Neal Stephenson: Seveneves
Helly Cherry
Seveneves Neala Stephensona nudi krajnosti i ništa u sredini: ili se apsolutno pronađete u ideji koju on nemilice razvija od nemogućeg pravo ka sumanutom, ili se sa njom mimoiđete kao sa kineskim turistom za čije mandarinsko cvrkutanje ne možete da procenite ni da li je nekakvo krucijalno pitanje ili samo komentar o sunčanom danu.
Ali ako se kojim slučajem ipak nađete sa Seveneves, znaćete da je to roman o kom se može pričati ne satima, nego danima, ali u isto vreme, bićete na mukama gde zapravo da počnete, otkud da krenete i koje to reči da izaberete. I čemu god da se priklonite, znaćete da je bledunjavo i skroz neadekvatno.
Roman kreće rečenicom “The Moon blew up without warning and for no apparent reason” i to je otprilike sve što će se reći o tom fenomenu. Nakon tog početnog raspada meseca na sedam komada, kreće trka sa vremenom, i njoj je posvećena prva polovina romana: delovi meseca nastavljaju da se sudaraju i raspadaju na sve manje komade, što je proces koji će ih za dve godine dovoljno usitniti da sprže zemljinu atmosferu meteoritima. A pošto će to planetu učiniti potpuno nepodesnom za život najmanje 5000 godina, lansira se gandiozni poduhvat prikupljanja genetskog materijala, što u pojedinačnim primercima (mladić i devojka iz svake zemlje sveta pojedinačno), što u zamrznutim embrijima i digitalnim zapisima genoma. Taj materijal biće uskladišten na International Space Station, čija se trenutna posada također uključuje u projekat, prosto zato što se nema dovoljno vremena za obuku nove posade. Isto tako, ISS se proširuje i nadograđuje dodatnim modulima, sa eko-sistemima za uzgoj hrane i smeštaj planirane ljudske zajednice od blizu 2000 jedinki. Ali naravno, gde ima ljudi tu ima i destrukcije, i ta planirana Arka će tek na kratko da nadživi propast same Zemlje, svodeći se na kraju na samo 7 preživelih žena.
Druga polovina romana naslovljena je “5000 kasnije” i prati potomstvo tih “sedam Eva” u naporima da se Zemlji povrati atmosfera i eko-sistem. Ta populacija je sad već jasno uobličena u sedam karakterističnih vrsta, svaka od njih nazvana po imenu praroditeljke, i svaka vrsta neguje njene karakteristične značajke. Ali ubrzo im postaje jasno da je versatilna ljudska vrsta ipak uspela da preživi, u jednom podzemnom habitatu i u najdubljim delovima okeana koji nisu do kraja isparili pod meteorskom kišom.
To što se kostura radnje tiče: što se svega ostalog tiče, Seveneves naprosto odbija prepričavanja bilo kakve vrste, pošto bi se o svakom aspektu u Seveneves mogli ispisati romani. I pišu se, naravno, ali Seveneves ima tu prednost što zbog svoje ogromnosti postaje više manifest nego detaljna studija fenomena sa kojima se bavi. A oni su zaista brojni, zapravo skoro da i nema ijednog od one kontroverznije vrste a da nije ukomponovan u celinu, to od transhumanizma genetske manipulacije pa do statusa nauke u demokratskoj službi Čoveka.
Jedna od sedam Eva elokventno sumarizuje filozofiju koju Seveneves nudi: “We need brains, is the bottom line: we’re not hunter-gatherers anymore. We’re all living like patients in the intensive care unit of a hospital. What keeps us alive isn’t bravery, or athleticism, or any of those other skills that were valuable in a caveman society. It is our ability to master complex technological skills. It is our ability to be nerds. We need to breed nerds. ” U tom konkretno aspektu, po pitanju prepoznavanja samih transhumanističkih dilema, Stephenson nije ništa radikalniji od većine savremenih žanrovskih autora, ali jeste radikalniji, i to poprilično, po pitanju samog pristupa: tamo gde bi drugi autori iskoristili fenomen genetske manipulacije da eliminišu neke karakterne značajke koje se prepoznaju kao društveno destruktivne, Stephenson kao da smatra da te značajke imaju svoju funkciju koja jeste legitimni i neophodni dio evolucijskog amaneta. Otud je jedna od njegovih sedam Eva sociopata kanibal, pa ipak, njena vrsta igra značajnu a možda i krucijalnu ulogu u društvenoj ravnoteži njegovog “5000 godina kasnije” sveta. Ukratko, Stephenson nudi vrlo specifičnu klasifikaciju ljudskih vrlina i mana, u kojoj je ponekad prilično teško napipati onu finu granicu između nužne pragmatičnosti i pukog žanrovskog senzacionalizma.
Kao i uvek kod Stephensona, i ovde je lako uočljivo zašto njegova proza lako doseže i van žanrovskog geta: Stephenson je fasciniran prvenstveno naukom i njenom primenom u svakodnevnom životu, otud se Seveneves čita više kao tehno-triler negoli sama naučna fantastika. Isto tako, jedan od problema sa Seveneves je što glomaznost knjige uvelike otežava vezanost za protagoniste, pa otud najbolje opstaju ili oni pomalo stereotipni ili prepoznatljivi omaži, kao recimo Doob, koji je očigledno konstruisan na Neil deGrasse Tysonu. Naravno, interent persona svakog popularizatora nauke ima prepoznatljive značajke na kojima je lako izgraditi književnog protagonistu, ali u određenim okolnostima lako može da poprimi i malko parodične obrise. Jer, naravno da deGrasse može da sa lakoćom impresionira laike na internetu, ali taj konkretno način obraćanja ipak daleko slabije funkcioniše u društvu, recimo, astro-fizičara.
Lidija Beatović
Ali ako se kojim slučajem ipak nađete sa Seveneves, znaćete da je to roman o kom se može pričati ne satima, nego danima, ali u isto vreme, bićete na mukama gde zapravo da počnete, otkud da krenete i koje to reči da izaberete. I čemu god da se priklonite, znaćete da je bledunjavo i skroz neadekvatno.
Roman kreće rečenicom “The Moon blew up without warning and for no apparent reason” i to je otprilike sve što će se reći o tom fenomenu. Nakon tog početnog raspada meseca na sedam komada, kreće trka sa vremenom, i njoj je posvećena prva polovina romana: delovi meseca nastavljaju da se sudaraju i raspadaju na sve manje komade, što je proces koji će ih za dve godine dovoljno usitniti da sprže zemljinu atmosferu meteoritima. A pošto će to planetu učiniti potpuno nepodesnom za život najmanje 5000 godina, lansira se gandiozni poduhvat prikupljanja genetskog materijala, što u pojedinačnim primercima (mladić i devojka iz svake zemlje sveta pojedinačno), što u zamrznutim embrijima i digitalnim zapisima genoma. Taj materijal biće uskladišten na International Space Station, čija se trenutna posada također uključuje u projekat, prosto zato što se nema dovoljno vremena za obuku nove posade. Isto tako, ISS se proširuje i nadograđuje dodatnim modulima, sa eko-sistemima za uzgoj hrane i smeštaj planirane ljudske zajednice od blizu 2000 jedinki. Ali naravno, gde ima ljudi tu ima i destrukcije, i ta planirana Arka će tek na kratko da nadživi propast same Zemlje, svodeći se na kraju na samo 7 preživelih žena.
Druga polovina romana naslovljena je “5000 kasnije” i prati potomstvo tih “sedam Eva” u naporima da se Zemlji povrati atmosfera i eko-sistem. Ta populacija je sad već jasno uobličena u sedam karakterističnih vrsta, svaka od njih nazvana po imenu praroditeljke, i svaka vrsta neguje njene karakteristične značajke. Ali ubrzo im postaje jasno da je versatilna ljudska vrsta ipak uspela da preživi, u jednom podzemnom habitatu i u najdubljim delovima okeana koji nisu do kraja isparili pod meteorskom kišom.
To što se kostura radnje tiče: što se svega ostalog tiče, Seveneves naprosto odbija prepričavanja bilo kakve vrste, pošto bi se o svakom aspektu u Seveneves mogli ispisati romani. I pišu se, naravno, ali Seveneves ima tu prednost što zbog svoje ogromnosti postaje više manifest nego detaljna studija fenomena sa kojima se bavi. A oni su zaista brojni, zapravo skoro da i nema ijednog od one kontroverznije vrste a da nije ukomponovan u celinu, to od transhumanizma genetske manipulacije pa do statusa nauke u demokratskoj službi Čoveka.
Jedna od sedam Eva elokventno sumarizuje filozofiju koju Seveneves nudi: “We need brains, is the bottom line: we’re not hunter-gatherers anymore. We’re all living like patients in the intensive care unit of a hospital. What keeps us alive isn’t bravery, or athleticism, or any of those other skills that were valuable in a caveman society. It is our ability to master complex technological skills. It is our ability to be nerds. We need to breed nerds. ” U tom konkretno aspektu, po pitanju prepoznavanja samih transhumanističkih dilema, Stephenson nije ništa radikalniji od većine savremenih žanrovskih autora, ali jeste radikalniji, i to poprilično, po pitanju samog pristupa: tamo gde bi drugi autori iskoristili fenomen genetske manipulacije da eliminišu neke karakterne značajke koje se prepoznaju kao društveno destruktivne, Stephenson kao da smatra da te značajke imaju svoju funkciju koja jeste legitimni i neophodni dio evolucijskog amaneta. Otud je jedna od njegovih sedam Eva sociopata kanibal, pa ipak, njena vrsta igra značajnu a možda i krucijalnu ulogu u društvenoj ravnoteži njegovog “5000 godina kasnije” sveta. Ukratko, Stephenson nudi vrlo specifičnu klasifikaciju ljudskih vrlina i mana, u kojoj je ponekad prilično teško napipati onu finu granicu između nužne pragmatičnosti i pukog žanrovskog senzacionalizma.
Kao i uvek kod Stephensona, i ovde je lako uočljivo zašto njegova proza lako doseže i van žanrovskog geta: Stephenson je fasciniran prvenstveno naukom i njenom primenom u svakodnevnom životu, otud se Seveneves čita više kao tehno-triler negoli sama naučna fantastika. Isto tako, jedan od problema sa Seveneves je što glomaznost knjige uvelike otežava vezanost za protagoniste, pa otud najbolje opstaju ili oni pomalo stereotipni ili prepoznatljivi omaži, kao recimo Doob, koji je očigledno konstruisan na Neil deGrasse Tysonu. Naravno, interent persona svakog popularizatora nauke ima prepoznatljive značajke na kojima je lako izgraditi književnog protagonistu, ali u određenim okolnostima lako može da poprimi i malko parodične obrise. Jer, naravno da deGrasse može da sa lakoćom impresionira laike na internetu, ali taj konkretno način obraćanja ipak daleko slabije funkcioniše u društvu, recimo, astro-fizičara.
Lidija Beatović