Crossfaith – Ex_Machina
Helly Cherry
Konačno je došlo vreme da se o Crossfaith priča kao o bendu čiji je album metalcore izdanje ove godine. Bez zezanja, ovi Japanci su posle deset godina karijere snimili materijal za koji će se svi slažiti da je njihov najbolji. Oduvek su bili izuzetno zanimljiv bend koji je sa uspehom mešao dance i metalcore i nisu baš tipični predstavnici žanra kojem pripadaju. ’Ex_Machina’ je njihovo prvo izdanje (a peto u ukupnoj karijeri), koje je od starta do završetka u potpunosti besprekorno.
Crossfaith imaju težak zadatak da u svojim pesmama prenesu tu neverovatnu energiju koju imaju na živim nastupima ali u tome sa lakoćom uspevaju. Sama činjenica da album otvara techno numera „Deus Ex Machina“ je dovoljna da potvrdi rizik na koji su Crossfaith bili spremni da probaju na ovoj ploči. Posebno me je oduševilo kako nepredvidljivo grade atmosferu u najtežim pesmama na ploči, „Daybreak“ je odličan primer, nema tu nepotrebnog iživljavanja već je sve urađeno sa stilom. Teško je ovakve pesme opisati rečima ali na koji način vas „Catastrophe“ ili „The Perfect Nightmare“ uvode u ovaj album to je fantastično agresivno ali veoma smisleno. Umereniji, mračni sa nešto više hip hop uticaja su u duetima „Destroy“ (snimljen sa američkim izvođačima Ho99o9) i „Freedom“ u kojoj gostuje Rou Reynolds iz Enter Shikari. One jednostvanije, čitaj najmelodičnije, kao „Milestone“ ili „Eden in the Rain“ su samo podigle kvalitet ovog materijala jer su zaista numere u kojima je previše lako uživati. Crossfaith nikako nisu promenili svoj zvuk, što se čuje na glavnom singlu sa albuma u numeri „Wipeout“, samo su konačno uspeli da u potpunosti predstave ono po čemu su poznati a to je izvorni metalcore koji je upotpunjen elektronskim instrumentima.
’Ex_Machina’ se završava obradom Linkin Park hita „Faint“. U suštini oni su samo odsvirali tu pesmu bez nekih intervencija u aranžman iste jer su na ovaj način hteli da odaju priznanje Chester Bennington-u i ovom bendu za sve što su učinili na ovoj sceni.
Mike Stankovich
Crossfaith imaju težak zadatak da u svojim pesmama prenesu tu neverovatnu energiju koju imaju na živim nastupima ali u tome sa lakoćom uspevaju. Sama činjenica da album otvara techno numera „Deus Ex Machina“ je dovoljna da potvrdi rizik na koji su Crossfaith bili spremni da probaju na ovoj ploči. Posebno me je oduševilo kako nepredvidljivo grade atmosferu u najtežim pesmama na ploči, „Daybreak“ je odličan primer, nema tu nepotrebnog iživljavanja već je sve urađeno sa stilom. Teško je ovakve pesme opisati rečima ali na koji način vas „Catastrophe“ ili „The Perfect Nightmare“ uvode u ovaj album to je fantastično agresivno ali veoma smisleno. Umereniji, mračni sa nešto više hip hop uticaja su u duetima „Destroy“ (snimljen sa američkim izvođačima Ho99o9) i „Freedom“ u kojoj gostuje Rou Reynolds iz Enter Shikari. One jednostvanije, čitaj najmelodičnije, kao „Milestone“ ili „Eden in the Rain“ su samo podigle kvalitet ovog materijala jer su zaista numere u kojima je previše lako uživati. Crossfaith nikako nisu promenili svoj zvuk, što se čuje na glavnom singlu sa albuma u numeri „Wipeout“, samo su konačno uspeli da u potpunosti predstave ono po čemu su poznati a to je izvorni metalcore koji je upotpunjen elektronskim instrumentima.
’Ex_Machina’ se završava obradom Linkin Park hita „Faint“. U suštini oni su samo odsvirali tu pesmu bez nekih intervencija u aranžman iste jer su na ovaj način hteli da odaju priznanje Chester Bennington-u i ovom bendu za sve što su učinili na ovoj sceni.
Mike Stankovich