Diznijeva kupovina Lukas Artsa je otovorila mogućnost da se isprave brljotine koje su krasile Drugu trilogiju Zvezdanih ratova (Epizode 1, 2 i 3). U tome su samo donekle uspeli, možda ponajviše zbog toga što su želeli da budu Lukas umesto Lukasa, pa čak i bolji od njega. Sa novom trilogijom su fanovima ponudili solidno dobru glumačku postavu, generalno dobre scene borbi, perfektne vizuelne i zvučne efekte i slabu priču ispunjenu velikim brojem rupa.

Ako je Buđenje sile bio neka vrsta plagijata Nove nade, onda je Poslednji Džedaji ništa drugo mešavina epizoda 3 i 5: Osveta Sita i Imperija uzvraća udarac. Koliko god današnja filmska industrija (pogotovo holivudska) bila u zapećku što se kreativnosti tiče, ipak su ovo Zvezdani ratovi, jedno od najkultnijih kinematografskih ostvarenja ikada. Sem filmova i animiranih serija, tu su knjige i novele (Expanded Universe), kao i video igre. Sve nebrojano nudi toliko mogućnosti, toliko materijala za stvaranje bezbrojnih scenarija, da je prosto neverovatno kako su čelni ljudi iz Diznija uspeli da u tolikoj meri podbace.

Moram napomenuti da mi se čak i svidela ideja o ponavljanju istorije: Zvezda Smrti nasuprot Ubici Zvezda; Kajlo Ren koji biva izneveren od Džedaja, te se okreće tamnoj strani – baš kao i njegov deda Dart Vejder. Ali, to ne pije vodu kada se najobičnijem kopipejstu dodaju šljokice i to se predstavi kao nešto vanserijsko. Ovakvi filmovi moraju biti perfektni u svakom pogledu, ponajviše zbog legata koji moraju opravdati. Do sada se pokazalo da je breme Originalne trilogije ništa drugo do omče koja svirepo steže.

Poslednji Džedaji (kao i Buđenje sile) su doneli neke odlične stvari. Konačno je jedan Džedaj (Luk Skajvoker) priznao ono što se odavno zna, a to je da su upravo štovaoci Svetle strane krivi (barem) za poslednje dve katastrofe koje su zadesile galaksiju. Prva je uzdizanje Imperatora Palpatina (Darta Sidijusa) i kompletno istrebljenje Džedaja. Drugo je gotovo potuno istrebljenje novih generacija Džedaja i prepuštanje Nove Galaktičke Republike drugom tiraninu – Vrhovnom zapovedniku Snouku. Zanimljivo je da su u te dve katastrofe učešća uzele čak tri generacije porodice Skajvoker.

Scene borbi svetlosnim sabljama su nadasve sirove i nemaju tu lepršavost iz prve tri epizode, što je i te kako dobro. Energičnije su, realnije i upravo je njihova nesavršenost ono što im daje efektnost. Rej je naturčik, samouki Džedaj(?) koji impulsivno i srčano ide u boj, a krasi je odlično poimanje novog stanja stvari (Sila  sa svime što je prati) i improvizovanje u hodu koje joj se nekim čudom ne obija o glavu. Nasuprot njoj je Kajlo Ren sa sličnim odlikama, s tim što su one prelivene debelim slojem besa, tuge i razočaranja. U svojoj biti je on arhetip potencijalnog superheroja kome je sudbina servirala toliku količinu šamara, da je pravo čudo što nije postao još veći psihopata.

Fin se ustalio kao ortak koji će primiti metak za drugare: svesno prihvata da bude nazvan dezerterom kako bi pomogao prijateljici; svesno ide glavom tamo gde drugi ne bi ni nogom. Kao i Rej i on je veoma impulsivan i pritom je možda i čistiji u onom što radi: svoj život podređuje drugima, te se svesno žrtvuje za više dobro.


Ono što je zaista loše je ovekovečeno u scenama u kojima dobri momci i devojke beže od njihovih loših pandana. U trenutku kada Prvi red dolazi u situaciju da nokautira Pobunjenike, scenario im nameće ulogu pasivnog posmatrača koji daje beskonačno dugo vremena protivniku da se regrupiše. Naravno da ne bi bilo zanimljivo da bilo koja strana odjednom bude uništena, ali ono što se u minimum tri navrata u toku filma dogodilo je čist bezobrazluk. Svi volimo da vidimo kako mali i potlačeni u poslednjim sekundama dobijaju izgubljenu utakmicu. Ali, to ima prođu kada je u pitanju stezanje pesnica, stiskanje zuba i otpor bez pardona.

Žrtvovanje velikog broja svojih saboraca zarad male i nebitne pobede nije nepoznanica i u stvarnom svetu, ali u jednoj ovakvoj franšizi je kontradiktorno. Pobunjenici kubure sa ljudstvom i voznim (letačkim) parkom, ali su opet spremni da ispune hir jednog niže pozicioniranog zapovednika zarad ispunjenja njegovih hirova. Generale Organa, ŠKK?

Kad smo kod bivše princeze Leje, koliko god ona bila Vejderova ćerka, smatram da je njena mogućnost da se iz ralja smrti izvuče tako što postane Super-devojka (koja iz ledene vasione sa minornim posledicama preleti put kroz brodske krhotine i nađe sigurnost unutar njegovog ostatka) blago rečeno - suvišna.

Njen brat Luk je ponudio novu vrstu astralne projekcije koja može da prevari ne samo gledaoce, saborce i protivnike, već i one kojima Sila nije strana: njegovu rodbinu. Jeste on bitna Džedajska faca, ali ne baš tolikih razmera. Umesto da je krenuo sa Rej u bilo kom trenutku, čova je seo na stenu, projektovao se na drugom kraju galaksije, te se potom stopio sa Silom kao njegova prethodna dva učitelja. Pa, bolje da je na pravom bojnom polju skončao, kao pravi vitez. Nije ni čudo što je i sam Mark Hamil razočaran svojim likom u filmu.

Kajlo Ren je i pored svetlosti i dobrote koje tinjaju u njemu obgrlio tamu i uništenje toliko da se stopio sa njima. Njegova želja da opravda Vejderovo nasleđe je vođena besom razmaženog deteta koje očajnički želi da ga galaksija shvati za ozbiljno. Čak mu i Snouk, koji vidi njegov potencijal i snagu, udara kritičke packe koje ga još dublje guraju u ponor ispunjen mržnjom.

Što se Prvog reda i Snouka tiče, u čak dva filma nije detaljnije objašnjeno bilo šta o njima. Iako je iz ruina stare Imperijalne vojske nastao Prvi red, informacija je nedovoljno. Vrhovni zapovednik je još veća misterija, jer nije razjašnjeno kako je on uticao na Kajla Rena da se približi tamnoj strani. U vezi sa tim je takođe nejasno zašto i dalje postoje pobunjenici kada već postoji Nova Galaktička Republika koja ima svoju regularnu vojsku? I zašto ta ista vojska ne pomaže pobunjenicima koji se bore za njih protiv loših momaka?

Pomalo je poražavajuća činjenica da je posle Originalne trilogije (Epizode 4, 5 i 6) tek Odmetnik 1 film koji vredi u celom serijalu o Zvezdanim ratovima. Iako i on ima nekih manjkavosti, priča u njemu je jasna, kompletna i ubedljiva. Sedma i osma epizoda jesu imale hrabrosti da dozvole smrt kultnim likovima (tobože pokazujući da nema nedodirljivih), ali su kod mnogih stavki podbacili toliko da je potrebno čudo da deveti nastavak koliko-toliko ispegla stvari.

Antonio Jovanović