Treći dan Exit Festivala 2018 – Diva na Main-u, brutala Explosive-u, haos na Fusion-u

Exit Freedom 2018, Petrovaradinska tvrđava – Novi Sad, III dan – 14.7.2018.

Treće veče Exit festivala 2018. bilo je rezervisano za brojne poznate i zvuku kome pripadaju relevatne izvođače. Na Main Stage-u glavna zvezda ove subotnje večeri bila je notorna svetska diva Grace Jones, dok je Explosive za temu izabrao metal tonove ovaploćene u Brujeria-ji i Bombers-ima. Fusion su obeležili nastupi Slaves-a, Nikole Vranjkovića i Sunshine-a.

Glavnu binu Exit-a otvorio je od 20 časova beogradski dvojac - Multietnička Atrakcija. Tek sam se nedavno zainteresovao za ovaj sastav, a postoje već skoro 10 godina. Ovo je svakako po mene bila idealna prilika da ih na miru čekiram, koji je bio skoro pa potpun jer je njihov set ispratilo nas tridesetak. S obzirom na to da ih ima dvojica makar jedan mora biti originalni član, a on je Osman Ahmed na bubnjevima, vokalu i pošalicama, a drugi, Nemanja Aćimović, nije originalni član, ali svira bas (iako u mnogim drugim domaćim poznatim alternativnim bendovima sviraše bubanj). Imali su sat vremena da nas zabave i u tome su uspeli. Uigrana sprdačina oslikana u najavama njihovih pesama, pa još i ad hoc u sred pesme, a i kroz tekst. Na taj način možete otprilike videti da je ovo zapravo jedna predstava žanra komedija, više no svirka. A što se svirke tiče na repertoaru su se između ostalih  našle ’’Sado mazo mud’’, ’’Nuklearni masturbator’’ i ’’Izazov za mlade’’. Na posletku su odsvirali ’’Masovnog ubicu’’, koji je zapravio bio bis na koji su se samopozvali. Zamenili su instrumentalne uloge, te su pored multietničke, postali i multiinstrumentalna atrakcija. Vrlo dopadljiv i vickast nastup.

Veći deo treće festivalske večeri Exit-a nije bio u skladu sa mojim muzičkim afinitetima, pa sam se uglavnom trudio da pokrijem širi dijapazon izvođača uprkos tome što nisu moja šolja čaja (ili nisu to u potpunosti). Moram dodati još i da sam primetio znatno manji broj ljudi u odnosu na protekle godine Exit-a. Ovu razliku od pre i sada sam uočio na binama na kojima dominira gitara. Ne znam kakva je situacija bila na stejdževima sa elektronikom koji svakako imaju drugačiju publiku od onih koji su u mojoj sferi muzičkog interesovanja. Na Main-u sam se recimo probijao kroz svet bez ikakvih problema, a na putu ka istom, od Fusion-a ili Explosive-a, u nijednom trenutku me nije uhvatio onaj čuveni ’’voz’’ gde se samo prepustiš masi da te vozi. Možda bi trebalo za iduću godinu razmisliti o povratku nekih većih imena čvršćih rifova na Main Stage.

 

A kad sam već pomenuo voz, Bajaga & Instruktori se sledeći, od 21.15, pojaviše na Main-u. Kada sam video zvaničnu objavu da će svirati na ovogodišnjem Exit-u, malo sam se iznenadio. Da se razumemo, ja gotivim Bajagu i mislim da je mnogo toga bitnog učinio za ovdašnju gitarsku scenu. Neki misle da je on i prvi upotrebio rep formu na našim prostorima, a ja smatram da je njegov album prvenac ’’Pozitivna geografija’’ jedno od najvećih muzičkih blaga koje bivša Jugoslavija imade. Međutim, nekako mi se čini da njihov sadržaj ipak više pripada nekim drugim muzičkim festivalima. Lično sam u jednom trenutku njihovog seta upravo takav utisak stekao. Osećaj je bio kad da sam na ’’tim’’ i tog tipa festivalima. Ovaj moj subjektivni osećaj se ne poklapa sa mišljenjem ljudi koji su se našli ispred bine tokom njegove i Instuktora izvedbe. Ljudi su pevali sve pesme u glas, na ramenima drugara ih slušali i bili veseli. U tom smislu Bajaga je zaista učinio ono što se od njega očekivalo, da zabavi publiku. Ali...

Ja sam nastup ispratio negde do 22 časa. Do tada su deo repertoara činile numere ’’Sa druge strane jastuka’’, ’’Godine prolaze’’, sa novog albuma ’’U sali lom’’, ’’Verujem, ne verujem’’ itd. Žile Milenković je uglavnom vodio priču između pesama, malo na srpskom, malo na engleskom i solidno se u tome snalazio. Pesma koja je mene ispratila sa Main-a beše ’’Kad hodaš’’, tako da nisam stigao čuti svoje dve omiljene njihove stvari - ’’Berlin’’ i ’’Samo nam je ljubav potrebna’’, a čini mi se da ni ostali u publici nisu imali tu čast.

 

Explosive Stage je trećeg festivalskog dana bio rezervisan za metalčinu. Od 22.10 su se na binu popeli letonski pagan mjetalci Skyforger, po prvi put u Srbiji. Odeveni kao druidi, sa jasnim paganskim porukama koje su u koliziji sa hrišćanstvom, pružili su solidnu predstavu koju su predstavili neznatnom broju ljudi. Neke od stvari koje su odsvirali bejahu ’’Sešas Ārprāta Dienas’’, ’’Noburtais Mežs’’ i ’’Melnās Buras’’. Pevač se svojski trudio da objasni na engleskom svaku pesmu i to smo potpuno razumeli. Meni samo nije jasno, da li oni kao Letonci i kao pripadnici baltičke grupe naroda prate svoj paganizam ili slovenski. Učinilo mi se da sam čuo da se pominju drevni Rusi u nekom momentu, ali ne bih da tvrdim. Ono što mi se nije dopalo jesu usemplovani zvuci frule, gajde i ostalih instrumenata koji oplemenjuju njihov zvuk. Na kraju nastupa im se pojavila i neka trupa u odorama vitezova, vila i vilenjaka. Ne znam da li je bilo namenski, ali je bilo interesantno za videti.

Posle pola sata nameštanja bine i opreme, hedlajneri – Brujeria. Ovaj bend je u mom rodnom gradu izuzetno popularan, a moglo bi se reći i kod većine metalaca koji su odrastali devedesetih. Međutim, ni oni nisu privukli veći broj ljudi na svoj šou. Ono po čemu je ovaj sastav poznat, pored originalnosti u zvuku, jeste i skrivanje identiteta. Svi nose bandane preko lica i na taj način daju do znanja da im je anonimnost, pored kvalitetnog zvuka i svirke, bitna.

 

Svirku su otvorili numerom ’’Cuiden a los niños’’ sa albuma ’’Brujerizmo’’ iz 2000. godine, dok su rokačinu nastavili sa ’’La ley de plomo’’ i ’’El desmadre’’. Ono što se meni posebno dopalo jeste momenat da su skoro sve vreme pričali na španskom. Drugi vokal El Sangrón je još i prozborio koju na engleskom, ali glavni, onaj koji je i osnovao bend davne 1989, Juan Brujo, ništa. Kad smo već kod govora, pesmi ’’Hechando chingasos’’ prehtodio je El Sangrón-a o tome kako su srpsku granicu prelazili kao da je ona između Tihuane i Kalifornije. Kod sledeće, ’’¡Viva Presidente Trump!’’ nisu štedeli ni sadašnjeg predsednika Amerike, a nije ni publika koja mu je zdušno i srdačno pokazala srednji prst.

’’Ángel de la frontera’’, ’’Satongo’’ tokom koje su izveli mini plesnu koreografiju i ’’Desperado’’ su naišle potom, a najveću šutku je zavredila ’’Marcha De Odio’’. Moja malenkost je lagano napuštala stejdž kada su na binu pozvali nekoliko devojaka ne bi li im se pridružile kod scenskog nastupa tokom izvođenja pesme ’’Marijuana’’. Nosile su natpis na kome je pisalo ’’Si’’ i ’’No’’.

 

Nastup Brujeria-e se poklapao sa nastupom jednog od najvećih imena ovogodišnjeg Exit-a. Na Main Stage-u je uveliko performans izvodila Grace Jones. Stigao sam tačno na ’’I’ve Seen That Face Before’’. Brzo sam zauzeo zavidnu poziciju i na miru gledao predstavu. Da, predstavu. Ono što je ona pokazala i pružila sinoć, samo bih tako mogao okarakterisati. Ova žena-lavica ima sedamdeset godina, a na bini se ponašala kao da je u cvetu mladosti. Svaka nova numera darivala je novi njen kostim, a isto tako je i scena menjala oblik i vizuelni sadržaj. Rasveta kao na Brodveju, a muzička podrška kao na Vudstoku. Fenomenalno zaista.

Prateći bend su činila dva sinta, gitara, bas, bubanj, udaraljke i dve fenomenalne bek vokalistkinje. Takođe, deo predstave bio je i neki mlađani nabildovani pol denser koji je svojih pet minuta slave imao tokom ’’Pull Up To The Bumper’’. Tada je vremešna i harizmatična Grace sišla sa bine do prvih redova. U pomoć joj je pritekao momak iz obezbeđenja koji ju je dobrih nekoliko minuta nosio na ramenima ispred stejdža, napred-nazad. Na kraju je dobio i poljubac i zagrljaj kao zahvalnicu.

Poslednju stvar koju su odsvirali, a koja je trajala sigurno pola sata, bila je ’’Slave to the Rhythm’’. Žena, kraljica, legenda se pojavila sa hula hopom na binu i isti je vrtela oko svog stuka preko 15 minuta. Publika se doslovno zabezeknula od prizora. Dakle, govorimo o sedamdesetogodišnjoj ženi koja 15 minuta bez prestanka vrti obruč oko svog vitkog struka. Energije ko u nuklearnoj elektrani. Nije joj se odlazilo nikako. Toliko se dobro zabaljala da je doslovno pola sata pesmu izvodila i naglasila da joj se ne ide kući. Ipak, oko 01.40, nakon probijanja svih mogućih termina i granica, Grace je otišla, a za sobom ostavila možda čak i najbolji nastup na Main Stage-u ove godine. Hvala joj na tome!

 

Fusion Stage je ove godine ugostio dva interesantna pank imena. Veče pre su nastupali Idles, koji su moji favoriti definitivno, a subota je bila rezervisana za njihove sunarodnike takođe pank sentimenta – Slaves. Joj, kakva svirka. Malo sam kasnio, ali sam stigao tačno onda kada je atmosfera krenula da se vozdiže do tačke ključanja. Prvu pesmu koju sam čuo bila je ’’Where’s Your Car Debbie’’ i već mi je tu bilo jasno u kom pravcu će se kretati priča.

Ovaj bend je jedan od onih koje forsirate nakon Exit-a, jer su jednostavno tako dobar utisak ostavili da je to najmanje što zaslužuju. Ima ih dvojica u bendu, goli su do pojasa i nose pantalone. Bubnjar bez bas bubnja, koji ujedno peva i to stojeći - Isaac Holman i gitarista Laurence ’’Laurie’’ Vincent. Duo de la muerte, što bi možda Brujeria rekla. Erupcija energije na bini, u masi i kroz razglas. Doslovno si mogao osetiti svaki ton i šum koji je dopirao do tebe. Šutke su bile jako brutalne, a publike je bilo itekako. Videlo se da su neki isključivo zbog njih posetili ovo veče Exit-a.

Kao i kolege od sinoć iz Idles-a, i Isaac se spustio među narod, ali samo sa mikrofonom i tako hodao unaokolo pričajući nam priču koja je zapravo bila sastavni deo pesme ’’Photo Opportunity’’. Nakon nje su odsvirali ’’Sugar Coated Bitter Truth’’ i onda moj favorit ’’Beauty Quest’’. Poslednja ’’The Hunter’’, obaranje bubnja i ende u 2.45. Pola sata svirke sam uspeo da uhvatim i oduševio se. Fanovi su tražili još, ali bisa nije bilo. Možda i bolje, ovako smo svi na vrhuncu oduševljenja otišli dalje ili ostali tu, ko je kako hteo.

Ja sam hteo pogledati malo nastupa hrvatskih trepera High 5. Prošle godine sam na Cockta Beats & Bass-u, koji se nalazio iznad press centra, gledao Kuku$, a ove njihovu bratiju, na istom stejdžu, ali sa drugim mestom. Uhvatio sam samo poslednjih dvadesetak minuta što je značilo četiri trake – ’’Otrova u čaj’’, ’’Cheez’’, ’’Vanzemaljci’’ i ’’Mama napokon sam uspio’’. Njih petorica na bini, a ona tesna. Publike dovoljno za dobru žurku, a koliko su popularni u Novom Sadu govori i činjenica da su recimo refren poslednje pesme horski otpevali. Riđi Riđ nam se stigo pohvaliti da su prošli put na Exit kasnili jer je pošao sa ličnom kartom (pasošem?) koja je istekla. Poručio je da će opet doći, a ja se nadam da će iduće godine doći sa Kuku$ kao triestri banda.

Ušlo se lagano u tri sata iza ponoći, a lineup me je ponovo odveo na Addiko Fusion Stage. Tamo je Nikola Vranjković imao svojih sat vremena na raspolaganju. Pre nekoliko meseci sam ispratio njegov nastup u Subbeernom Centru u okviru Kontakt konferencije. Sećam se da se žalio na vreme koje je ograničeno u Cetinjskoj, a svirka je trajala oko dva sata i trideset minuta. Baš sam se pitao kako će se sa ekipom snaći tih, za njih nedovoljnih, sat vremena, ali su super izneli koncert. Mislim, drugačija očekivanja ni ne postoje kad su oni u pitanju.

Meni drage pesme koje su se našle na set listi, a koje su ježile narod koji ih je slušao bile su ’’Zadrži svoj dah’’, ’’Večernja zvona’’, posebno ’’Dve hiljade i kusur godina’’ i ’’Moraćeš da naučiš da živiš sa tim’’. Nije bilo nikakve priče između pesama jer je cilj po svoj prilici bio odsvirati što više. Za sam kraj su ostavili ’’SDSS’’. Uobičajna stvar jeste da su njihovi koncerti kvalitetni, puni emocija i katarze. Tako je i ovog puta bilo, ali je trebalo još toga. Idući put se nadam da će dobiti nešto više vremena na dar, da bi i publika dobila benda ceo dar.

 

Bilo je oko 4.30 kada je Kojot izašao na binu da se štimuje. Jeste, Kojot iz Remedy-ja i nekadašnjeg Eyesburn-a. Vratio se čovek u grupu i sa njom krenuo u novi početak. Sunshine - bubnjem, gitarom i Banetom. Nije ih bilo neko vreme. Sada su se vratili skoro pa kao supergrupa gde je gorepomenuti Kojot na gitari, Vuk na basu, Mićkeš na sintu, u Suicidal Tendencies majici Škora na bubnjevima i kao ispomoć Banetu, direktno iz Blokova MC Cvika i Toša iz Flip Out-a.

Krenuli su žustro sa ’’Zig Zigi’’ sa albuma ’’Neću da se predam’’ iz 1998. godine, pa dalje izrokali ’’Priđi mi ti’’ i ’’Žaklina traži sponzora’’. Pevalo se horski, u jedan glas. Jasno je bilo da smo svi tamo fanovi i da će ovo biti jedna dobra vremeplovna ekskurzija u dane osnovne i srednje škole. Bilo je i dosta mlađarije, što bi značilo da Sunshine nisu passe, već da su i dalje u muzičkoj igri. Potom je išla jedna od meni dražih stvari grupe - ’’Troops of Sunshine’’. U originalu The Vibrators, najpoznatija obrada The Exploited, a Bane je sve to prepoznao pokličom ’’Punk’s not dead’’ u sred pesme. Ovu numeru sam prvi put čuo na njihovom albumu ’’Live!’’, a momenat gde on kaže ’’Punk i rap, bunt i revolt’’ mi je bio vodilja kod verbalne propagande kohezije ova dva pravca kroz celu srednju školu.

’’Ombre’’, ’’Pretty Boy’’, ’’Miss J’’ i ’’Gudra’’, pa za kraj ’’Kokane’’ gde su svi poskakali, zapevali i zaigrali. Bilo je vremena za bis, a na njemu prvo par linija iz Azrine ’’Gracije’’, a onda ’’Iza Horizonta’’. Potajno sam se nadao pesmi ’’Preview 91’’, ali je nisam dobio. Ne žalim se ni kod ovog izbora, ne bi se žalio ni za ’’Mislim mene gone’’, ali ova mi je omiljena. Tu  je još jednom u praksi prikazana ona simbioza panka i repa, pa mi je zbog toga #1. Kraj na nekih deset minuta do 6.

Kao što sam rekao na početku, jednim delom ovo veče zaista nije bilo po mom ukusu. Do Brujeria-e i Grace Jones, sam bio u nedoumici šta pogledati. Izbor je bio težak, ali na posletku dobar. Brujeria surova, Grace je žena zmaj, Slaves su pokidali, Vranjković bio kao i uvek dobar, a Sunshine me je vratio u dan, tako da ću ovaj izveštaj završiti kao što sam ga naslovio - Diva na Main-u, brutala Explosive-u, haos na Fusion-u.

 

Galeriju ispratite na našoj fejsbuk stranici.

Nemanja Mitrović Timočanin