Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Roy Batty - More human than human



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Poznato je da dela Filipa K. Dika obožavam; on mi je omiljeni pisac naučne fantastike i svakako jedan od najbitnijih autora tog žanra, koga danas teoretičari književnosti priznaju i proučavaju. Njegove smele, halucinantne vizije nestabilnih realnosti predstavljaju izuzetno smele iskorake i genijalna preispitavanja stvarnosti, mnoga hrabrija, uspelija i inovativnija nego ona u epigonskim delima tipa The Matrix, kojima nedostaje suludost i suštastvenost Dikovih tvorevina. Ipak, ma koliko sjajan on bio, u pitanju je pisac čija su dela krnja; nešto najbliže savršenstvu što je napisao su Ubik i Tri stigmate Palmera Eldriča. Zbog hiperproduktivnosti ovog autora, ono što bi pisao ostajalo bi nedorađeno - pa tako i Sanjaju li androidi električne ovce, jedan od njegovih najboljih romana.

Ipak, film koji je Ridli Skot snimio po tom delu (preimenovan iz dosta bezveznog Do Androids Dream of Electric Sheep u barouzovsko sjajno Blade Runner), predstavlja gotovo savršeno ostvarenje i svakako je mnogo uspešniji u svom domenu nego roman u svom; Blade Runner je film kakav se jednom snima! Neverovatno je koliko je to smelo delo, koje napušta sve filmske konvencije do tada poznate; revolucionarnost kinematografskog jezika Blade Runnera je gotovo nepojmljiva u doba modernog filma. (Ovo se pre svega odnosi na The Director's Cut verziju.) Naravno, ovaj film je naišao na nerazumevanje, kao i još jedno remek-delo pušteno u isto vreme u američke bioskope - Karpenterov The Thing, i kultni status su stekli tek naknadno. Ipak, ovo nije članak o ovom filmu - već o Roju Batiju, meni omiljenom liku iz filma. Njega ovde tumači Rutger Hauer u svojoj životnoj ulozi; svi smo svedoci u kakvu se on propalicu pretvorio danas, ali samo ova uloga bi bila dovoljna da neko postane legenda!


Roj Beti je sjajna luciferska figura, veličanstveni pali anđeo. Film sjajno menja ono što u romanu škripi: ovde grupa replikanata, kojima je životni vek ograničen, dolazi na Zemlju sa ciljem da produži svoj život - hrle u susret svome Tvorcu! Kako moćna nadogradnja! Na tom putu, Roj Beti je prinuđen da usput ubija zarad očuvanja života, dok prolazi svoj put progonjen od strane istrebljivača Rika Dekarda (Harison Ford). Njega prate još tri replikanta, Leon Kovalski, Pris i Zora. Pre dolaska do Tvorca, Tajrela, posetiće čoveka zaduženog da pravi oči replikanata (veoma čest motiv filma, od Vojt-Kampfovog testa pa nadalje), a zatim i Sebastijana, genetičkog inženjera korporacije Tajrel, koji je, paradoksalno, zbog svoje nesposobnosti da se snađe u društvu drugih osoba i Metuzalemovog sindroma, simbolički najbliskiji replikantima, premda oni poseduju nadljudske sposobnosti. (Inače, koga zanima šah, partiju koju igraju Sebastijan i Tajrel je The Immortal Chess Game (Anderssen vs Kieseritzky), koja predstavlja jednu prelepu igru - iako sam Ridli Skot poriče da je ona korišćena u ovom filmu.)


Uz Sebastijanovu pomoć Roj Beti dolazi do svog Tvorca u meni omiljenoj sceni filma, čije su implikacije duboke. Krajnje čovečan, Roj želi samo jedno: produženje života za Pris (da, postaje sposoban da voli) i sebe. Ipak, to je nemoguće; replikanti su tako sazdani da se njihova smrtnost ne može ukinuti. Ima li ičeg humanijeg od toga? (Humano = ljudsko.) U predivnoj i dirljivoj kulminaciji Roj Beti ubija svog Tvorca. Oceubistvo. Bogoubistvo.


Opet motiv očiju. Nimalo slučajno. Zatim se dešava prvo offscreen ubistvo - smrt dobrog Sebastijana. Ono je moralno problematično, ničim izazvano; ipak, ima smisla ako ga vidimo kao Betijevu reakciju na neminovnost smrti. On je gnevan i ogorčen! Nemotivisano ubistvo predstavlja način na koji njegov angst dobija prividno zadovoljenje; ipak, ovo predstavlja tek privremenu fazu u procesu prihvatanja sopstvene smrtnosti. Svestan da je smrtan, Roj je rado ubio drugoga. Prekretnicu predstavlja smrt njegove voljene, Pris - tada Roj biva prinuđen da zaista doživi patnju zbog ništavnosti života.


Roj Beti rekapitulira evoluciju religiju. Na samom početku obračuna, on lomi Dekardu prste, uz gnevne povike: This is for Zhora! This is for Pris! Ova scena ima duboke starozavetne, osvetničke implikacije; ona, ujedno, predstavlja i stupanj sa koga se treba uzdignuti.


Nadalje, figura Roja Betija evoluira; u duboko implikativnoj sceni sa novozavetnom simbolikom, on probada klin kroz svoju šaku.


Na samom kraju sukoba stvari se odigravaju drukčije nego što bi se to očekivao; umesto osvetničke verzije, gde Roj Beti koristi priliku da baci Dekarda sa građevine, on ga spasava. Nadahnuti poslednji minuti beleže promenjenog Betija, koji pored svoje luciferske poprima i hristoliku dimenziju, postajući otelotvorenje Hrista - čovek i natčovek postaju jedno, istovremeno veličanstveni i veći od života, ali i slabi, ranjivi i efemerni. Umesto da ubije, Beti poklanja život - ali to milosrđe proističe pre svega iz sažaljenje jednog umirućeg bića prema drugome. Jer, šta smo svi mi nego stvorovi na putu ka smrti? Ljudi su isto što i replikanti; na kraju filma, teško je odrediti ko je čovek, a ko replikant - a nije ni bitno. Jeste, ljudi duže žive, ali su i oni osuđeni na kraj. Sve što živi mora umreti. Beti je toga svestan, i on se sa životom oprašta u jednoj od najdirljivijih scena ikada zabeleženih filmskom kamerom. (Primetite golubicu - još jedan jasni religijski simbol!) Ona je lišena svake spiritualnosti - jednostavno, predstavlja katarzu jednog umirućeg bića.


I've seen things you people wouldn't believe. Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I watched C-beams glitter in the dark near the Tannhäuser Gate. All those moments will be lost in time, like tears...in...rain. Time to die.

Ceo put Roja Betija predstavlja parabolu o ljudskom odnosu sa smrću, praćenu religijskim simbolima; ti motivi su duboko ukorenjeni u narativno tkivo i umnogome doprinose njegovom kvalitetu. Ipak, Blade Runner pre svega nije storija o replikantima i lovu na njih - to je duboka, univerzalna priča o ljudima, onome što ih čini ljudima i njihovoj smrtnosti; u tom kontekstu, moram da citiram genijalnu sentencu iz filma: It's too bad she won't live! But then again, who does? Ono što je sigurno jeste da će Blade Runner živeti - jer to je jedan od najvećih filmova ikada snimljenih.

Miloš Mihailović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva