Alehandra Hodorovskog sam u par navrata već spominjao, i to sa obožavanjem i divljenjem; ovaj čovek je stvaralac vredan divljenja, koji u današnje vreme komercijalizovanosti, kada se ono što je bila umetnost pretvorilo u industriju, i dalje opstaje kao istinski umetnik koji beskompromisno isteruje svoju viziju. SF fandomu već je poznato da je film Dina prvobitno trebalo da režira Hodorovski, ali je, nažalost, rediteljska palica pripala (takođe velikom umetniku) Dejvidu Linču. Dokumentarac Jodorowsky's Dune iz 2013. godine u svega 90' uspeva da nam ispriča priču iza celokupnog projekta, ali i otkrije značaj najboljeg filma koji nikada nije napravljen (ogroman!) za razvoj umetnosti.

Krenimo od najvažnijeg pitanja - kako film izgleda. Meni je, inače, estetika veoma bitna stavka pri ocenjivanju nekog kinematografskog dela; nažalost, gotovo mi je nemoguće da gledam nešto što ne zadovoljava estetske standarde, kao što beše par videa koje nam puštahu u školi, a ja ne bejah zgađen njihovom tematikom već tehničkom neuspelošću. Dakle, kako tu prolazi ovaj dokumentarac?

Ono što je najčešći kamen spoticanja kod dokumentaraca jeste to što se često pretvore u pictures of people talking, da citiram matorog Hiča; ovde je to, na svu sreću, izbegnuto. Sami sagovornici izuzetno su zanimljivi, a sve je to ispresecano kratkim prizorima iz gradova u kojima su se odigravale različite scene nastanka filma, različitim skicama i konceptima za film i animacijama stvorenim na osnovu knjige kadrova (Mebijusov crtež!), kao i još nekim poslasticama za sve sladokusce. Naravno, najveći deo priče pripada samom Hodorovskom, koji je već notoran po svom difuznom govoru u kome meša jezike, snažnoj gestikulaciji i emotivnoj involviranosti u ono o čemu priča, pri čemu harizmom uspeva da nadvlada mane sopstvene naracije; zatim, tu je H. R. Giger, čuveni švajcarski umetnik abominoznosti, kome je Dina bila prvi film, a zatim je kasnije stvorio, između ostalog, i samog ksenomorfa iz Aliena; Nikolas Refn, autor trilogije Pusher i sjajnih filmova Bronson i Valhalla Rising; Ričard Stenli, koji je doživeo sličnu sudbinu kao Hodorovski kada je zbog Vala Kilmera šutnut sa svog filma The Island of Dr. Moreau, koji bi, da ga je Stenli režirao, potpuno izmenio sliku današnje kinematografije; tu su i mnogi drugi vredni sagovornici, ali vama ostavljam da to otkrijete.

Ekipa okupljena oko ovog filma apsolutno je fantastična: knjigu kadrova (njih 3000!) nacrtao je legendarni crtač Žan Žiro, poznat kao Mebijus; dizajn brodova, opreme i građevina poveren je Krisu Fosu, autoru bezbrojnih korica za remek-dela naučne fantastike; H. R. Giger je zadužen za dizajn planete kuće Harkonen; komponovanje muzike, između ostalog, povereno je legendarnoj grupi Pink Flojd; u glumački sastav, pak, ulaze legende kao što su Salvador Dali (u ulozi galaktičkog imperatora), kome je obećano 100 000 dolara po minutu, Orson Vels (baron Harkonen) i Mik Džeger (Feyd-Rautha), dok je uloga Pola dobio sin Hodorovskog, koji je zbog toga prošao dvogodišnju (!) obuku u borilačkim veštinama.

Mnogo je dirljivih i smešnih trenutaka upleteno u ovu priču: saznaćete kako je Dali nagovoren da učestvuje u snimanju; kako je Hodorovski ubedio Orsona Velsa da glumi; kako je Hodorovski reagovao kada je pogledao Linčovu Dinu, i još mnogo toga! Zatim, kroz kadrove iz drugih SF filmova podudarnih sa onima iz Dine Hodorovskog videćemo da su mnoge kultne scene preuzete iz iste; i na koncu svega, ukazaće se da je Inkal, remek-delo stripa, nastalo kao plod frustracije Hodorovskog time što mu je Dina oduzeta (kao, uostalom, i sam Hodoverzum).

Šta, dakle, ostaje da se kaže, sem da je film must watch, pogotovo ako ste fan rada Hodorovskog.

Miloš Mihailović