Swiss Invaders Balkan Tour
Swiss Invaders Balkan Tour

Irony of Fate – Pray for Freedom... Prepare for Extinction



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Melodic-death-thrash metal
Independent (2018)

Švajcarska nekada nije važila za zemlju iz koje dolazi puno bendova, ali ono što je iz te zemlje došlo ostavilo je i te kako traga u svetu teške metalurgije.  Žanrovski, i ona zemlja je prilično šarena.  Irony of Fate je bend koji je još jedna potvrda da u švajcarskom plodnom tlu uspevaju razni žanrovi „gljiva,” od onih koje slušate samo jednom, do onih koji ćete sa uživanjem slušati i više puta.  Ovaj bend sigurno spada u ovu drugu grupu. 

Od atmosferičnog introa, uz pratnju marša odsviranog na dobošu u pozadini, vi bukvalno niste sigurni šta možete da očekujete.  A onda vas Cveti Stojmenova, zaista moćnih glasnih žica zakucava za mesto na kojem ste se našli moćnim izgrowlovanim „I am awake...” kojim počinje pesma koja otvara ovaj album „Resurrection”, i vi ste oduvani snagom koji evaj bend emituje iz svake sekunde, rifa, beata, growla koji čujete. Ne, ovo nije još jedan Arch Enemy klon.  Oni stoje sami na svojim nogama, iako su veoma mladi po godinama. 
Rafael „Ref” Kühni i Lars Gigax vrše dijalog na gitari kao da sede u nekom kafiću i srču jutarnju kafu, što znači da se radi o jednom veoma usviranom gitarskom dvojcu bez kormilara jer je njihov gitarski rad perfektan.  Tony „Tomlin” Zürcher na basu sigurno zna kako da iz svog instrumenta izvuče neke prilično moćne tonove i deonice.  Bubnjar Gregor Butcher zakiva palicama kao čekićima; ne biste želeli da on kuje krov na kući u komšiluku, jer dečko zaista precizno veze na svom bubnjarskom setu.  Sve u svemu, kao što sam već primetio, veoma usviran bend koji ne kopira nikoga, nego suvereno stoji na svojim nogama, ima svoj zvuk i praši svoju pesmu. 
„The Curse” je čak i raznovrsnija pesma od prethodne i pokazuje da ovo nisu neki muzički klinci iz komšiluka nego da su očigledno svi učesnici dobro ispekli svoj zanat pre nego što su se odlučili na snimanje full-length albuma, iako pre toga diskografski iza njih stoji samo jedan singl „When Worlds Colide” a bend postoji tek neke četiri godine. 
I onda dolazi pesma „Oceans of Doom” za koju je urađen i veoma dobar spot i tokom koje su nas Ref i Lars častili naizmenično vrcavim solažama, jedan za drugim, kao na proizvodnoj traci, ali bez ikakvog ponavljanja, tako da nam je jasno da se rado o veoma kvalitetnim iako mladim gitaristima.  Rifovi po malo podsećaju na ono što u Machine Head radi Phil Demmel, ali ako znate da iza tog čoveka stoji gomila odsviranih albuma i svirki, dakle neprocenjivo u bogato iskustvo, onda vam je jasno da će momci iz Irony of Fate biti gitarske zveri za koju godinu. 
U pesmi „Destruction” Cveti vladarskim glasom naredjuje „Drop dead, drop dead...” i vi morate da se povinujete vašoj novoj mračnoj kraljici, jer od njenog vokala nema bežanja, on vas stiže i pronalazi u koju god da ste se rupu sakrili.  Dok slušate ovu pesmu, ne možete da se otmete utisku da je bend odabrao najbolju da se njom predstavi 2016. godine i nagovesti svom moćni dolazak.  I taman kada vam se ponovo učini da čujete prizvuke Arch Enemy-ja, odmahnućete glavom jer Irony of Fate znaju kako da vas razuvere.  Oni su, jednostavno, oni... oni sami. 
„Unleash Your Chains”je pesma izuzetno hrabrog teksta jer, ako sam dobro procenio, govori protiv nasilja nad ženama i raznih vrsta iskorišćavanja nežnijeg pola (nekako mi je teško da ovo povežem sa Cveti, jer imam osećaj da bi me ona prilikom upoznavanja prvo dobro izgazila martinkama; ako grešim, neka mi oprosti i zanemari ovu moju opasku), što nam dokazuje da za ovaj bend nema tabu tema i da se hrabro hvatau u koštac sa raznim negativnim pojavama u društvu u kojem odrastaju i stasavaju u ljude kakvi će biti do kraja.  Pesma sipa gnev koji se nagomilao u duši ovih mladih ljudi i ja mogu da im samo kažem „Thumbs up, guys!”.
„Where All Daylight Dies” će učiniti da pomislite da bend zvuči kao In Flames, i taman kada pomislite da ste definitivno u pravu, oni će samo odmahnuti glavom i pokazati vam da niste.  Oni su... pa i dalje samo oni.  Kombinacija cleana i growla u refrenu će biti iznenadjenje ali vam to iznenadjenje pokazuje da Cveti ima svakako šta glasovno da ponudi i ova dva stila su se fantastično uklopila u priču, nadahnutu Tolkinovim Silmarilionom sa gostom Chrisom Clancyjem koji čita odlomak iz knjige.  Fantastično.  Doomy uvod će vas uvesti u pesmu „Six Feet Deep” i taman kada ste pomislili da će bend da zazvuče kao Candlemass, čim bend počne da praši svoje, nateraće vas da odmahnete svojim glavom i da napokon prihvatite kao činjenicu – oni su samo oni i niko drugi.  Utuvite to već jednom sebi u glavu. 
Da li bend na ovaj način daje omaž velikanima koje oni slušaju i čiji su fanovi, koji su se učaurili u njihovoj muzici kao uticaji koji su je u većoj ili manjoj meri definisali, ne znam, ali Irony of Fate uvek uspevaju da izrone iz tih uticaja i nametnu vam svoj zvuk, što samo znači da su muzički dovoljno sazreli.  „Sleeping Deaht” ponovo ima taj doomy prizvuk, ali ova najsporija pesma na albumu pokazuje koliko čvrsto bend vlada svojim zvukom, da od njega bukvalno može da napravi šta hoće.  I onda, taman kada ste mislili da je bend pokazao sve što zna, na 4:20 će vas počastiti sa jednom black metal deonicom.  Huh... ovo nisam očekivao.

Brate mili...  Ovo je definitivno album koji će vas više puta naterati da širom otvorite oči kao da će to učiniti da upijete još više muzike benda Irony of Fate, pored one doze koju ćete upiti ušima.  Usvirani do bola, bez i najmanjeg slobodnog prostora izmedju rifova, bez deonica koje su... eto... tu da bi eventualno popunile te nepostojeće praznine...  Genijalno.  Definitivno za sve one koji se slože na naš all-girl melodic death metal bend Nemesis.

10/10
Igor Živić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva