Adam Roberts: Bête
Helly Cherry
Adam Roberts je veoma provokativan autor. Elokventan i načitan, pronicljiv i nemilosrdan, Roberts je ona vrst pisca čije knjige podrazumevaju i dubok okršaj, a ne samo puko čitanje. Neretko je potrebno svega desetak strana Robertsove proze da vas uveri kako ste u tom okršaju inferiorni; kako su vam moći predviđanja i dedukcije daleko slabije nego što ste mislili da jesu; kako sa svakim pročitanim pasusom koračate u smeru kojeg ne samo da niste planirali, nego koji vam se možda čak i ne dopada. Svejedno, jednom kad prevalite taj sitni korak prvog pasusa, niste u stanju da odustanete od puta ni od hiljadu milja - puta trasiranog od strane veštog vodiča kojeg cenite, kojem se bezuslovno divite, i kojeg se pomalo plašite, upravo zbog toga.
Robertsov SF se bavi apsurdom koji nema ništa sa fantastikom, naprotiv: Robertsov apsurd je savremene tehnološke prirode, i ako ste ikada razgovarali sa SIRI aplikacijom na svom telefonu, ili recimo sa Samsungovim LCD frižiderom, čija aplikacija vam daje dijetalne savete, prati rok trajanja na namirnicama i preko wi-fija naručuje sve ono što vam fali za doručak – znaćete veoma dobro o kakvom je apsurdu reč. Tu vrst apsurda koju nam donosi tehnologija mi spremno prihvatamo jer nam prija, jer nam olakšava život, jer nam štedi dragoceno vreme koje rađe trošimo da bi postali kompletnija, zadovoljnija, sretnija i generalno bolja ljudska bića. Što je, u principu, i sama svrha tehnologije: da nas unapredi na način na koji ipak nismo u stanju da unapredimo sami sebe.
Bête govori o jednom takvom tehnološkom apsurdu, također namenjenom da nas učini boljim ljudskim bićima: ARA, društvo za zaštitu životinja, došlo je na ideju da napravi aplikaciju koja bi omogućila ne samo pristup ljudskom rečniku, nego i pozamašnom kulturnom nasleđu kojim se ponosimo kao civilizovana, kulturna bića. Ideja vodilja je bila da nesrećne životinje koje zbog mesa i mleka uzgajamo u krajnje nehumanim okolnostima preko te aplikacije dobiju šansu da se makar verbalno brane od ljudskog brutalnog tretiranja, i, eventualno, odbrane od samog klanja. Aplikacija je tako smeštena u minijaturni samonavodeći čip koji bi, jednom kad ga životinja proguta, navigirao kroz probavni i krvni sistem i implantirao se u relevantnom moždanom delu životinje. Jednostavnost celog tog procesa omogućila je aktivistima da preko koncentrovane hrane ubace čipove u velik broj krava na farmama za meso i mleko. I tako se Graham Penhaligon već u prvom pasusu romana zatekao u situaciji da mu se krava koju je tog jutra odabrao za klanje učtivo obrati sa molbom "Daj me barem testiraj Turing testom".
Graham je, naravno, reagovao onako kako bi reagovali mnogi od nas u sličnoj (začudnoj i apsurdnoj) prilici: Graham je iskreno verovao da nije krava ta koja ga moli za život, nego naprosto aplikacija u čipu. Aplikacija koju, uzgred budi rečeno, u Grahamovom bliskom futurizmu poseduje gotovo svaki komad kuhinjskog posuđa, tu uključujući i najobičniji poslužavnik koji redovito umilnim glasom upozorava svog korisnika "molim te, nemoj da me stavljaš ni u mikropećnicu ni u mašinu za sudove, samo me operi u toploj vodi". U takvom svetu, Graham je navikao da nežive stvari govorom saopštavaju veoma korisne i smislene izjave: otud Graham bez ikakve grižnje savesti na početku romana zakolje rečenu kravu, to usred njene filozofske lamentacije o egzistencijalnim dilemama ljudi i životinja jednako.
Ali taj jeftini čip napravljen u indijskoj mas-produkciji po ceni od deset centi po komadu je ujedno imao i pristup wi-fiju, pa je otud celi svet imao šansu da zajedno sa Grahamom čuje lametaciju krave i vidi njen sumorni rastanak sa životom. Kao direktna posledica te interent komunikacije, Graham u danima posle tog incidenta biva prokažen od sviju, ponajviše sopstvenog sina, strastvenog aktiviste i vegetarijanca ujedno. Graham rapidno gubi farmu, novac i sve prijatelje, srozavši se na život pijanca i lutalice, i dalje ubeđen da nije ubio misleće biće, nego samo zaklao tovljeno živinče.
I ta bizarna postavka, sav taj groteskni selfi jednog suštinski dobrostivog čoveka suočenog sa superiornom tehnologijom sadržan je već u prvom poglavlju romana. A ostatak maestralnog romana je... pa, ostatak je isto tako bizaran duel između vas i superiornog autora, koji vas kroz Grahamov život odvodi do nekih zaključaka koje sami možda nikada ne bi ni doneli.
Paradoks ovog romana je što zapravo nije post-apokaliptični, iako se to na prvi pogled upravo tako čini: većina tih ”bête” krava je eventualno skončala što prirodnom što nasilnom smrću, a životinje koje su se hranile njihovim leševima eventualno su progutale i čipove, da bi i one same eventualno završile kao hrana nekom drugom zverinju. Otud nas Roberts vodi kroz svet koji je svega nekoliko godina nakon uvodnog zbivanja krcat govorećim mačkama i pacovima, psima, jelenima i svinjama. A da stvar bude gora, čipovi sadrže dovoljno memorije da sačuvaju uspomene svih telesa u kojima su boravili – sam taj koncept je dovoljno bizaran i dovoljno uznemiravajući da čak i njegovu mogućnost percipiramo kao post-apokaliptičnu viziju sveta kakvog danas znamo.
Ali da li je taj svet zaista post-apokaliptičan? Roberts po tom pitanju nesmiljeno udara na naš sistem vrednosti, za koji smo oh tako ubeđeni da je zdrav i normalan, to po pravdi boga i zakona jednako. Da li je naša surovost prema svim ostalim životnim formama podnošljiva samo zato što nam je te forme nisu u stanju da saopšte? Da li bi svet postao zaista nepodnošljiv za život kad bi se okrenuli alternativi jedenja životinjskih lešina? Mnoge civilizacije su to pokušavale i sa lakoćom u tome uspevale (uspevaju i danas, naravno), onda – kako se ta prosta istina odražava na naše poimanje sveta i moral koji je na njemu baziran?
To su pitanja koje Roberts nesmiljeno analizira tokom celog romana, zadajući nam nehajno vrlo smišljene i istinski duboke udarce, to kroz sračunato urnebesnu kombinaciju ozbiljnosti i crnohumorne duhovitosti, kroz protagonistu koji je profan i filozofski dubok ujedno, sve to začinjeno elokventnim obiljem pop-kulturnih referenci koje od ovog romana čine jedno zaista nezaboravno štivo, filigranski sročeno perom autora stvarno silnih dimenzija, koje kod čitaoca ravnopravno izazivaju oduševljenje i strahopoštovanje: oduševljenje nad njegovom istinski neobuzdanom imaginacijom i strahopoštovanje nad lakoćom sa kojom vas odvodi tamo gde se sami možda nikad ne bi ni namerili da odete.
Lidija Beatović
Robertsov SF se bavi apsurdom koji nema ništa sa fantastikom, naprotiv: Robertsov apsurd je savremene tehnološke prirode, i ako ste ikada razgovarali sa SIRI aplikacijom na svom telefonu, ili recimo sa Samsungovim LCD frižiderom, čija aplikacija vam daje dijetalne savete, prati rok trajanja na namirnicama i preko wi-fija naručuje sve ono što vam fali za doručak – znaćete veoma dobro o kakvom je apsurdu reč. Tu vrst apsurda koju nam donosi tehnologija mi spremno prihvatamo jer nam prija, jer nam olakšava život, jer nam štedi dragoceno vreme koje rađe trošimo da bi postali kompletnija, zadovoljnija, sretnija i generalno bolja ljudska bića. Što je, u principu, i sama svrha tehnologije: da nas unapredi na način na koji ipak nismo u stanju da unapredimo sami sebe.
Bête govori o jednom takvom tehnološkom apsurdu, također namenjenom da nas učini boljim ljudskim bićima: ARA, društvo za zaštitu životinja, došlo je na ideju da napravi aplikaciju koja bi omogućila ne samo pristup ljudskom rečniku, nego i pozamašnom kulturnom nasleđu kojim se ponosimo kao civilizovana, kulturna bića. Ideja vodilja je bila da nesrećne životinje koje zbog mesa i mleka uzgajamo u krajnje nehumanim okolnostima preko te aplikacije dobiju šansu da se makar verbalno brane od ljudskog brutalnog tretiranja, i, eventualno, odbrane od samog klanja. Aplikacija je tako smeštena u minijaturni samonavodeći čip koji bi, jednom kad ga životinja proguta, navigirao kroz probavni i krvni sistem i implantirao se u relevantnom moždanom delu životinje. Jednostavnost celog tog procesa omogućila je aktivistima da preko koncentrovane hrane ubace čipove u velik broj krava na farmama za meso i mleko. I tako se Graham Penhaligon već u prvom pasusu romana zatekao u situaciji da mu se krava koju je tog jutra odabrao za klanje učtivo obrati sa molbom "Daj me barem testiraj Turing testom".
Graham je, naravno, reagovao onako kako bi reagovali mnogi od nas u sličnoj (začudnoj i apsurdnoj) prilici: Graham je iskreno verovao da nije krava ta koja ga moli za život, nego naprosto aplikacija u čipu. Aplikacija koju, uzgred budi rečeno, u Grahamovom bliskom futurizmu poseduje gotovo svaki komad kuhinjskog posuđa, tu uključujući i najobičniji poslužavnik koji redovito umilnim glasom upozorava svog korisnika "molim te, nemoj da me stavljaš ni u mikropećnicu ni u mašinu za sudove, samo me operi u toploj vodi". U takvom svetu, Graham je navikao da nežive stvari govorom saopštavaju veoma korisne i smislene izjave: otud Graham bez ikakve grižnje savesti na početku romana zakolje rečenu kravu, to usred njene filozofske lamentacije o egzistencijalnim dilemama ljudi i životinja jednako.
Ali taj jeftini čip napravljen u indijskoj mas-produkciji po ceni od deset centi po komadu je ujedno imao i pristup wi-fiju, pa je otud celi svet imao šansu da zajedno sa Grahamom čuje lametaciju krave i vidi njen sumorni rastanak sa životom. Kao direktna posledica te interent komunikacije, Graham u danima posle tog incidenta biva prokažen od sviju, ponajviše sopstvenog sina, strastvenog aktiviste i vegetarijanca ujedno. Graham rapidno gubi farmu, novac i sve prijatelje, srozavši se na život pijanca i lutalice, i dalje ubeđen da nije ubio misleće biće, nego samo zaklao tovljeno živinče.
I ta bizarna postavka, sav taj groteskni selfi jednog suštinski dobrostivog čoveka suočenog sa superiornom tehnologijom sadržan je već u prvom poglavlju romana. A ostatak maestralnog romana je... pa, ostatak je isto tako bizaran duel između vas i superiornog autora, koji vas kroz Grahamov život odvodi do nekih zaključaka koje sami možda nikada ne bi ni doneli.
Paradoks ovog romana je što zapravo nije post-apokaliptični, iako se to na prvi pogled upravo tako čini: većina tih ”bête” krava je eventualno skončala što prirodnom što nasilnom smrću, a životinje koje su se hranile njihovim leševima eventualno su progutale i čipove, da bi i one same eventualno završile kao hrana nekom drugom zverinju. Otud nas Roberts vodi kroz svet koji je svega nekoliko godina nakon uvodnog zbivanja krcat govorećim mačkama i pacovima, psima, jelenima i svinjama. A da stvar bude gora, čipovi sadrže dovoljno memorije da sačuvaju uspomene svih telesa u kojima su boravili – sam taj koncept je dovoljno bizaran i dovoljno uznemiravajući da čak i njegovu mogućnost percipiramo kao post-apokaliptičnu viziju sveta kakvog danas znamo.
Ali da li je taj svet zaista post-apokaliptičan? Roberts po tom pitanju nesmiljeno udara na naš sistem vrednosti, za koji smo oh tako ubeđeni da je zdrav i normalan, to po pravdi boga i zakona jednako. Da li je naša surovost prema svim ostalim životnim formama podnošljiva samo zato što nam je te forme nisu u stanju da saopšte? Da li bi svet postao zaista nepodnošljiv za život kad bi se okrenuli alternativi jedenja životinjskih lešina? Mnoge civilizacije su to pokušavale i sa lakoćom u tome uspevale (uspevaju i danas, naravno), onda – kako se ta prosta istina odražava na naše poimanje sveta i moral koji je na njemu baziran?
To su pitanja koje Roberts nesmiljeno analizira tokom celog romana, zadajući nam nehajno vrlo smišljene i istinski duboke udarce, to kroz sračunato urnebesnu kombinaciju ozbiljnosti i crnohumorne duhovitosti, kroz protagonistu koji je profan i filozofski dubok ujedno, sve to začinjeno elokventnim obiljem pop-kulturnih referenci koje od ovog romana čine jedno zaista nezaboravno štivo, filigranski sročeno perom autora stvarno silnih dimenzija, koje kod čitaoca ravnopravno izazivaju oduševljenje i strahopoštovanje: oduševljenje nad njegovom istinski neobuzdanom imaginacijom i strahopoštovanje nad lakoćom sa kojom vas odvodi tamo gde se sami možda nikad ne bi ni namerili da odete.
Lidija Beatović