Polusvet kulture
Helly Cherry
Može biti da grešim, ali poslednjih nekoliko godina čini mi se da je srpska kultura vazda bila dvojaka, da ne kažem bipolarna.
S jedne strane imamo pisani jezik i zvaničnu kulturnu politiku, da ne kažem establišmentsku, počevši od raznoraznih jevanđelja i zakonopravila pa do dobitnika Ninove i drugih nagrada. S druge strane, tu je usmeno predanje, da ne kažem oralna kultura, koja je često vrlo prizemna pa i priprosta, ali konkretna i visprena. Ako je ona prva kultura establišmentska, carska, knjaževska, predsednička itd, onda sledi da je oralnost ove druge kulture svojstvena seljačko-težačkim slojevima, valjda zato što obično ti slojevi ispuše kada se ovi prvi sete da se prave kulturni. U današnje vreme, oralna kultura prerasla je u kulturu interneta, a narodno stvaralaštvo sakupljano u Vukovim zbirkama pretvorilo se u fejsbučke stranice, od „Dnevne doze Srbende“ pa do „Alistera Kroulija“ i „Joakima Vujića“. Neko bi možda ovoj analizi zamerio izostavljanje turbofolka, Granda, Pinka ili čega već, ali tom pretpostavljam dobronamernom čitaocu odgovorio bih da sve to nikada nije bio autentičan narodni i narodski izraz, već samo naličje ove zvanične kultur-politike, kojoj je potrebno nešto za pacifikaciju plebsa i iskrivljeno ogledalo u kojem odraz srednjoklasaške elitističke kulture deluje veće, lepše i – paradoksalno – ružičastije.
Hroničari ovog novog vremena ali i jedne manjinske vox populi kulture u savremenoj Srbiji nisu ćoravi guslari i ćopavi pisari, već blogovi i web stranice poput počivšeg Popboksa, preko raznih satiričnih stranica koje se mahom bave društveno-političkim okolnostima i na kraju do stranica kakva je Helly Cherry – glasilo jednog svetonazora koji odbija da pristane na nametnutu podelu kulturnih uloga.
Enivej, i ranije sam pisao za Helly Cherry, ali na nivou incidenta. Ponekad su tekstovi bili naručeni a ponekad bi uredništvo vrlo ljubazno upitalo da preuzme ponešto s mog bloga ili Goodreads naloga. Međutim, ponudu da dobijem prostor za redovnu nedeljnu kolumnu nisam mogao da odbijem. I ovaj tekst bi valjalo da posluži kao uvod za nju, ali i objašnjenje/pojašnjenje redovnim čitaocima Helly Cherry-a ko sam i šta sam.
Dobar dan, ja sam Najtflajer i zavisnik sam od čitanja. Pokušaću da na ovim virtuelnim stranicama beležim dešavanja u potkulturnom polusvetu poluzemlje u kojoj živimo, kada ne tumaramo drugim svetovima.
Ne zamerite mi na stilu kojim ću da pišem; duboko verujem da nemam prava da olako dajem vrednosne sudove i sva brojčana vrednovanja koja ćete videti u mojim osvrtima isključivo su odraz mog (ne)ukusa i dopadanja/nedopadanja. Vremenom ćete uvideti da li nam se ukusi poklapaju ili ne, pa će vam to kako god bilo poslužiti kao nadam se korisna smernica u konzumiranju kulturnih sadržaja i trošenju ono malo dragocenog slobodnog vremena što ga imate.
Dobrodošli u Najtflajerov polusvet na Helly Cherry-ju. Nadam se da će vam boravak prijati.
S jedne strane imamo pisani jezik i zvaničnu kulturnu politiku, da ne kažem establišmentsku, počevši od raznoraznih jevanđelja i zakonopravila pa do dobitnika Ninove i drugih nagrada. S druge strane, tu je usmeno predanje, da ne kažem oralna kultura, koja je često vrlo prizemna pa i priprosta, ali konkretna i visprena. Ako je ona prva kultura establišmentska, carska, knjaževska, predsednička itd, onda sledi da je oralnost ove druge kulture svojstvena seljačko-težačkim slojevima, valjda zato što obično ti slojevi ispuše kada se ovi prvi sete da se prave kulturni. U današnje vreme, oralna kultura prerasla je u kulturu interneta, a narodno stvaralaštvo sakupljano u Vukovim zbirkama pretvorilo se u fejsbučke stranice, od „Dnevne doze Srbende“ pa do „Alistera Kroulija“ i „Joakima Vujića“. Neko bi možda ovoj analizi zamerio izostavljanje turbofolka, Granda, Pinka ili čega već, ali tom pretpostavljam dobronamernom čitaocu odgovorio bih da sve to nikada nije bio autentičan narodni i narodski izraz, već samo naličje ove zvanične kultur-politike, kojoj je potrebno nešto za pacifikaciju plebsa i iskrivljeno ogledalo u kojem odraz srednjoklasaške elitističke kulture deluje veće, lepše i – paradoksalno – ružičastije.
Hroničari ovog novog vremena ali i jedne manjinske vox populi kulture u savremenoj Srbiji nisu ćoravi guslari i ćopavi pisari, već blogovi i web stranice poput počivšeg Popboksa, preko raznih satiričnih stranica koje se mahom bave društveno-političkim okolnostima i na kraju do stranica kakva je Helly Cherry – glasilo jednog svetonazora koji odbija da pristane na nametnutu podelu kulturnih uloga.
Enivej, i ranije sam pisao za Helly Cherry, ali na nivou incidenta. Ponekad su tekstovi bili naručeni a ponekad bi uredništvo vrlo ljubazno upitalo da preuzme ponešto s mog bloga ili Goodreads naloga. Međutim, ponudu da dobijem prostor za redovnu nedeljnu kolumnu nisam mogao da odbijem. I ovaj tekst bi valjalo da posluži kao uvod za nju, ali i objašnjenje/pojašnjenje redovnim čitaocima Helly Cherry-a ko sam i šta sam.
Dobar dan, ja sam Najtflajer i zavisnik sam od čitanja. Pokušaću da na ovim virtuelnim stranicama beležim dešavanja u potkulturnom polusvetu poluzemlje u kojoj živimo, kada ne tumaramo drugim svetovima.
Ne zamerite mi na stilu kojim ću da pišem; duboko verujem da nemam prava da olako dajem vrednosne sudove i sva brojčana vrednovanja koja ćete videti u mojim osvrtima isključivo su odraz mog (ne)ukusa i dopadanja/nedopadanja. Vremenom ćete uvideti da li nam se ukusi poklapaju ili ne, pa će vam to kako god bilo poslužiti kao nadam se korisna smernica u konzumiranju kulturnih sadržaja i trošenju ono malo dragocenog slobodnog vremena što ga imate.
Dobrodošli u Najtflajerov polusvet na Helly Cherry-ju. Nadam se da će vam boravak prijati.