Rok istorija: Creedence Clearwater Revival



Sviđa ti se? Javi ostalima!



    Retko je u rock and roll istoriji postojala tako bliska veza između kreativnog postignuća i reakcije publike kao kod CCR...

    Slušajući radijski noćni program jedne prijatne letnje večeri, naleteo sam na emisiju u kojoj je predstavljen novi album Johna Fogertyja, nekadašnjeg gitariste i pevača benda Creedence Clearwater Revival... Gotovo da sam već bio zaboravio na legendarne Kridense kada je Fogerty (rođen 28. maja 1945., Berkley, California, USA) silovito, veoma mladalački energično i nadahnuto otprašio nove verzije starih CCR hitova... Bio sam više nego oduševljen i sećanja na nekadašnje dane počeše da mi naviru... Prvo na Fogertyjev nastup( negde oko 2003.), kada je u New Yorku, na predstavi posvećenoj stogodišnjici blues muzike izveo inspirativnu i briljantnu verziju starog blues standarda Midnight special (jednu od obrada iz CCR dana), podigavši brojnu publiku na noge... Duh stare razbuktale vatre kipteo je iz legendarnog harizmatičnog vođe i glavnog autora Kridensa, predvodnika jednog od najvažnijih američkih bendova s kraja šezdesetih godina prošlog veka, jednog od najbitnijih američkih bendova uopšte... A onda, na zanesenom sentimentalnom putovanju sa Kridensima u prošlost na red dolaze njihove gramofonske poče, nekolicina antologijskih albuma i singlova... Putujući kroz vreme, zaustavljao sam se na nekim bitnim, nezaobilaznim stanicama istorije rock and rolla, pre svega onim ispisanim muzikom, srcem i dušom nezaboravnog Fogertyja... Neke od impresija i istorijskih činjenica beležim na papir, puneći baterije  zvukom toliko senzualnim da me probija znoj... Eh, da, Creedence clearwater revival... A kako je zapravo sve počelo?


    Četvorica momaka: John Fogerty (gitara, vokla), Tom Fogerty (ritam gitara), Stu Cook (bas) i Doug ,,Cosmo“ Clifford (bubnjevi), rođeni svi na području zaliva San Franciska, prvi put su se okupili kao rock grupa (srednjoškolska) pod imenom -  The Blue velvets, koje potom menjaju u The Golliwogs i na kraju u čuveno Creedence cleatwater revival. U periodu od 1959. do 1967. godine neprestano rade na području Kalifornije i izdaju niz neuspešnih singlova... A onda, na talasima muzičke ekspanzije San Francuska i čitave Zapadne obale (ere hipija i psihodelije) Kridensi napokon uspevaju da privuku pažnju i snime svoj debitantski album... Bio je to Creedence clearwater revival (1968.), njihovo lagano zagrevanje za bum koji će uslediti u narednih nekoliko čudesnih godina. Album je predstavljao mešavinu pesama Johna Fogertyja( autora većine budućih CCR hit-singlova) i rock standarda – singlovi koji su doneli početni proboj grupi bili su: I put a spell on you, pesma Screamin’ Jay Hawkinsa i legendarna Suzie Q. Dalea Hawkinsa, jedna od onih stvari po kojoj vas upamte i čija muzika prosto uđe pod kožu zaraznom melodijom i ritmom... Zvečanje Fogertyjeve gitare, odmerene, prefinjene solaže i napukli glas, propušteni kroz pročišćene rock ritmove kojima je nemoguće odoleti činili su esencijalni deo čarobne magijske formule uspeha i privlačnosti kojom će Kridensi u narednih pet godina napraviti neverovatan proboj do legende... Mada je njihova čudesno kreativna, privlačna i uspešna karijera potrajala veoma kratko(1967.-1972.), što i nije izuzetak za mnoge bitne bendove tih godina( recimo Dorsi, Velveti, Hendriksov ekspiriens, Dženiska i njeni prateći bendovi...), zahvaljujući pre svega talentu Fogertyja uspeli su da snime 12 singlova( od kojih je većina postala zlatnim klasicima rock muzike), te sedam albuma, uglavnom briljantnih. Te su činjenice doprinele formulisanju Kridensa kao najboljeg belačkog rock and roll benda okrenutog pedesetim godinama i izvornom, beskompromisnom, neposrednom i nepretencioznom rock and rollu...

    Jedna od pravih prednosti CCR bila je što sam uvek bio u stanju da se pojavim sa tom jednom malom važnom stvari, malom začkoljicom. Možete imati dobru pesmu u smislu njene lirike, ali ako nemate snažnu muzičku ideju koju bend može da predstavlja svirajući okolo, to postaje običan snimak dobre pesme. Stvari na koje sam najviše ponosan jesu one kao uvod za Born on the Bayou. Jednom kad pronađete takvu stvar, nećete se više zavitlavati s njom unaokolo. Kratki solo na Proud Mary je sasvim jednostavna stvar, ali prava, svirao sam ga na isti način svake večeri na turnejama i nikad nisam osetio ni iskru dosade..., priseća se Fogerty i objašnjava vlastitu magiju...

... Želeo bih da moja muzika učini da se ljudi osećaju onako kako se ja osećam kad čujem dobru muziku. A osećam se sjajno. Baš sam pričao prijatelju o gospel numeri koju volim. Prvi put kad sam je čuo, dok se približavala kraju, bio sam svestan da će se za koji čas završiti i rekao sebi: Kad bih ovog trenutka umro, to bi bilo sasvim lepo. Bilo je tako divno čuti tu muziku. Radim ovo skoro trideset godina, ako računamo i detinjstvo kao deo obrazovanja, ali svaki put kada čujem veliku pesmu, potpuno sam preplavljen emocijama. Muzika odlazi pravo u srce i čini da sve dobija smisao...

    I mada rođen u Kaliforniji, Fogerty nikad nije krio da u njegovim venama teče južnjačka muzika i country, a pre svega rhythm & blues – iskra koja će zapaliti njegovu kreativnu vatru i stvoriti niz besmrtnih pesama na pomenutih sedam CCR albuma i niz legendarnih singlova...

    Čitava ta stvar kompanije Chess – Bo Diddley, Muddy Waters – objašnjava u intervjuu Fogerty – sve su to doseljeni južnjaci, ljudi iz Alabame i Mississippija, koji su došli u Chicago. To je deo mene u tolikoj meri da mislim da nije ostavljeno mesta nizašta drugo. Kad čuješ Mannish boy Muddyja Watersa, jasno ti je da nema načina da ga seciraš. To je jednostavno neverovatno puno duha. To je u osnovi klasičan blues kliše, ali postoji nešto unutra što čini da uši otpadaju. Čujem i upitam se šta ljudi čine kad čuju takvu muziku. To je toliko senzualno da me probija znoj.

    Predvođeni kreativnim i harizmatičnim Fogertyjem, odeveni u karirane košulje, kožne pantalone i esencijalni duh američke bogate tradicije, CCR se okreću veoma jednostavnom, ali ubitačno efikasnom trominutnom pop-rock obrascu – bez doze komplikovanja, preterivanja i mudrovaja u koje je rock and roll tonuo tokom druge polovine šezdesetih( konceptualni ,, dubokoumični“ albumi i beskonačne egomanijakalne solaže, iz kojih se vremenom prešlo u isprazni koncept grandomanije simfo-rocka, odričući se korena i jednostavnosti izvorne ideje rock and rolla)... 

    Proizvod svega je bio njihov drugi album Bayou country, januara 1969. godine. On donosi kultne CCR stvari poput Proud Mary ili Born on the Bayou – ultimativne, dinamične, izvorne trominutne rock and rol singlove, tako jezgrovite i poletne, fogertyjevski( s ubeđenjem i dozom hrapave sete) otpevane, tako strasno da vas trajno vežu već prvim preslušavanjem... Duh tradicije izvire iz svake rilne albuma – od blues klasike, epopeje zvane Graveyard train ili pak furiozne rock klasike pedesetih Good Gooly miss Molly, littlerichardsovski brutalno prezentovane, ali pre toga propuštene kroz fogertyjevski filter neodoljivosti... Dok je glavna struja tadašnjeg rock and rolla nezadrživo i samodopadljivo srljala u ispraznost beskonačnih solo deonica, mistično-kosmičkih nebuloznih tema i konceptualnih( samom autoru često nerazumljivih) albuma, CCR predvođeni inventivnim Fogertyjem smelošću i čistotom odlaze svojim putem osvetljenim iskrenošću, prostodušnošću i suštinskim izvornim duhom uronjenim u tradiciju, pre svega bluzirano južnjačku... Ako je Bayou country bio otkrovenje, dobri duh pedesetih unapređen snagom rock and rolla u najboljim godinama, onda je ono što je usledilo naredne godine bilo iz domena priče ,, Verovali ili ne!“...

    Naime, pomenute 1969. godine, CCR objavljuju čak tri albuma – pored  Bayou country, bili su tu još i Green river( avgust ’69.) i Willy and the poor boys( novembar ’69.) i niz singl ploča za sva vremena... Na kraju godine, čuveni časopis Rolling stone ih je proglasio najboljom američkom grupom...

    Album Green river donosi dva milionska singla: naslovnu Green river, koja poput ,, Proud Mary“krši melodičnošću i unutrašnjom snagom sve pred sobom, te Bad moon rising koja bitlsovskom pop-rock emocijom, poletnošću, ritmom i lepotom prosto razoružava... Ono što su Chuck Berry, Little Richard, Eddie Cochran ili pak Buddy Holly lansirali kao čisti rock and roll obrazac pedesetih( zaodenut šezdesetih autorskom magijom The Beatles) John Fogerty je obojio sopstvenim autorskim pečatom, zaodenuo onim najlepšim iz američke country-folk-blues kulture i i zbacio u rock and roll orbitu kao niz besmrtnih numera – tako moćnih, vitalnih, energičnih, lepršavih, intrigantnih, jednostavno i zauvek neodoljivih... Bilo da se okrenete prelepoj Lodi, gospelski obojenoj i bluzerski dirljivoj The Night time is te right time, koja vas secira gitarskim soliranjem i prodire do srži najčistijih emocija koje muzika može da pokrene ili da zaigrate na laganoj vatri Tombstone shadow, prijatnom carstvu CCR senki i prijateljske, srdačne vedrine osećaj će biti jedinstveno lep i neponovljiv i veoma dugo, dugo će vas držati... S druge strane Willy and the poor boys otvara ubitačna, ritmom koji neprestano pokreće na CCR ples - Down on the corner... Naizgled sve je tako jednostavno, a opet nikoga ne ostavlja ravnodušnim – reč dosada ne postoji kao termin kada je u pitanju čarobna muzika Kridensa... It came out of the sky ne dozvoljava da makar malo predahnete i sakupite snage da se ,, odbranite“ od zvučnog i plesnog udara koji preti slušajući ovaj briljantni album... Ritam melje li melje, dok Fogertyjev gromki i sugestivni vokal naglašava jačinu i iskrenost muzike i emocije... Pred slušaocem se širom otvaraju vrata slobodarske, nepregledne i gostoljubive Amerike - Cotton fields zvuči kao topla ruka prijateljstva pružena svima u znak dobrodošlice... Putovanje se nastavlja treptajima usne harmonike čiji se zvuk pretvara u treptaje ljuske duše i zahuktali CCR voz – tračnice Poorbody shufflea, impresivni instrumental... Feelin’ blues usporava ritam, stavljajući akcenat na dubinu i snagu doživljaja – kada se dobar čovek oseća loše... Poskakuje i hipnotički odzvanja iz dubine autorskog uverenja i stilske prefinjenosti... Fortunate son daje albumu dodatno, čisto rock and roll ubrzanje, vraćajući ga u okvire jednostavnijih, dinamičnijih i ogoljenijih formi... Ona tutnji, ne osvrćući se previše za sobom... Don’t look now nastavlja u sličnom, nešto mirnijem maniru, krčeći put ka besmrtnoj Midnight special, jednom od vrhunaca benda i rock and rola uopšte... U njoj je na najbolji mogući način spojen duh nekadašnje blues tradicije i tadašnje rock and roll energičnosti, dajući pesmu takve unutrašnje lepote i snage od koje vam jednostavno ,, nije dobro“ – upravo onako kako Fogerty misli kada pominje Watersov ,, Manish boy“ blues... ,, Postoji nešto unutra što čini da uši otpadaju!“. Izvorna energija čistote i lepote zatvara pun krug ovog vanvremenskog albuma, uvodeći CCR u hol velakana rock muzike... Singlovi: Traveling band, Up around the band,  Run through the jungle, Lookin’ out my back door i Long as i can see the light, u kombinaciji sa ubitačnim Hey tonight i Molina, sa albuma Pendulum(1970.) bili su definitivni dokaz da je muzika CCR nešto najbolje što je Amerika mogla da ponudi svetu tih godina... Bio je to vrhunac njihove kratke ali nezaboravne i neshvatljivo kreativne karijere...

    Problemi sa njihovom izdavačkom kućom - Fantasy, pre svega gramzivošću i bezobzirnošću bez granica, potom probuđena sujeta ostalih članova benda( koji su tavorili u senci Johna Fogertyja), kada ih u februaru 1971. godine napušta Tom Fogerty, i svađe koje su demoralisale idejnog i kreativnog vođu Fogertyja, doveli su do snimanja njihovog poslednjeg, najslabijeg albuma Mardi grass i raspada benda u julu 1972. godine... Pred sam kraj poklonili su svetu rock and rolla još tri sjajna singla: Have you ever seen the rain, Sweet hitch-hiker i Someday never comes i otišli u legendu koju su sami stvorili, pre svega svojom neizmernom energijom, kreativnošću i prelepom muzikom... 

    Dok privodim kraju ovaj kratki omaž jednom od najvećih bendova svih vremena, preslušavam CCR album Cosmo’s factory i jednu od mojih najomiljenijih rock numera – epsku, jedanaestominutnu verziju pesme I heard it through the grapevine, kolosalno energetsko čudo koje gruva, varniči, prodire do srži lepote  zvane r’n’r i oslobađa čoveka tereta svega nepotrebnog što mu se glupošću i zlom nameće kao preko potrebno, gubeći se emotivno rasturen unutar lepote i čistote sveta Johna Fogertyja...

    Trominutni pop-rock obrazac možda nije uspeo promeniti svet, ali mu je u svakom slučaju dao jednu lepu dimenziju, pre svega onim ljudima dobre volje koji su uvek spremni za nove izazove... John Fogerty i CCR su svojom muzikom neverovatno punom duha poklonili svetu ono ,, nešto unutra“, ,, ono nešto“ što svojom neizrecivom lepotom, liričnošću, melodičnošću i toplinom boje platno života vedrinom i ,, nepodnošljivom“ lepotom postojanja...

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva