THE RESIDENTS
Velika sala Doma omladine – Beograd
20.11.2017 – 21h

Beograd je sinoć, 20. novembra, treći put ugostio notorni svetski art-rok sastav The Residents. Pred prepunom Velikom salom Doma omladine ova mistična četvorka iz dalekih Sjedinjenih Američkih Država je u vremenskom trajanju od dva školska časa (sa malim odmorom) prikazala svoj set ovogodišnje turneje naziva ’’In Between Dream’’ iliti na srpskom ’’Između snova’’.

Ulaz je bio otvoren nešto pre 21.00 za koliko je bio zakazan početak koncerta. Veliki broj fanova se skupio u holu ispred sale, gde su bile izložene majice, ploče, diskovi i ostali materijal The Residents-a, koji su fanovi mogli pazariti. Sala, kao i balkon iste na kome su se nalazili novinari i ostale zvanice bez oficijelne karte, spremno su čekali početak predstave koji se desio u 21.15.

The Residents postoje skoro pola veka i pored interesantnog spoja različitih muzičkih žanrova, multimedijalno prikazanih, jedna od glavnih karakteristika im je neodavanje identiteta – što je, naravno, bio slučaj i sa sinoćnjim beogradskim koncertom. Momci su za ovu turneju odabrali kariranu (plavo-belu) kombinaciju pantalone-sako-kravata, crne košulje, bele šeširiće i naočare za sunce. Lica su im bila pokrivena ptičijim maskama kod kojih se posebno isticao dugački kljun. Jedino je pevač benda bio obučen u kostim krave, sa crnim naočarima i patofnama u obliku kravljih papaka. Ovako odeveni su izašli pred fanove i veče otvorili numerom ’’Jelly Jack (The Boneless Boy)’’. S obzirom na činjenicu da je koncert bio sedeći, isti je poprimio karakter predstave. Najdominantniji efekti bili su oni svetlosni, pa je svaka pesma imala svoj lightshow. Na balkonu je svetlost na trenutke oduzimala komfor i užitak zbog jačine i direktnog udara u lica posetilaca i posetiteljki, dok je u donjem delu ovaj efekat imao drugačiji prikaz. U 1990, odnosno 1992. godinu vratili su nas numerama ’’Mickey, The Mumbling Midget’’ i ’’Baby Sister’’. Obe pesme, kao i većina sa set liste, odsvirane su u totalno drukčijim aranžmanima. U pojedinim pesmama se vokalna izvedba razlikovala, a negde je u potpunosti instumentalno izmenjena numera.

Koncept nastupa se iz naziva turneje da nagovestiti, pa je u skladu sa tim prikazan prvi ’’san’’. Preko projektora, na balonu - na kome je pre početka koncerta stajao simbol grupe ’’oko sa cilindrom – prikazana su četiri sna. Prvi ’’san’’, odnosno intermeco, ispričan je od strane klovna i nosi naziv ’’The Cowboy Dream’’.

Sledeći deo repertoara pripao je nešto novijim pesmama - ’’The Black Behind’’, ’’Monkey Man’’ i ’’It’s A Man’s Man’s Man’s World’’ u originalu James Brown. Nakon ovih, nastupio je sledeći ’’san’’ naziva ’’The Train Wreck Dream’’, ovoga puta ispričan od strane Majke Tereze. Pevač je tokom nastupa imao, reklo bi se, najviše posla. On je puštao ’’snove’’, rukovao uređajem za distorziju vokala i na momente šetao po bini i promatrao šta ostali članovi benda rade. Oni su za razliku od njega bili izuzetno statični. Po svoj prilici su performans u najvećoj meri usresredili na svetla i zvuk, a nešto manje na scenske pokrete i (panto)mimiku.

Kad već pomenuh zvuk, on je bio odličan. Čuo se svaki ton koji su proizvodili i klavijaturista, i gitarista, i bubnjar, a bogami i ritam i bas mašina. Čak je i zvuk voza koji je protutnjao pesmom ’’Train vs. Elephant’’ kod fanova proizveo reakciju kao da je pravi voz u blizini. Ova pesma je naišla nakon ’’Rushing Like a Banshee’’, a pre ’’From the Plains to Mexico’’. Treći intermeco pripao je bivšem američkom predsedniku Ričardu Niksonu koji nas je pozdravio snom u kome je zapevao blues. Ovaj san sam najrađe ’’odsanjao’’ od svih snova te večeri. Imao je taj neki duhoviti momenat na kraju, kada Nikson zaista kreće da peva određene blues deonice.

Inače je pevač svaki intermeco najavljivao preko mikrofona distorziranim vokalom, dok su gitarista i klavijaturista pogledom ispratili svačiji ’’san’’. Nakon Niksona usledio je deo repertoara posvećen pesmama koje će tek ugledati svetlost dana. ’’The Ballerina Dream’’ bio je poslednji u nizu i ispričao nam ga je Džon Vejn.

Iz krajnosti u krajnost, kako nekako i snovi znaju biti, išao je i ovaj koncert. Sa najnovijih numera, katapultirali su nas na one najstarije. Prvo ’’Africa Tree’’ sa ’’Title in Limno’’ zajedničkog albuma sa grupom Renaldo and the Loaf iz 1983. godine, na kojoj se pevač latio usne harmonike, zatim ’’Teddy Bear’’, u originalu Elvis Prisli, sa ’’The King & Eye’’ iz 1989. i na posletku najstarija sinoćnjeg seta ’’Tourniquet of Roses’’ sa ’’Fingerprince’’ iz 1977. godine. Ova potonja je imala autotune vokalne obrise, a izazvala je i najveći aplauz jer su se nakon iste Residents-i povukli sa bine u 22.35.

Nije im puno trebalo da se vrate pred fanove i odsviraju još dve pesme. Prva je bila instrumentalna ’’Cowboy Waltz’’, a poslednja i najduža pesma večeri ’’Six More Miles (To the Graveyard)’’, u originalu Hank Williams. Ova, kao i mnoge ostale numere, pratilo je, na momente, neukroćeno urlanje pevača, pa se ark-rok u pojedinim situacijama pretvarao u death metal. Ipak, to je ono što nosi ovaj bend – drugačije, neartikulisano i vizuelno specifično. U maniru ovog poslednjeg se dala primetiti i mimikrija – instumentalista sastava i pozadine bine koja je u kariranom, plavo-belom, maniru krasila scenografiju. Pošto su je odsvirali, zadnju numeru večeri, Residents-i se pokloniše publici i napustiše binu uz zvuke laganih melodija sa razglasa. Oko sa cilindrom se ponovo pojavilo ne bi li ispratilo izlazak poslednjeg fana iz, do pre par minuta, prepune Velike sale Doma omladine.

Utisci su različiti. Jedni su mišljenja da je koncert bio dosadnjikav, drugi da je bio fenomenalan, treći oduševljeni - no, istini za volju niko nije bio ravnodušan (osim političkog establišmenta čija je reakcija izostala za razliku od 2003. i prvog dolaska grupe u Srbiju). Komentar i utisak koji je svaka individua iznela iz koncertne sale, nakon 22.50, odnosno posle sat i trideset minuta efektivne svirke, jednostavno jesu lepota pluralizma koju nosi postojanje, reakcija i muzički derivat The Residents-a. Istinu i suštinu ćemo ipak naći negde ’’između snova’’.

Nemanja Mitrović Timočanin