Režija: Gaspar Noé
Godina: 2002
Trajanje: 97 min
Uloge: Monica Bellucci, Vincent Cassel, Albert Dupontel


Irréversible je na ovim prostorima svojevremeno doživeo dvostruku nepravdu.

Prvo, banalni prevod "Otpozadi" aludira na seksualni čin, a imajući u vidu da je na posteru zanosna Monica Bellucci, namera distributera je jasna, ali neumesna s obzirom da je scena seksualnog odnosa u filmu zapravo čin nasilja. Na jednoj višoj ravni, naslov ponovo maši poentu, jer implicira na prost inverzan hronološki tok, dok je akcenat filma na neumitnom, povezanom, fatalnom.

Drugo, svako pisanje o njemu zadržalo se na plebejskoj konstataciji "Odvratan film, kakav se rijetko viđa" (frontal.rs). Ovaj put, nepravda je dublja, jer je osuda data bez kompletne slike. Ono "odvratan" odnosi se na prvi deo filma. Ozbiljnog promišljanja nema.

Irréversible, svakako, nije za svakoga.


Vreme je neprolazni junak svih velikih dela. Nakon što je vreme (velike filmske umetnosti) nepovratno prošlo, možemo tu i tamo bez barijera da uživamo u zaista veličanstvenim filmskim ostvarenjima. Ovaj put, na sopstvenu odgovornost.

Film počinje odjavnom špicom i najavljuje suprotan hronološki tok. Ništa novo. No, i odjava se odvija "unazad" i zapravo najavljuje nešto novo. Sam tok teksta se na kraju (početku) krivi kako bi kameri dao odskočni momenat. U predstojećih 13 u dahu snimljenih scena, odvija se "ponovo" ono bespovratno.

Vremena nema. "Napred" se može samo preko prošlog. Prošlo određuje buduće, a buduće i prošlo se rotiraju. Povezuje ih slogan "Le temps détruit tout" ("Time destroys everything").

Glasnik motiva je junak prethodna dva filma istog režisera. Odiseja propalog pariskog nikogovića po ofucanim predgrađima u "Seul contre tous" ("I Stand Alone") dobija svoju završnicu i prenosi virus propasti situiranom srednjem sloju. Ovaj put "junaci" na scenu stupaju u već ruiniranom stanju. Marcus (Vincent Cassel) je na nosilima, bez svesti. Pierre (Albert Dupontel) je ukočen, izglobljen, praznog pogleda. Saznajemo da je profesor filozofije. Policija ih odvodi kroz špalir rulje koja grdi, preti, kleveće.


Nakon najavljene odjave brutalno uranjamo u orgije besa, seksa, nasilja. Tačno je da nas ni lepota neviđeno inventivnog pristupa sceni ne brani od grdobe predstavljenog. To joj nije namera. Lansirana kamera, poput izgubljenog satelita, luta ćelijama mučilišta. Ulaz u film i podzemlje ljudske prirode vodi simbolično kroz vrata kluba "The Rectum". Svaka ćelija S&M gej kluba sledeća je cigla u vavilonskom zdanju ljudskog pada. Ni misao o beskrajno komplikovanoj sinhronizaciji scene ne izdvaja nas od slepe osvetničke hajke. Naprotiv, sve je urađeno da nas hipnotiše i veže. Slike su vrtoglave, muzika agresivno pulsira, iste se reči ponavljaju u nedogled. Režiser nam spušta gard, slabi odbranu, i priprema za šok. Marcus i Pierre se u peni, znoju i dimu besno odbijaju o zidove u potrazi za makroom "le Tenia" ("the Tapeworm").

Kraj mučenja svih naših čula je u obliku nokauta. Svedoci smo kontraverznog brutalnog ubistva. Nasilje je na vrhuncu, film tek na početku. Marcusu lome osvetničku ruku. Prvi i poslednji put, Pierre preuzima inicijativu. Dobro, dobro, ovde prekida gledanje svako ko prvi put prati film. Niko ne može da ostane ravnodušan. I ne treba. Ali treba shvatiti da superiornost scene u kojoj Pierre protivpožarnim aparatom pretvara glavu krivca/žrtve u razdrobljenu kašu, opet i opet i opet … najavljuje bespoštedno iskrenu umetničku nameru. Zašto ?

Prvo, nismo upoznati sa krivicom žrtve, svedoci smo osvete. Pred surovo ogoljenim nasiljem, nema "moralnog" opravdanja, nema olakšanja, nema iskupljenja. Ne treba, i ne sme da ga ima. Nasilje je ružno, ne i neophodno. Zamka je tako dobro postavljena, da isti mehanizam nepogrešivo radi i pri svakom novom gledanju, kad već znamo "zašto".


Drugo, gledalac je nemilosrdno "uvučen" u film. Ko odustane, ostaje sa onim "odvratan film, kakav se rijetko viđa". To je njegova kazna. Ko nastavi, nikad se do kraja ne oslobađa mučnine. I ne treba. Taknuto-maknuto. Kao u životu.

Treće, osveta na još jednom nivou nema smisla. Svaki pokušaj smisla pokopan je naknadnom spoznajom da unakaženi "krivac" čak i nije "Pantljičara" ("le Tenia"). Priča je na početku, besmisao na vrhuncu.

Sve se odigralo. Preostaje da otkrijemo kako. Svaka naredna scena hronološki prethodi viđenom. Očekujemo antiklimaks. Muzika je manje agresivna, kamera je statičnija, radnja je smirenija. No, pravo nasilje tek predstoji.


Pierre prati Marcusa kroz anit-svet oronulog pariskog predgrađa. Kineski taksista, narkomani na uglu, ulica prelepih transvestita, epizode su surove odiseje u lovu na krivca. Cassel je osveta na dve noge, neuračunljiv, nezaustavljiv, nečovečan. Pierre je njegov antipod. Pokušava da kontroliše lavinu, a već znamo da je on prava ruka pogrešne osvete.

Otkrivamo povod hajke. Heroina sunovrata ulazi u film na isti način kao njen partner, bez svesti, na nosilima. Prelepa Alex (Monica Bellucci) je unakažena. Nazire se kroz krvavu masku lica. Silovana, pretučena, u komi. Saznajemo da je Marcusova devojka. Branimo se od saznanja da nas u sledećoj (prethodnoj) sceni čeka i sam čin silovanja. Prisećamo se da je makro homoseksualac, i da bi trebalo da bude otporan na čari jedne žene.


No, odbrana je nemoguća. Znamo šta se desilo i šta mora da se desi. Pratimo zanosnu Alex, minimalno odevenu, izazovnu, poželjnu, neodoljivu. Nezemaljska lepota u zemaljskom telu. Alex je sve ljudsko u neljudskom svetu. Njen pad počinje simbolično. Silaskom u podzemni prolaz. Naravno, susreće makroa Pantljičaru. Naravno, ostvaruje se neizbežno. Naravno, kamera konačno "zaćuti". Po prvi put fiksirana, postavljena na tlu, a zapravo napuštena. Prepušteni smo brutalnosti scene, bez "tumačenja", bez "umetnosti", bez zaštite. Alex se brani. Mi ne možemo. U dnu prolaza nazire se "gledalac". On bezglavo nestaje čim shvati. Nestaje i većina filmskih gledalaca. Alex ostaje. Nasilje traje i traje i traje ... Kako bi se naglasila telesna degradacija, odnos je analan i završava se prebijanjem do kome. No, poniženje Čoveka treba dovesti do kraja, verbalno nasilje je podjednako strašno. Ono "pogađa" i gledaoce koji zatvore oči.
Sve je snimljeno furiozno virtuozno, bez ijednog reza.

Ime Alex, silovanje, posmatranje nasilja, prizivaju prvu asocijaciju na Kubricka, ovaj put na "A Clockwork Orange".


I … tu je mogao da bude kraj. No, sledi "blistav" deo filma. On je gorko-slatka "nagrada" preživelim gledaocima, ali i zatvaranje kruga besmisla, jer je ono što pratimo već osuđeno, propalo, razoreno. Svet, kakav je mogao da bude, kakav je trebalo da bude, gorak je zbog očaja neostvarenog.

Trojka je konačno na okupu. Na žurci, prethodno usijane osobine traže svoju psiho-socijalnu podlogu. Marcus je omamljen, divalj, raspojasan. Gura suzdržanog, zatvorenog, ukočenog Pierrea ka ivici prihvatljivog. Pierre uživa u Alexinom plesu, ali nema snage da je zadrži. Marcus je provocira i ona ih napušta. Još jedan krug se zatvara.


Ponovo smo u podzemlju. U pariskom metrou, trojka putuje na žurku. Odnosi se dopunjuju. Alex je prethodno živela sa Pierreom, Pierre je sada prijatelj. Glumci su bravurozni, scenario ne postoji, sve vreme se improvizuje. Dijalog je prirodan, a svrhovit. Priča se o seksualnom životu i vrhuncu zadovoljstva. Pred izlazak iz voza Alex bivšem kaže: "Tvoj problem je što ti za sve treba objašnjenje. Ali, ponekad nema objašnjenja." Jedna od najlepših ikad snimljenih scena.


Konačno smo na početku. Zora je. Marcus i Alex, Eva i Adam, goli, prirodni, savršeni. Cassel i Bellucci su i van filma u braku. Sve je harmonično, meko, opušteno. Bračni par van filma i na filmu, ispovest golih tela, početak dana i početak odiseje iz porodičnog gnezda, prizivaju drugu asocijaciju na Kubricka, ovaj put na "Eyes Wide Shut". Na kraju scene, nagoveštaj senke. Marcus predlaže analni seks, što nas vraća na ono što je bilo, što tek treba da bude, što potiskujemo.


Alex je trudna. U briljantnoj šetnji od plafona do majke zamišljene na krevetu, kamera prelazi preko postera za film "2001: A Space Odyssey". Kubrick, po treći put. Na posteru je beba, simbol kosmičkog jedinstva koje neće biti ostvareno. Ova odiseja ima drugi cilj.

Pastorala. Alex u parku na travi čita "An Experiment with Time" (John William Dunne). Sunce u zenitu. Dečija graja sa svih strana. Betovenova Sedma preko svega.

Irréversible ponavlja utopijsko putovanje, od tame ka svetlosti, od pakla ka raju, od pada ka iskupljenju. No, to je samo privid. Tok vremena je poremećen. Putuje se u suprotnom smeru. Na samom vrhuncu idilične scene, dok deca trčkaraju po travi oko prskalice, kamera izvodi još jednu bravuroznu vratolomiju. Žiža je na prskalici u ravni paralelnoj tlu. Kreće vrtoglavo rotiranje. Kamera centrifugom biva odbačena i uranja u prazan prostor plutajući. Scena i film se seku ponavljanjem slogana "Le temps détruit tout" ("Time destroys everything"), povezujući tako kraj sa početkom, prošlost sa budućnošću, uzrok sa posledicom, neobavezno sa neizbežnim, nadu sa očajem.

Krug je zatvoren.


Sa narativne strane, sve je čvrsto povezano. Svuda su slutnje, tragovi, paralele. Alex u krevetu Marcusu prepričava san o tunelu. U ljubavnoj predigri, on je pljuje. Ona mazi stomak trudne prijateljice na žurci gde je i transvestit kojeg makro maltretira u prolazu ...

Film je po šablonu optužen za homofobičnost. Pakao je u gej klubu. Silovatelj, Pantljičara, je homoseksualac. Gaspar Noé je dao ponajbolji odgovor. U klubu "The Rectum" vidimo samog režisera kako masturbira. Omaž Hičkoku ? 

Ono što je zaista interesantno, Noé je pre snimanja Irréversible prikupljao sredstva za svoje remek-delo "Enter The Void". Nakon što je na jednom partiju naleteo na par Cassel & Bellucci, pao je dogovor za neplanirano ostvarenje.

I kao što to često biva, ono što nismo planirali zaseni sve naše planove.


Jovan Pavlović