Drugi dan Kontakt konferencije 2018 - Gile & Magic Bush i Nikola Vranjković u Cetinjskoj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kontakt konferencija 2018 – Drugi dan

Marsh Open Space/Sprat/Ljubimac – Beograd, 22.3.2018

Drugi dan, druge Kontakt konferencije krenuo je jutrom, 22. marta, u beogradskoj ulici Cetinjska, broja 15, u prostoru - Marsh Open Space. Pored zabavnog i bogatog muzičkog programa Kontakt ima jednako opsežan i interesantan konferencijski deo, koji se ogleda u raznim panel-diskusijama, izložbama i radionicama.

Prva u nizu panel-diskusija bila je zakazana za 10 časova u prostorijama Marsh Open Space-a. U pitanju je prvi deo trilogije ’’Samoodrživost festivala’’. Tim povodom govorili su Rade Rakočević - Belgrade Beer Fest, Natali Beljanski – novosadski Festival uličnih svirača, Vladimir Bojović – HillsUp (Zlatibor), Marko Pavlović – Southern Soul festival (Ulcinj – Crna Gora), te Nedžada Podžić ispred Sarajveskog Beer Festivala. 
 

U punom konferencijskom prostoru pričalo se o tome jesu li festivali samoodrživi ili ne, odnosno postavilo se večito pitanje treba li festivale naplaćivati ili bi bilo poželjno da oni (p)ostanu besplatni. Mišljenja su se negde po ovim pitanjima razilazila, ali su svi sagovornici zaključili isto – da je saradnja među regionalnim festivalim i te kako potrebna i neophodna. Natali je istakla važnost aktivnog učešća posetilaca i posetiteljki festivala i podvukla da se zainteresovanost za istim izgubila sa odlaskom komunizma. Dodala je da je ona lično protiv brendiranja i bespotrebnog plakatiranja grada i naznačila je da ne treba sponzorima slepo izlaziti u susret.
Rade Rakočević je govorio o generalnom stanju muzičkih festivala u Srbiji, pa je iskazao mišljenje da ’’na sreću, ne može gore od ovoga’’ i citirao Marksa da ’’ako nema baze, nema ni nadgradnje’’, te je u tom smislu naznačio da festivali ne treba da čekaju državu već da se oslone sami na sebe i na međusobnu saradnju. Rekao je još da orga-tim Beer Festa razmatra opciju uvođenja free will modela, gde će se pojedinim posetiocima pružiti mogućnost plaćanja nekih pogodnosti koje bi bile u ponodi.
Ispred Southern Soul festivala iz Ulcinja bio je Marko Pavlović koji je akcenat bacio na kosmopolitski duh koji širi njihov festival i pozitivan uticaj na lokalnu zajednicu, dok je sličnih stavova i Nedžad iz Sarajevo Beer Festivala, a kome je opet izuzetno drago da Sarajevo u tim danima okuplja bivšu Jugoslaviju. Vladimir Bojović iz HillUp-a je rezimirao činjenicom da je umrežavanje potrebno.

Oko 11.40 otpočela je druga panel-diskusija. Razgovaralo se o vođenju muzičkog posla – sa ili bez menadžera. Ovo je verovatno najposećeniji i što se govornika tiče najzvučniji događaj konferencijskog dela Kontakta. Moderator je bio novinar Branko Rosić iz Nedeljnika inače jedan od osnivača jednog od prvih beogradskih pank bendova - Urbana Gerila. O ovoj temi su govorili Srđan Gojković Gile iz Električnog Orgazma, Maja Cvetković – glavna akterka benda E-Play, Žika Jelić Yu Grupa, kao i Miran Rusjan osnivač i glavni lik Moonlee Records indie izdavačke kuće iz Slovenije, Edin Muftić iz Sarajeva – menadžer grupe Letu Štuke i notorno lice rokenrol menadžmenta bivše Jugoslavije – Gane Pecikoza. Svako je od Brankovih sagovornika iz različitih pozicija podelio svoja iskustva u vezi sa menadžerima.
 

Gane nam je objasnio kako je to nekada funkcionisalo dok je bio menadžer Crvenoj Jabuci i Zabranjenom Pušenju, a kako danas kada je menadžer Bajagi i Instruktorima ili do skora Ribljoj Čorbi. Žika je priču vratio u 1970. kada su zamalo zahvaljujući neospornom kvalitetu grupe, ali i prepoznavanjem od strane jednog menadžera – (ne)uspeli da organizuju petnaestodnevnu turneju po Engleskoj. Gile nam je sa druge strane pričao o počecima Orgazma i kako ih je oduvek pratio moto ’’uradi sam’’, te je u tom smislu on nekako uvek bio menadžer benda. Pomenuo je još dva imena koja su pomogla bendu tokom karijere svojim menadžerskim sposobnostima – Nebojša Grgić Grga i Dušan Ercegovac. Maja je prva napravila distinkciju između strateškog, booking i tour menadžera, gde je primetila da su prvi i treći daleko potrebniji bendu negoli oni koji samo ugovaraju svirke. U tom smislu je podelila i svoja iskustva iz višegodišnjeg rada za Exit festival. Sarajlija Edin – menadžer benda Letu Štuke, prikazao je posetiocima i posetiteljkama neke svoje interesantne primere iz petogodišnjeg zalaganja i naznačio da je najvažnija uloga menadžera objektivno posmatranje rada grupe, dok je primere sa slovenačke scene preneo Miran iz Moonlee Records-a. On se pored izdavaštva bavi i ugovaranjem koncerata, a neizostavna uloga savetodavca je sve prisutnija.

Uglavnom su se svi složili da današnja muzička industrija zahteva menadžersku poziciju i da se na taj način dosta olakšava bendu. Takođe, svi su se složili oko toga da je danas jako teško probiti se, da su mediji gotovo gluvi za rokenrol i da u tom smislu treba koristiti svaku šansu. Žika je apropo medija, odnosno radio stanica, skrenuo pažnju na činjenicu da tamo nema mlađih bendova, a ni novih albuma veterana rok scene Srbije. Grga je na to dodao da je 1992. godina do koje idu rok pesme sa radio talasa. Opet, opšte mišljenje govornika bilo je da se treba raditi na popularizaciji svoje muzike, međutim, Maja je akcenat stavila na način i dala primer kako ne želi da se njena muzika populariše kroz, recimo, reality show programe. Nešto pre 13 časova, ova jako korisna i zanimljiva diskusija biva okončana.

Poslednji panel drugog dana Kontakt konferencije koji se dogodio u prostorijama Marsh Open Space-a ticao se budućnosti nezavisnog izdavaštva. O toj temi govorili su Kees Van Weijen i Didier Gosset ispred Impala – Independent Music Companies Association iz Belgije. Obraćajući se prisutnima ovaj belgijski dvojac podelio je svoja iskustva iz Belgije, zatim su pričali o idejama, strategijama, planovima i projektima. Neki od njih će se direktno u budućnosti baviti srpskom scenom.

Od 14h konferencija se prenela u prostorije kluba Sprat, nekoliko metara dalje, gde se desila radionica naziva ’’Kako snimiti muzički spot’’. Akteri su bili Žare Batinović, Ivan Šiljak, Nemanja Navy Andrejević, Staša Bukumirović, Jovan Milinov Toba i Aleksandar Ilić. Žare Batinović je od 19 časova u klubu Ljubimac imao i svoju izložbu pod nazivom ’’My life making of’’.

Muzički program drugog dana Kontakt konferencije krenuo je već u 18 časova u klubu Zaokret, a do kraja večeri melodije raznih žanrova su se širile još iz Ljubimca, Sprata, Elektropionira i Subbeernog Centra.

DRUGO VEČE KONTAKT KONFERENCIJE

Gile i Magic Bush (Beograd), Nikola Vranjković (Beograd)
Elektropionir + Subbeerni Centar – Beograd, 22.3.2018 – 20h


Prvi koncert koji smo posetili druge večeri Kontakta jeste onaj koji se dogodio u Elektropioniru. Srđan Gojković Gile i ekipa iz benda Magic Bush došla je nedavno na ideju da ostvari takav koncept svirke gde će izvoditi ’’retko svirane pesme’’ Električnog Orgazma i onih u čijem je stvaranju Gile neposredno sudelovao. Pre par nedelja su imali svoj veliki koncert u Domu omladine, te je ovo bila izvesna repriza za sve nas koji smo bili sprečeni posetiti ga.
 

Svirka je počela u 20.20 kada se na binu popela Magic Bush petorka u crnim odorama, gde se samo jedan detalj (kravata) belio, i njihov trenutni frontmen, notorna legenda beogradskog, srpskog i jugoslovenskog novotalasnog zvuka – Gile. Nije se mnogo pričalo. Koncentracija je bila usmerena na muzički prikaz. Krenuli su sa pesmom ’’Metadonska terapija’’ sa albuma ’’Zašto da ne!’’ iz 1994. godine, a onda nastavili sa ’’Spavaj anđele moj’’, ’’Ona je’’ i ’’Pruža’’, koje su delo kolaboracije iz 1991. godine između Gileta, Vlade Divljana, Pika i Švabe.

Elektropionir je bio dobrano popunjen i zvuk je bio dobar. Prvi redovi su se najviše zabavljali i đuskali, ali su svi znali, a gotovo svi i pevušili ove vesele numere. Kod prvog dela seta na najbolju reakciju je naišla ’’Kakav je to svet’’, gde je Gile pre početka iste naznačio da još uvek nije došao do značajnijeg zaključka u vezi sa naslovom. Nezaobilazna je bila i ’’Mjau, Mjau’’ – soundtrack kultnog ostvarenja Darka Bajića iz 1992. godine – Crni Bombarder.

Moram primetiti da angažovanost Magic Bush-a nije stala sa kostimografijom, već je bila i te kako prisutna i kod gitarskog dua benda. Nisu se libili da se kreću po bini, u meri u kojoj su mogli s obzirom na činjenicu da se ista činila premalom u nekim trenucima, onda da monitori osete đonove njihovih cipela, a ni bubnjar da ih ugleda ispred svojih očiju. Vrlo agilno i pokretno. Poslednje dve numere set liste bile su ’’Danas nisam sasvim svoj’’ sa ’’Harmonajzera’’ iz 2002. i ’’Lutka koja kaže ne’’ sa gorepomenute, a identičnog imena pesme, kolaboracije sa početka devedesetih godina prošlog veka.

Ipak, bilo je vremena i za bis, te su se momci vratili na stejdž. Povratak se dogodio hitčinom ’’Svečane bele košulje’’, koja je dovela do najvećeg ushićenja publike, pa je u jednom momentu i ritmički klep iste prohujao Elektropionirom. Album kojim su počeli nastup, odabrali su i za konc. ’’Kažu mi da te vratim mami’’ i doviđenja u 21.10. Dobra i uvežbana svirka. Ova ekipa će zasigurno nastaviti rad u ovakvom obliku, pa je neki budući susret gotovo izvestan.
 

Cetinjska 15, ali nešto niže od Elektropionira – Nikola Vranjković. Nažalost, zbog preklapanja programa propustilo se oko sat vremena nastupa, ali opet, koncerti ovog gitarskog diva srpske rokenrol scene traju u proseku tri sata, pa je žal ostao samo za onim što ne uhvatih do trenuka kada sam zakoračio u Subbeerni Centar. U pitanju je klub koji je izuzetno koncertno gostoprimljiv u poslednje vreme. Ovo je bila moja prva poseta njemu i moram da priznam da sam prijatno iznenađen. Ustvari, oduševljen. Podzemna aula, po svoj prilici nekada fabrički pogon sa dve ogromne prostorije. Prvi utisak mi je bio da su još malo niže kopali da bi pokucali Belzebubu na vrata. Takođe, evidentno je zašto je prostor dobio takvo ime s obzirom da podseća i na put ka sabirnom centru Gorana Markovića. Dve velike prostorije odvaja jedan dugački zid. U onoj desnoj od ulaza se odigrala ova muzička predstava i bila je preposećena, do te mere da sam recimo ja stojao na stepenicama. Doduše, odatle se pružao najbolji pogled, a to su prepoznali i neki drugi ljudi, pa ni tu nije bilo preterano mesta. Nego, dosta o prostoru i tehničkim detaljima istog, idemo na koncert.

Moja malenkost je stigla negde oko 21.20. Prva stvar koju sam čuo bila je ona koja otvara drugi disk novog (prošlogodišnjeg) Vranjkovićevog albuma ’’Veronautika’’, pod nazivom ’’Večernja zvona’’. Pre njene izvedbe Nikola upita auditorijum da li je zvuk dobar s obzirom na to da ga je teško namestiti zbog konfiguraciju prostora. Međutim, zvuk je bio odličan, a i rasveta beše fenomenalna. Po svoj prilici za nju je bio zadužen njihov čovek. Numera koja je potom naišla bila je ’’Fotelja’’, koja pak otvara prvi disk, odnosno ’’Veronautiku’’ kao takvu. Ne znam kako je bilo pre nje, ali od ove stvari pa sve do kraja, uglavnom je publika pevala refrene, ali i strofe, što dovoljno govori o strukturi iste i o tome koliko su Vranjkovićeve pesme, što nove, što one iz Block Out perioda, uticajne. Apropo toga, ne moram apostrofirati koliki se horski odjek desio tokom sledeće - ’’Zadrži svoj dah’’. Brutalna slika u tonu.

Pre ’’Majdana’’ respekt je iskazan članovima benda koji prate Vranjkovića par godina unazad. Za bubnjevima Vladan Božilović, na jednoj gitari Milan Vučković, na drugoj Danilo Nikodinovski, za klavijaturama Ivan Zoranović i za naočarama, kako reče Nikola, Ivan Mihajlović. Usledio je ’’Težak slučaj pakla’’, pa onda, kako su naglasili – deo repertoara do komunalne (policije). Stolice su zamenili stojeći položaji i onda ’’Dve hiljade i kusur godina’’, ’’Trenje’’, ’’Bunar želja ne postoji’’, ’’SDSS’’ i za kraj ’’Dan koji nikad nije došao’’. Vremenski prosek pesama je bio oko 10 minuta, što je zahtevalo i nešto duže pauze, ali ove dve poslednje to nisu dozvolile, ni njima na bini, ni onima ispred bine. Pražnjenje benda, a energetsko punjenje mase za sam završetak, tačno u 23h - kako pravila za klubove u Cetinjskoj nalažu.

Seta za nemogućnošću da se svira duže bila je očigleda kod Nikole i ostatka benda, ali i kod publike. Koncert je svakako bio odličan. Užitak je bio mutuelan i to je ono što su svi poneli kućama. Meni su najupečatljiviji detalji koncerta ostali oni gde publika u glas peva 80% pesama sa repertoara. A o usviranosti benda i težini Nikolinih pesama da ni ne govorim.

Kontakt konferencija je na polovini.
 
Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva