, dodaje Popović, omogućile su veću vidljivost i mogućnost povećanja broja čitalaca.

Kako pojašnjava, danas je „duh vremena“ da fanzina ima sve manje – od desetak godišnje. U odnosu na period od pre samo deset godina kada su saradnici Helly Cherry webzina pisali oko četiri recenzije fanzina mesečno – ovo je velika razlika.

Nama su fanzini jako dragi tako da i dalje na sajtu imamo posebnu rubriku posvećenu njima (u tom smislu mislim da smo jedni od retkih). Trudimo se da svaki fanzin na koji naiđemo predstavimo na našim stranicama putem recenzije ili intervjua. Naravno, sigurni smo da postoje i neka glasila za koje nismo čuli te svakako pozivamo sve autore koji ovo čitaju da nam se jave“, dodaje Popović.

On današnju situaciju sa fanzinima poistovećuje sa kasetama i pločama i dodaje da će uvek postojati krug ljudi koji ceni papirno izdanje:

Rad na fanzinu zahteva posvećenost, vreme, trud, a fanzini su neretko i “umetničko delo”, dnevnik autora, prozor u njegov um, vid komunikacije sa svetom. Zaista su neretko mnogo više od obične andergraund novine i voleo bih da čitaoci shvate njegov značaj“.

Na tragu korena fanzina


Naslovnice Raketle
Sa druge strane, grupa ljubitelja fantastike okupljena oko portala SF Srbija krajem 2006. godine odlučuje da pokrene fanzin koji su nazvali Raketla kao glasilo tog neformalnog društva. Urednik i pokretač sajta SF Srbija i fanzina Raketla Milan Maksimović kaže da je grupa dugo čuvali u tajnosti pripremu prvog broja, ali da su svojim članovima „puštali buvu“ s vremena na vreme na forumu i kroz tekstove na sajtu. Svoju premijeru Raketla je imala na festivalu fantastike Beokon u Beogradu kada je četrdesetak promo izdanja podeljeno značajnim ljudima u svetu fantastike u Srbiji.

U trenutku nastajanja Raketle, u Srbiji je izlazio jedan fanzin posvećen fantastici Terra čiji je izdavač bilo udruženje Sci&Fi. Osim njega, ljubitelji fantastike mogli su da se informišu u glasilu udruženja „Lazar Komarčić“ Emitor, kao i u tekstovima fanzina Helly Cherry. Izazov da se napravi nešto novo i privlačno bio je pred grupom Nišlija i Beograđana.

Planirano je da se napravi nešto što je estetski lepo, a fanzinom nismo bili uslovljeni nekim vremenskim rokom. Pokušali smo da u u Raketli napravimo izbor sa sajta nekih recenzija starih knjiga, filmova, kako bi čitaoce podsetili na ta da dela ili ih upoznali sa njima. Časopis bi zahtevao i da se izdaje u neko određenom vremenskom periodru, a našli smo i ljude koji bi to platili, ali zahteve koje su imali – nismo mogli da ispunimo“, seća se Maksimović.

On dodaje da su dizajnom hteli da pokažu želju da to rade što profesionalnije. „Čist tekst je malo monoton“, navodi, „a sa druge strane, čitaoci su slali svoje likovne radove i nismo mogli da tako nešto ne objavimo“. Pojašnjava da su našli meru između zanimljivog, dinamičnog i estetski lepog izdanja.

Drugi broj, planiran da izađe mesec dana nakon prvog, ugledao je svetslost ekrana tek godinu dana kasnije. Razlozi su, navodi naš sagovornik, „veliki zalogaj“ i želja da izdanje bude što potpunije i estetski lepše. U drugom broju na dvestotinak strana našli su se autorski tekstovi, stripovi, recenzije filmova i knjiga, kao i priče niških pisaca koji su tada bili na početku karijere – Branislava Jankovića, Dejana Stojiljkovića i Miloša Petkovića.

Ideja na početku rada na fanzinu bila je da postoji samo elektronsko izdanje. Međutim, čitaocima je „merak“ bio da čitaju sa papira.

Nakon izdavanja svakog broja, štampao sam određeni broj primeraka i slao kad neko potraži. Sa izlaskom trećeg broja, možda zvuči glupo, prodavali smo pdf izdanja na disku po nekoj simboličnoj ceni jer je taj novac bio predviđen za finansiranje štampanja. Ljudi koji su kupili taj disk imali su popust. Nije se pokazalo kao dobro, pa smo ipak pustili pdf izdanje. Sa četvrtim brojem krenuli smo sa ’print on demand’ – svake nedelje smo štampali naručenu količinu štampanih izdanja“.

Svoj vrhunac, Raketla je dostigla trećim brojem koji je bio dvobroj i tematski je bio okrenut vampirima. Na petsto strana bilo je objavljeno dosta tekstova, stripova, kao i fotografija nastalih na specijalno za tu priliku organizovanom fotografisanju.

Sa četvrtim brojem je projekat Raketla završen. Maksimović navodi da je razlog bio uglavnom u tome da su se „odrastanjem“ prioriteti okrenuli ka školovanju, poslu koji su uzimali dosta vremena.

Većina ljudi koji su radili na portalu SF Srbija i na Raketli bili su iz Beograda, a kako sam ja, kao glavni urednik, bio iz Niša – nisam mogao mnogo da utičem na njih. U ključnom momentu za peti broj imao sam nekoliko poslova, pa nisam imao vremena da se posvetim i nažalost, taj broj nije izašao, a sajt se kasnije ugasio“, kaže Maksimović.

Aktivistički letak


Prva strana prvog broja KulturKampfa; ilustracija: printscreen
Prvi broj niškog lista KulturKampf, koji je napravila grupa anonimnih autora u ilegali, izašao 1. januara ove godine, mnogi su smatrali „izolovanim incidentom“. Drugi, februarski broj ilegalnog Kampfa, međutim, već je pojava. Kakva? Marketinški dobro osmišljena komunikološka subverzija? Ili laki gradski fazon? Možda ustanički trip protiv globalnog i neoliberalnog „okupatora“? Sve zajedno?“, stoji u članku „Naš rat će biti čist i nevin“ objavljenom u dnevnom listu Danas 14. feburara 2004. godine.

Kako stoji u uvodniku prvog broja KulutrKapmfa, on „nije časopis, već pamflet neopterećen formom i oblikom“, a nastao je kao lični stav „vapajućih u pustinji tranzicije“.

Naš KulturKampf je bio odraz u ogledalu nemačkog kulturkampfa koji je bio ’borba’ za nacionalno oslobođenje. Mi smo želeli da minorujemo to jer nam je bila potrebna promena matrice razmišljanja. Vladajuću trancizionu matricu smo prepoznali kao lažnu. Na kraju krajeva, hteli smo da pokažemo da iza ideja koje su u tom trenutku predstavljane kao date istine, da pokušamo da razgolitimo, analiziramo i stare, a i nove ideološke laži na nivou univerziteta, lokalne samouprave, kao i globalnog diskursa. Zato smo i objavili u prvom broju ekskluzivno za naše govorno područje govor Jukija Mišime pre nego što je izvšio sepuki zbog neuspelog državnog udara kako bismo pokazali da iza te demokratske, liberalne države, kakav je bio Japan 1960ih, nešto ključa i to ključanje smo prepoznali makar u tom verbalnom. Nismo bili na toj ideji, ali smo želeli da iz različitih pogleda, iz drugačijih rakursa pogledamo šta se krije iza demokratskog i liberalnog diskursa“, kažu autori KulturKampfa.

Ideja, kažu, bila je da pišu kontinuirano, da imaju neke rokove, kao i da se izraze vizuelno, tematski i sadržajno.

Oni navode da im je bilo uživanje da međusobno razgovaraju o idejama koje su tada, kao dvadesetogodišnjaci, otkirvali. Iz te želje, izrasla je i želja da o tim stvarim progovore i javno kako bi ostali ljudi mogli da ih čuju.

KulutrKampf nam je bio način da se igramo idejama koje su nam bile zanimljive i oprobamo se u pisanju, pre svega jedni pred drugima“, kažu ovi, još uvek anonimni autori, „Iako je fanzin, mi ga nismo nikada doživljavali kao takav. Izuzetno malo je bilo popularne kulture. Mada, iz ove perspektive može da se posmatra tako, ali tada smo ga gledali kao samizdatske novine, proglas na tragu nekih levičarskih časopisa iz dvadesetih i tridesetih godina do kojih smo uspeli da dođemo. Sa druge strane, i po izgledu i pokušaju dizajna hteli smo da izgledaju kao Zenit, kao neki nadrealistički časopisi koji su se izdavali dvadesetih i tridesetih godina

Ono što prvo upada u oči je reč anonimnost koja i danas važi kada je u pitanju KulturKampf. Jedan od autora navodi da je izdanje bio kolektivni napor i da nisu želeli da insistiraju na autorstvu.

Namera nam je bila da proizvedemo utisak glasa čije poreklo nije lako odrediti, da pred čitaoce stavimo neku vrstu zagonetke – ko mi se obraća i zašto?“, kažu i pojašnavaju, „Bila nam je potrebna neka vrsta anoninosti kako bi tekstovi bili u prvom planu, a sa druge strane imali smo veću slobodu u pisanju onoga što smo pisali i prevodili. Sa druge strane, dogovor je bio da to bude vremenski i tematski ograničen ‘projekat’. Zbog toga nam je bila potrebna vrsta anonimnosti“.

KulturKampf, navode autori, bio je zamišljen kao jednogodišnji projekat, a svaki broj je imao teme unapred definisane na redakcijskom sastanku koji se održavao u određenim kafanama u Nišu i Beogradu. Teme tekstova i prevoda sami su birali, ali navode da se nisu eksplicitno dogovorali.

Iz današnje perspektive, jako mi je drago što je KK načeo i pokušao da politizuje neke teme kojima se tada malo ko bavio – na primer, značaj javnog prostora, ono što se danas zove urbane politike, i što trenutno doživljava procvat kroz lokalne pokrete za zaštitu javnih prostora i dobara. Mi tada nisamo znali da se to tako zove, samo smo videli da se grad menja pred našim očima, da se javni gradski prostor smanjuje, da se privatizuje, da postaje nedostupan. To je zapravo jako bitna tema kad ste mladi i samo želite da pobegnete iz kuće, a sve je manje mesta gde možete da pobegnete, jer nemate para, a besplatnih ili jeftinih prostora na kojima može da se sedi, pije, razgovara, susreće sa drugima, ima svakim danom sve manje“, pojašnjavaju i dodaju da su svaki broj tematski ilustrovali, uglavnom propagandnom umetnošću određenih režima.

Nakon dvanaest brojeva koje su slali lokalnim medijima, ostavljali na klupicama po parkovima, ubacivali u pošatanska sandučića i postavljali na svoj sajt – projekat KulturKampfa bio je završen. Međutim, postojanjem ovakvog fanzina/glasila/letka, u tom trenutku omogućena je, kako kažu, ideološko osnova za dalji aktivistički angažman.

U tom trenutku, a u pitanju je vreme nakon atentata na Zorana Đinđića, nema još uvek te neke razočaranosti i deziluzije onoga što je u tom trenutku pričano. Sada je jasno vidljivo da je sve to bilo lažno. Mi nismo mogli ništa drugo, nego da analiziramo i da u manjoj meri pokušamo da srušimo i pokušamo da vidimo šta se nalazi ispod tih ideoloških konstrukata o kojima smo pisali“, navode i kažu da je anonimni fanzin u njihovoj percepciji bio dovoljan da u skladu sa tadašnjim mogućnostim urade onoliko koliko su mogli.

Ovakva vrsta aktivizma preselila se u druge sfere. Oni navode da je 2004. postojao Fejsbuk, Jutjub ili Saundklad – KulturKampf bi bio stranica, kanal ili podkast. Međutim, osim tog medijskog kanala, navode da su pokreti „Ne damo niški aerodrom“ i „Ne davimo Beograd“ na tragu onoga što su želeli da postignu, samo u drugačijoj formi.

Decentralizacija


Iako tematski različiti, iz drugačijih pobuda pokenuti, ono što spaja ova tri fanzina je mesto nastanka, odnosno rada, kao i uspeh koji su postigli, a nastali su van kulturno-političkog centra prestonice.

Helly Cherry je krenuo iz Ćuprije, potom sam deo života proveo u Nišu, danas opet živim u rodnom gradu i drago mi je što je ta priča krenula iz jednog manjeg mesta. Želja mi je svakako bila da kroz rad na HC-u prikažemo da i u malim gradovima postoje zanimljivi i kreativni ljudi koji zaslužuju vašu pažnju. Da izvršimo neku ‘decentralizaciju’, ali ne zato što imamo nešto protiv velikih centara već da prosto damo šansu upravo onima koji zbog svoje geografske lokacije, predrasuda ili nečeg trećeg možda teže dolaze do šire publike”, navodi Nenad Popović i kaže da bi voleo da primer ovog fanzina bude ohrabrenje svima iz manjih gradova da deluju i razvijaju lokalnu scenu.

U trenutku nastanka KulturKampfa, priča o centralizaciji nije bila tema u meri u kojoj je danas, ali navode da se sve više osećala potreba za decentralizacijom. Oni su aktivistički gledali na to.

Ono što smo hteli je ne da o decentralizaciji ili centralizaciji pričamo direktno, već tako što ćemo da kroz postojanje fanzina ovakvog tipa koji je bio jedini u Srbiji da ukažemo na tu decentralizaciju i organski pokušamo da uradimo nešto u Nišu“, zaključuju oni.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva