Zemunska groznica subotnje metal večeri: Bane, Counterignition i Kolac u Festu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Bio sam veoma prijatno iznenađen kada je pre nekoliko meseci bend Bane najavio turneju po Srbiji i susednim zemljama tokom leta. Gledao sam ih 2012. godine na njihovoj oproštajnoj svirci (pošto se mastermajnd benda Branislav malo posle toga preselio u Kanadu) koja je bila odlična, tako da bi bila prava šteta ne iskoristiti malo zakasnelo repete. Podrška koju su imali u vidu blekera Kolac i kovinsko-požarevačle groove mašinerije CounterIgnition je garantovala dobar provod. Ali, idemo redom.

Ovaj raport nije bio planiran – želeo sam samo da što je moguće više uživam u muzici koju volim. Fraj ulaz sam dobio nevezano za svoj volontersko-izveštavački posao. Hvala Milošu Šebalju iz benda Kolac (koji pored Metal Jacket Magazina piše i za moju Ciklonizaciju). Naravno, planirao sam da snimim dosta klipova – to se podrazumeva. Iako se mnogi mršte kada vide „snimatelje” (često veoma opravdano, pošto neki ljudi nemaju obzira), smatram da je potrebno ovekovečiti ovakve trenutke. Naravno, ništa nije kao prava stvar (tj. živa svirka), ali putem klipova će oni koji se nisu pojavili videti šta su propustili.

Elem, put Zemuna sam po pretoplom vremenu krenuo sa drugarima iz CounterIgnitiona. Na pomen vrućine samo su konstatovali da je sreća to što je klub „Fest” dobro klimatizovan. Naravno, nade da je pivo propisno hladno nismo pominjali kako ne bismo izbaksuzirali. Oko sat i po vožnje smo stigli na odredište, gde nam se posle petnaestak minuta pridružio gore pomenuti Miloš. Malo neobaveznog čavrljanja sa njim i drugim ljudima koji su dobrano poranili na svirku, odlaska po klopu i osveženje, pa se krenulo sa ubacivanjem opreme i odrađivanjem tonske probe. U periodu dok su bendovi podešavali svoj zvuk, ispred samog kluba se skupio veliki broj ljudi. To je radovalo sve uključene u samu svirku, bilo da su u pitanju sami orgaizatori ili bendovi – nije u pitanju samo finansijski podsticaj (koji, budimo iskreni, nije baš nepotreban), već i moralni.
 

Već oko 22:05 su CounterIgnition krenuli sa svojim opusom. Gledao sam ih možda i previše puta u (uslovno rečeno) prekratkom roku. Naime, veliki broj srpskih metalaca apsolutno nema pojma da su oni jedan od najaktivnijih ovdašnjih bendova poslednjih godina. Tokom većeg dela druge polovine 2016. i tokom cele 2017. godine su se bukvalno razbili od sviranja. Sem po svakojakim budžacima naše zemlje, posetili su i Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Rumuniju i Bugarsku, nastupili i na Exitu. Apropo neinformisanosti, par likova se pre početka svirke raspitivalo šta to bend svira. I pored ostavljenih linkva na samoj FB stranici događaja, teško je bilo kliknuti ili (pu, pu – zlo da ne čuje) izguglati. No, dobro.

S obzirom da su mi u pitanju drugari (a sa dvojicom njih, basistom Markom i bubnjarem Markom, sam imao bend nekada) teško je biti objektivan. Imali su oni i dobrih i ne tako dobrih večeri. Imali su i onih odličnih, naravno. Ovo je bilo negde između. Posle već impozantnog osamnaestomesečnog perioda ispunjenog konstantnim nastupima, pauza od decembra prošle godine je ostavila traga. Iako su tokom leta krenuli sa probama, vidi se da su pivo i pečenje uticali na njih, hehe. Šalu na stranu, sem malo ispadanja i „škripavih” momenata, nastup im je bio i više nego korektan. Vidi se da im je bilo potrebno da ponovo nastupaju – svaki muzičar zna kakav je osećaj biti na bini i svirati ono što voliš, pogotovo ono što sam stvoriš. Mene je radovalo to što su konačno, tri godine od objavljivanja drugog albuma, svirali nešto novo. Kako je frontmen Meda rekao: „Da smo bend koji ima fanova, primetilo bi se.” Ali, primetilo se.

Dobro su prisutni reagovali od početka njihovog seta, pogotovo par mlađanih metalaca koje i dalje baš briga ko i šta svira sve dok je teško i iskreno. Ipak, dve nove pesme, iako neizbrušene i nedovoljno navežbane, pokazuju solidno odaljavanje od groove/thrash osnove, što u potpunosti pozdravljam. Nije pitanje godina samo, već pojačanog i dužeg uživanja prilikom samog stvaranja novih dela, eksperimentisanjem i otkrivanjem novih (uslovno rečno) teritorija. Za kraj su, po navici, ostavili Smakov klasik „Daire” zbog kog ruke u vazduh dižu i najokoreliji blekeri. Publika je pošteno nagradila aplauzom bend koji im sasvim sigurno nije oduzeo vreme i koji se i pored toga što je apsolutni kontrast u odnosu na ostala dva benda u potpunosti uklopio sa njima.
 

Kolac nisam slušao ranije uživo (ne računam live demo iz kluba „Ciklon”) i, priznajem, mi uopšte nije bio niti zanimljiv, niti podnošljiv kada sam čuo „No God” demo. Ali, naiđoh jednom na pesmu „Gde su sada crne vrane” i dadoh im drugu šansu. Taj album, Zauvek crni, je veoma, veoma dobar. Ne morate biti hardkor bleker da biste cenili taj iskreno sirovi zvuk.

Još dok tonske probe nisu počele, do nas je doprla informacija da će Kolac nastupiti bez bubnjara. U šali sam rekao: „Kad može Samael, što ne bi i oni?“ Tokom njihovog seta, nije toliko ni smetalo to. Svi znamo gde živimo, svi znamo kako se sve snima (i ne samo ovde) i da se odsustvo bubnjara ili uslova za kvalitetno snimaje bubnjeva nadomešćuje ritam mašinom ograničenog kvaliteta. Tako da je njihov nastup bio nešto kao snimanje promo materijala na krekovanom Kjubejzu sa ritam mašinom koju krasi taj polifonični-ringtone sterilan zvuk. I, to mi se naviše i svidelo. Ne, nije to samo zbog piva koje sam dotle popio, već je sve kod njih delovao kul.

Kada čujete kakav stil u okviru black metala sviraju, a da pritom ne znate kako izgledaju na sceni, pomislili biste da su u pitanju likovi sa corpsepaintom, uniformisani kako je to već i red. Ipak, ovde su tri čoveka (i laptop) koji sem nekog oldskul izgleda (crne farmerice, prsluci sa prišivačima, kozne narukvice) nemaju čak ni duge kose i koji izlaze iz tog blekerskog klišea, veoma često elitističkog. OK, stoji da neki bendovi ne bi bili ono što jesu da nemaju taj elitistički stajling, ali nekima to ne leži. Ovaj trojac i više nego očigledno ne haje niti za trendove niti za (blekerski) kod ponašanja na bini, već samo gleda kako da se zabavi.

Tolika količina energije i zelje za zezanjem na svakoga može uticati samo pozitivno. Publika ih je od samog starta maksimalno podržavala, mada je njihove povike nadjačavao drugi gitarista i to bez mikrofona! Nije tu bilo besa, negativnosti i lošeg vajba (iako su im tekstovi u skladu sa već pomenutim „blekeriskim kodom”), već samo naleti i naleti pozitivne energije. Tamara, ortakinja i sugrađanka (na prinudnom radu u Beogradu) mi je sinoć rekla: „Ne volim baš da slušam black metal kod kuće, ali uživo – uvek”. Ima neke istine u tome, barem kada su ovakvi bendovi u pitanju. Sirovo rešetanje rifovima, sa ubitačno dobrim vokalom i atmosferom koju prave – kako u tome ne uživati? Zato ih ljudi valjda i vole, zato što su u potpunosti drugačiji od onoga što se očekuje od benda takvog muzičkog usmerenja.

Kako su svojim repertoarom završili, tako se dve trećine kluba ispraznilo. I pored dobre klimatizacije, gužvi, znoju, isparenjima od prosutih pića i duvanskom dimu može parirati samo promaja. Pošto je ona, pored hladnog betona, drugi najveći neprijatelj Srba, jedini logični potez je bio izaći napolje. Pauza se malo odužila usled pripreme benda večeri, te su posetioci na tren i zaboravili na sam koncert. Tako je Bane svoj sesiju započeo pred skoro pa polupraznim klubom. Mada, to se relativno brzo ispravilo.
 

Već sam pomenuo da sam ih gledao 2012. godine. Tadašnjem nastupu smo prisustvovali ortak Čeda (sa kojim sam u tom trenutku imao bend u kome je sadašnji basista CounterIgnitiona) i ja. E, pa taj isti Čeda, koji je obožavao Bane sada bubnjar tog benda, što je samo potvrda njegovog kvaliteta pošto je već uzimao učešća u radu Triumfalla i Zlosluta. Tako da mi je neizmerno drago što su čak tri ortaka nastupili iste večeri sa bendovima čiji su deo.

Što se (originalno) novosadskih (melo)blekera tiče, razvalili su. Bukvalno razvalili. Doduše, očekivao sam ja dobar nastup, iako sam bio spreman na omekšavanje kog uopšte nije bilo. Ima Branislav svoj drugi bend u Kanadi koji svira omrženi NU metal koji niti jedan metalac koji drži do sebe ne podnosi, ali u svoja četiri zida i bez svedoka sluša (putem slušalica, naravno), ali to ga ne sprečava da i dalje stvar kick-ass nodtveidtski meloblack. Dosta ljudi ne može i ne želi shvatiti da možeš voleti dva dijementralna žanra, ne mešati ih i iz svakog od njih izvlačiti ono najbolje. Za sam Keychain baš i ne mogu da tvrdim, ali za Bane stopostotno mogu – ni za pedalj se ta priča nije pokvarila.

Tri nove pesme su se izvanredno uklopile u dosadašnji opus benda koji je bio meta i pozitivnih i negativnih kritika, pogotovo zato što je toliko sličan Dissectionu. Niti je prvi, niti poslednji sastav koji će štovati legendarne Šveđane svojom muzikom. No, dežurnih mrzitelja će uvek biti. Problemi na ličnom ili profesionalnom planu bi trebalo da se ostave sa strane što je moguće više moguće kada na red dođe diskusija o samom kvalitetu muzike. A, što se same muzike tiče, niti sam joj ja potreban da bih je branio, niti svi sinoć prisutni u klubu „Fest”, niti horde forumaških komentatora – ona to sasvim dobro radi svoja na svome. I ne odnosi se to samo na Bane, već i na Kolac i na CounterIgnition.

Došao sam da bih se zabavio, slušao ono što volim i uživao u tome, kao valjda i svako ko je u tom trenutku bio prisutan. Baš me je briga bilo da li je neko maksimalno spreman, da li fali član nekome i šta se o nekom drugom govori; najbitnije mi je bilo da se sve kockice poklope, da se krug zatvori i da zadovoljan odem kući. Da li je bilo tako? Meni jeste, a verujem i drugima. Bane je pokazao da je svetski bend, da ima sve što je potrebno da postigne više. Stoji da ima opravdano dobru reputaciju u svetu u andergraund okvirima, ali ne onoliko veliku koliko bi trebalo da ima. Nadajmo se da će ovo reaktiviranje pomoći u tome da tas na vagi pretegne u korist daljeg razvijanja i nadasve rada benda.

Dok sam slušao Kolac, pomislio sam kako mi pored njih i nije potrebno da pošto-poto uživo vidim neko veće inostrano ime. Možda i preterujem, ali imamo mi dovoljno toga na ovdašnjoj sakatoj sceni (sakatoj zbog toga što se podrška istoj razlikuje kada se uporede reči i dela) što može nadomestiti izostanak jačih gostovanja. Iz istog razloga ne tugujem što nisam imao prilike da uživo čujem Dissection: zašto bih, kada sam imao prilike da čujem Bane? Uostalom, posle standardnog završavanja svog dela nastupa i pristajanja na bis usled pokliča publike, šta je bolje odsvirati nego „Where Dead Angels Lie“? Svako kome je Dissection bio važan deo tokom borbe sa svakodnevicom je u trenutku kada su se začuli uvodni tonovi zaboravio na nedaće, na svaku pomisao na to šta ga čeka sutra i prepustio se pravoj groznici tople subotnje večeri, tako zaraznoj. Spokoj, barem na tren...

Na kraju zvaničnog dela večeri mi se i previše reči i rečenica motalo po glavi, te je možda i tada trebalo da na telefonu kuckam sve što sam pomislio. To je sada IN, zar ne? Prespavana noć dobro dođe, pogotovo kada se u red dovodi veliki broj snimaka i kada se isti čak 5 puta zaredom preslušavaju. To nikada nisam radio niti sa jednom jedinom svirkom kojoj sam prisustvovao i od koje sam barem fragment zabeležio.

Što se kežual (tako je moderno sada reći, ne?) dela večeri tiče, onog u pauzama i posle svirke tiče, mogu reći da je bilo veoma dobro. Upoznao sam nekoliko novih ljudi, razmenio sa njima po koju reč, video nekoliko starih poznanika, sugrađana čak, koje nisam video mali milion godina. Pričao sam malo i sa ljudima koji su svirali, neobavezno i opušteno čak i kada smo se dotakli nekih ozbiljnijih tema, a vezanih za muziku i scenu. Šebalju sam pre početka pomenuo kako je svoje prisustvo potvrdilo stotinjak ljudi, a što je (i svi to veoma dobro znamo) mačka u džaku. I sam je rekao da ako bi polovina istih došla (verovatno je mislio na trećinu, ali nije hteo da se zamera karmi) da će veče biti pogodak. Na svu sreću, klub je bio pun, raspoloženje je bilo dobro, a posetioci i bendovi su se uzajamno ispomagali i učinili da veče bude ako ne savršeno, a ono barem blizu tome.

Zato bi svako ko je neopravdano bio odsutan, a kome su usta puna priče o „jakoj, ujedinjenoj sceni”, ko je bio u hajpu zbog koncerta i ko je svoj FB zid ulepšavao linkovima trebalo da se dobro zamisli, pogotovo ako je isti deo nekog benda koji očekuje da bude podržan od strane onih kojima on sam ne pruža podršku. Jer, da je makar za nijansu malo više onih kojima je zaista stalo do te iste scene shvatilo da CounterIgnition vredi čuti uživo iako nisu novi Machine Head, da Kolac ne nudi ništa manje nego Carpathian Forest i da Bane nije samo srpska verzija Dissectiona, već bend koji svojim kvalitetom i svežinom iznova pokazuje da meloblack i dan danas ima šta da ponudi.

Ako je neko propustio, evo linkova za FB stranice samih bendova, kluba i plejliste klipova sa same svirke:
CounterIgnition - https://www.facebook.com/counterignition1
Kolac - https://www.facebook.com/kolachorde
Bane - https://www.facebook.com/baneband
klub Fest - https://www.facebook.com/klub.fest
plejlista - https://www.youtube.com/playlist?list=PLUKqlew3BRPkCAqgSqqvv_TAvqTBfX1mi

Tekst: Antonio Jovanović
Fotografije: Strahinja Rupnjak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva