Treći dan Kontakt konferencije 2018 - Hill, Turisti i Obojeni Program

Kontakt konferencija 2018 – Treći dan

Marsh Open Space – Beograd, 23.3.2018

Treći dan Kontakt konferencije uspešno je nastavljen na istom mestu – Marsh Opecn Space-u, gde su se dan pre održale interesantne i informativne panel-diskusije. Toga nije falilo ni u petak 23. marta, a još neki pridevi bi mu se mogli dodati poput - uzbudljiv, dinamičan i iznenađujući, koliko god to ’’čudno’’ zvučalo.

Prvi panel je počeo u 10h. Razgovor je vodio Ivan Lončarević (Pop Depresija), dok su se okupljenima obraćali Zlatana Pavlović ispred Lovefesta (Vrnjačka Banja), zatim Ivan Milivojev – Exit Festival (Novi Sad), Vlada Janjić – Apgrade Weekend (Beograd), Vedran Meniga – SeaSplash (Pula – Hrvatska) i Login Kočiški – Taksirat (Skopje). Govorilo se o muzičkom profilu festivala, odnosno o rivalstvu na liniji DJ – Live koncert. Nažalost, moja malenkost nije stigla da čuje prvi deo priče, ali jeste onaj koji se ticao karata – da li ih povećavati ili ne i koje strategije primenjivati da bi se kultura kupovine karata obnovila ili pak pojavila. Vlada je napomenuo da je ideja oko regionalnih cena dobra stvar i da one na lokalu uglavnom odgovaraju ekonomskom standardu našeg stanovništva. Vedran je naznačio da su barijere organizatorima festivala postavljene na svakom koraku, od institucija, do onih koji diktiraju pravila i da je najbolje rešenje zaobilaziti ih. Ivan je još govorio o tome kako su preskupe avionske karte za Srbiju jedan od problema na koji nailazi Exit s obzirom na činjenicu da je dobar deo onih koji ga posećuju iz inostranstva. Svi su se na posletku složili da ministarstva, država i razne druge instance nude svoju pomoć tek onda kad prepoznaju mogućnost za stvaranjem lične koristi. Na kraju je bilo vremena za pitanja koja su dovela do toga da diskusija u nekim momentima zaliči na raspravu.

Mesto moderatora ustupljeno je Branki Glavonjić (Bunt Rok festival) u 11.30. Tema je bila ’’Regionalno muzičko novinarstvo’’. Njeni sagovornici su bili Zoran Stajčić ispred hrvatskog portala ’’Ravno do dna’’, zatim slovenački muzički novinar ’’Nove muske’’ Igor Bašin i iz Srbije Andrea Magazin (Remix Press), Nemanja Đorđević (Balkanrock), Miloš Dašić (Tegla rs) i Marko Ristić (Hardwired). Mišljenja se gotovo nigde nisu razilazila - muzičko novinarstvo je stvar ljubavi i entuzijazma, a ne para kojih nikako nema na ovim terenima. Razgovaralo se još o iskustvima, budućnosti i perspektivi rok novinarstva, ambicijama, problemima itd. Branka se u pojedinim trenucima uljučivala u razgovor iz prvog lica i demistifikovala iluzije o tome da na RTS-u, koji je dom njene emisije, ’’cveta cveće’’. Andrea je pričala o tome kako je biti žena u rok žurnalistici i o odsustvu kulture komunikacije kod pojedinih bendova. Marko je između ostalog govorio i o reakcijama čitalaca i čitateljki sajta, kako o pozitivnim, tako i o negativnim, a i o trendu porasta zainteresovanosti za senzacionalističkim prilozima. Išlo se dalje sa time gde rok portali treba da zagrebu i na koja vrata da zakucaju ne bi li došli do nekih novčanih priliva. Zoran je primetio da postoji velika sujeta među protagonisima rok scene u Hrvatskoj, kako među novinarima, tako i među izvođačima, a Zoran je napomenuo da objektivnost u (rok) novinarstvu ne postoji, te da su njegovi tekstovim isključivo subjektivni. Deo diskusije određen za postavljanje pitanja je i ovde imao tendenciju da postane rasprava, ali se u prijatnoj atmosferi završio i ovaj panel.

 

Tema sa nazivom ’’Samofinansirajući i finansirani kulturni centri i klubovi’’ beše poslednja, bar što se tiče konferencijskog dela, trećeg dana Kontakta. Moderatorka je bila Magdalena Belić (Radioaparat), a o temi je pričala sa Selmanom Ćorovićem (Layerjeva Hisa – Kranj), Katarinom Deskovič (Gala Hala – Ljubljana), Vladicom Mladenovskim (MKC – Skoplje), Vastagom Vendelom (Centar za kulturu – Kovin) i Draganom Ambrozićem (Dom omladine – Beograd). Svako je obaška govorio o strukturi klubova/kulturnih centara koje su predstavljali i dao prikaz finansijske konstrukcije istih. U tom smislu MKC već godinama ne dobija novac za realizaciju muzičkih projekata, Layerjeva hisa je NVO koju finansira grad i ministarstvo, a deo novca dobijaju i preko projekata, što je (finansijski) slučaj i sa Gala Halom. U Kovinu je pre dve godine počela revitalizacija kulturnog centra i grad im pomaže u celokupnoj priči, dok je oko Doma omladine nešto složenija situacija. Sredstva dobijaju iz budžeta za kulturu na nivou države, te dok stigne do njih, odnosno do muzičkog programa Dom omladine, ostane oko 2,3 miliona dinara čime oni pokriju 7-8 koncerata godišnje koji su u potpunosti u njihovoj organizaciji. Selman je u jednom momentu pomenuo da se skoro sav novac koji oni dobiju od države i grada vrati nazad kroz poreze i ostale obaveze. Tim povodom je moja malenkost postavila pitanje njemu i Katarini da li se više isplati imati registrovani NVO ili samoorganizovani (skvoterski) kolektiv. Katarina je došla do zaključka da je ovo drugo bolja opcija, dok je Selman rekao da za duže staze treba napraviti nevladinu organizaciju. Negde oko 14.15 diskusija je privedena kraju.

TREĆE VEČE KONTAKT KONFERENCIJE

Hill (Beograd), Turisti (Beograd), Obojeni Program (Novi Sad)
Elektropionir + Subbeerni Centar – Beograd, 23.3.2018 – 21h

Muzički program Kontakt konferencije se i ove večeri održao na par lokacija razbacanih po Cetinjskoj 15. Zaokret, Sprat, Ljubimac, Elektropionir i Subbeerni Centar. Nas je program odveo prvo u Elektropionir gde su te nastupali Hill, Turisti i Remedy.

 

Prvi su bili Hill. Beogradski sludge-drone-noise dvojac sa čijim radom se moja malenkost prvi put upoznala na istom mestu pre osam meseci kada su se pojavili u ulozi predgrupe na koncertu grupe Egypt. Nedavno smo ih pominjali i kao jedan od bendova iz BIM Slavije. Grupu čine Aleksandar Apostolovski na bas gitari, odnosno klavijaturama i Darko Marinković za bubnjevima. Koncert je trajao pola sata i za to vreme su nam izveli par numera, od kojih je poslednja trajala oko dvadesetak minuta. Potpuni sonični doom ponor u totalnoj tami Elektropionira i maglini plavo-ljubičastih, odnosno žuto-crvenih svetlosnih talasa na bini. Naroda je još uvek bilo u zamenarljivoj brojci, ali su prve redove ispunili oni koji su namenski tu došli.

Nakon dvadesetak minuta pauze na binu se penje Boško Mijušković i njegova petočlana posada. Ja Boška pamtim iz njegovih hardcore dana, dok je muzicirao u bendovima Plus Life i Jaibo! Mnogi ga pak danas poznaju kao jednog od članova sastava Straight Mickey And The Boyz i supergrupe Škrtice. Nedavno je sa rođenim bratom Džimijem pokrenuo projekat, koji se vidim pretvorio u pravi pravcati bend – Turisti. Doduše i dalje su on i brat zaduženi za muzičko stvaralaštvo, ali live izvedba zahteva pomoć bubnjara, još jednog gitariste/basiste, kao i dva ženska bek vokala, što je ukupna cifra od šestoro umetnika/ca na stejdžu. Nedavno su Turisti izdali album pod nazivom ’’Levo ili desno’’ koji je objavila makedonska izdavačka kuća ’’Balkan Veliki’’ u vlasništvu Vaska Atanasoskog iz Bernays Propagande. Repertoar se uglavnom oslanjao na ovaj albuma, ali je odsvirano i par novih numera.

Nastup su otvorili pesmom ’’Nije valjda propast’’, a nastavili sa ’’Zajedno sanjamo’’, ’’Jaka stvar’’ i ’’Digitalno doba’’. Elektropionir je za vreme njihovog izvođenja popunjen skoro do maksimuma, ali je reakcija publike bila mlaka. To ipak nije sprečilo Boška da na bini bude itekako aktivan i poletan. Najveći zanos, ne samo kod njega, već i kod ostatka benda izazvala je numera ’’Abu Dabi’’, koja je doživela vizuelizaciju i koja je najgledanija od ukupno tri koliko su ih do sada stvorili.

Za one koji nisu preslušali materijal Turista, esencijalno je u pitanju rokenrol i to onaj na tragu Bo Diddley-a, a nadgradnja ide u pravcu garažnog i indie roka, pa malo popa, pa malo nekog morskog zvuka (u skladu sa imenom grupe jelte) i elektronike. Jedan eklektički pristup muzici što ja pozdravljam. ’’Levo ili desno’’ odsviraše pre samog kraja, a za isti odabraše pesmu ’’Javi se’’ koja još uvek nije dobila svoju studijsku verziju. Ono što sam primetio jeste da nisu uspeli u potpunosti da  prenesu sve one vragolije kojima su začinili svoj prvi studijski album. Jasno je da je to nekad nemoguća misija, ali jednostavno neki efekti se nisu dovoljno ili uopšte čuli.

Koncert su završili u 22.30 što je meni dalo znak da se lagano spustim u Subbeerni Centar. Mislio sam da ću propustiti početak koncerta zbog preklapanja satnica - što je bio slučaj u četvrtak, međutim ispostavilo se da sam čak i poranio. Prostor je bio poprilično popunjen, ali ne u meri druge večeri.

 

U 22.55 na podijum za svirku izlaze legende – Obojeni Program. Kebra, dve bas gitare, gitara i bubanj – sasvim dovoljno za dobru žurku. Kreće se beskompromisno sa dva ultimativna hita benda ’’ABCD Avioni’’ i ’’Kad se neko nečem dobro nada’’, što na trenutke izaziva čuđenje kog dela publike. Bez pauze ide se dalje sa ’’Dejvid’’ – verzija pesme sa albuma ’’Igračke se voze levom rukom’’ iz 2009. godine, ’’Mene to ne zanima’’, ’’Obećaj mi molim te’’, ’’Danas će se desiti nešto lepo’’ i ’’Vrlo jednostavno’’ pre koje se Kebra prvi put obratio publici sa – Dobro veče, mi smo Obojeni Program. Zvuk je u početku bio nezavidnog kvaliteta i mikrofonija je bila prisutna, ali se sve sredilo u hodu i ubrzo.

O kvalitetu, a pogotovu o uticaju Obojenog Programa je suvišno trošiti reči. Retki su bendovi ’’Nove srpske scene’’ od pre deset, petnaest godina, koji za svoje uzore nisu pronašli ovaj izvanredni sastav. Desetak albuma, tridesetak godina rada – brojke opisuju više nego što bi slova u ovom trenutku mogla.

Set lista je uglavnom bazirana na albumu ’’Kako to misliš: Mi’’ iz 2012. godine, pa su tako usledile ’’Kako ja to ne primećujem’’, ’’Svi mi nekom trebamo’’, ’’Svaka definicija gubitak je slobode’’ i ’’Da li smo naučili živeti u kapsuli’’, a između njih su se potkrale hitčine ’’Najbolji prijatelj’’ i ’’Kočnice’’. Publika je uglavnom bila izuzetno statična, ali su se tokom numere koju poslednju pomenuh stvari počele kretati na bolje, što se dokazalo prilikom izvođenja pesme ’’Nebo, nebo plavo je’’. Dok smo još kod auditorijuma, u par navrata mi se učinilo da su poslednji redovi pokretljivi od prvih, ali ostavljam prostor za demanti.

Kerbin silazak do fanova dogodio se pesmom ’’Kad bi malo...Sedam puta..Mozak stao’’, sa prvog, kultnog albuma ’’Najvažnije je biti zdrav’’ iz 1990. Ovaj album mu nekako dođe lektira alternative u nas. Svi ti post-punk uticaji i zvuci koje emituje ovo izdanje su jednostavno baza odakle se treba krenuti ili makar vratiti u slučaju da se nije krenulo kako treba. Do kraja nastupa se repertoar u potpunosti prepustio ovoj ploči, pa su u to ime odsvirane ’’U tvoj osmeh stane sve’’ i ’’Filadelfija’’. Kraj, a još je pet minuta do ponoći, odnosno do časa kada muzika u Cetinjskoj mora utihnuti.

Pomislio sam da sam opet ostao bez moje omiljene stvari Obojenog Programa, kad ono eto njih na bini i eto nje sa njima – ’’Ona je tu’’. Ne volim ’’kolumna’’ pristup kod izveštavanja, ali ću ovog puta napraviti iznimku. Ova traka me uvek vrati u osnovnoškolske dane kad je postojao neki kompilacijski CD koji je kružio među malobrojnom rokerskom ekipom odeljenja. Kroz more bendova poput Van Gogh-a, Animatora, Vještica, nađoše se i oni i to sa ’’Ona je tu’’. Još od tada, a od tada boga mi ima petnaestak godina, posebna se emocija javi kad je sviraju uživo. Pored nje, za doviđenja – ’’Štipaljka’’ -  još jedna pesma sa prvog albuma. Narod je hteo još, ali regulativa nalaže suprotno.

Uvek je dobro gledati uživo Obojeni Program, a posebno je lepo videti ih ponovo u Beogradu. Sat vremena nastupa i skoro dvadeset odsviranih pesama. To je zaista jedna lepa cifra, ali je neko opšte mišljenje da se moglo još. Ipak, sledeća prilika je mesto za popravku. Kontakt konferencija se bliži kraju i to je zapravo najgora vest ovog izveštaja.

Nemanja Mitrović Timočanin