Ako bih morao da biram konceptualno najzanimljiviju ediciju Veselog četvrtka, to bi svakako bile Odabrane priče. 

Ne znam čija je zamisao bila objavljivanje najboljih Zagorovih epizoda objedinjenih u jednu svesku, niti da li je ta zamisao originalna ili samo preuzet koncept nekog italijanskog izdanja, a možda i samo prepevana ideja američkih trejdova, ali ovu ediciju sam svojevremeno pozdravio s otvorenim oduševljenjem.

Sada već pre pune jedne decenije, Veseli četvrtak je vratio strip na srpske kioske kroz svoja redovna izdanja, ali takođe ponudio priliku zagriženim stripoljupcima koji su iz raznoraznih razloga ostali bez svojih kolekcija da ih obnove ili dopune kolekcionarskim izdanjima najpopularnijih junaka italijanskog stripa.

Isprva nisam bio zainteresovan za kolekcionarsko izdanje Zagora, ponajviše stoga što u tim prvim epizodama zapravo nije bilo mnogo (ili uopšte) fantastike, ali zato su me Odabrane priče smesta privukle prvim naslovom u toj ediciji, „Crni gospodar“. Ove tri epizode spakovane u jednu svesku meni su, kao klincu, bile najdraže epizode Zagorovih pustolovina sve do „Demona ludila“, ali i inače prvi stripovi o Zagoru koje sam u životu pročitao, s nekih 4-5 godina. Te dve epizode („Na krilima noći“ i „Horde zla“, pošto prvu epizodu u toj „trilogiji“, pod naslovom „Plamena lobanja“ neću pročitati sve do izdanja Veselog četvrtka) oblikovale su moju predstavu o Zagoru, ali me vrlo verovatno i navele na to da zavolim fantastiku u njenim raznim pojavnim oblicima.

U to vreme sam bio samo konzument stripa, koji nije ni najmanje razmišljao o njegovim tvorcima. Naravno, to se nije moglo ni očekivati od deteta koje čak ne bi ni trebalo da zna da čita, ali taj naivni i blaženo nesvesni pogled na strip zadržao sam sve do svojih poznih tridesetih iako sam u međuvremenu preveo na hiljade tabli raznih stripova.

Tek sam skoro rešio da osvežim pamćenje i da ponovo pročitam stripove koje sam nekada obožavao, ali ovoga puta zapravo pazeći na to ko je scenarista, ko je crtač, ko je crtao naslovnicu.

I tu napokon dolazimo do izdanja kojim se zapravo bavim u ovom tekstu, „Planine bogova“. 
 

Naime, scenarista pomenute epizode nije niko drugi do Ticijano Sklavi, tvorac možda meni najbitnijeg stripa u životu, Dilana Doga – ali i scenarista prvog Zagora kojeg sam pročitao, „Crnog gospodara“ kao i verovatno najbolje Zagorove storije, famoznih „Demona Ludila“.

Sklavijev saradnik na ovim epizodama bio je Franko Donateli kao crtač, dok naslovnicu potpisuje Feri. Naslovnica je inače vrlo neupečatljiva i pasivna, bez dinamike koja inače karakteriše Zagovore naslovnice. Čak je odabrana i bezmalo usputna scena u stripu da vizuelno nosi te dve epizode, što verovatno govori o tome da njima svojevremeno nije pridavan neki veći značaj.

Sklavijev scenario je manje-više naivan i priprost, ni nalik njegovim kasnijim složenim i filozofskim storijama, mada se poprilično naslućuje njegova ospednutost natprirodnim, koja je ovde prikrivena i maskirana, tako da umesto fantazijske priče čitaoci dobijaju zapravo naučno-fantastičnu.

Posmatrano očima savremenog čitaoca, reklo bi se da je Sklavi bio em manje iskusan kao scenarista, em verovatno sputan izdavačkim kanonima, a nije ni imao prostora da se preterano razmaše. Ove epizode sam prvi put čitao dugo nakon njihovog izvornog objavljivanja, tek početkom devedesetih, i tada su mi bile među omiljenim – ali čitano očima odraslog i pomalo zasićenog čitaoca, odaju daleko slabiji utisak. Priča je relativno bleda i premda je premisa zanimljiva, saga o Zagoru ne bi izgubila ama baš ništa da ove epizode nikada nisu ni bile objavljene. Današnjim rečnikom bi se „Planina bogova“ nazvala – filerom.

Iako nikada nisam posvećivao previše pažnje crtežu i crtačima, vazda najviše držeći do priče, mora se priznati da je u „Planini bogova“ crtež odličan. Franko Donateli je nacrtao klasičnog „ferijevskog“ Zagora i tu nema nikakve zamerke. Čak se pokazao mnogo bolje od samog Ferija, čija je naslovnica poprilično ispod proseka kako za njega kao crtača, tako i za Zagora.

Na kraju, ova manje-više prosečna dvodelna epizoda, kao što rekosmo – filer, ističe se zapravo samo po tome što služi kao zgodna vododelnica serijala o Zagoru, na vreme Nolite kao glavnog scenariste i vreme nakon njega, koje će biti obeleženo, makar se meni čini, daleko većim uplivom fantastike u glavni tok Zagorove storije, ali i kao Sklavijev nastup na glavnu pozornicu italijanskog stripa.

3/5

Ivan Jovanović Nightflier