Ian McDonald: Luna, New Moon
Helly Cherry
Luna: New Moon je najbolji roman Iana McDonalda. ☺
Iskrena da budem, nisam verovala da ću to reći ni za jedan njegov naslov posle Brazila, ali opet, to mi nije bilo ni toliko važno, jer jednom kad autor napiše takav roman, ja mu nekako i ne uzimam za zlo ako ostatak karijere izdremucka na lovorikama. Srećom po sve nas, Ian McDonald ne misli tako.
Luna nudi milion i po ljudi u koloniji na Mesecu, u neo-feudalnom društvu kojim upravlja Pet Zmajeva, odnosno pet dinastija koje kontrolišu bazično rudarsku zbilju Mesečeve ekonomije. Luna izbliza prati najmlađu od njih, Corta Helio dinastiju: matrijarha Adrianu Corta i petoro njene dece.
Da, model podseća na onaj iz Kuma: Adrianinih četiri sina i jedna ćerka vrlo, vrlo liče na svoje filmske pandane, ali to samo u najboljem mogućem smislu te paralele. Isto tako, politika između dinastija vrlo, vrlo liči na “kapo režime” hijerarhiju u Kumu, ali opet, samo u najnajboljem mogućem smislu te paralele. Sve ostalo je McDonaldovo. A to “ostalo” je maestralan i potpuno sumanuto izdetaljisan fenomenalno delikatan svet u kom je svaki ali baš svaki pomenuti pojedinac toliko verno i toliko plastično predstavljen da ga ne samo upamtite, nego maltene znate i njegovu težinu, visinu i boju očiju, taman kao da ga lično poznajete. Malo ko osim McDonalda može da uspe u tome, da vam sa jednim romanom proširi krug poznanika za jedno pedesetak ljudi koje silno ili volite ili mrzite, zavisno od toga kako se njemu prohtelo.
Za sve ostale, život na Mesecu je surov: sve košta i sve se mora platiti, to od gutljaja vode pa do udaha vazduha, i naravno, siromašni plitko dišu a nesposobni kratko žive. Luna je surov svet, ali ni izbliza surova koliko ljudi koji su je kolonizovali. Ni izbliza surova koliko i sam McDonald, uostalom, koji je roman završio najbrutalnijim mogućim klifhangerom što prosto vapi za nastavkom, i to baš u godini u kojoj su se svi žanrovski teškaši sinhronizovano latili opsade čitalaštva zaista odličnim romanima.
Lidija Beatović
Iskrena da budem, nisam verovala da ću to reći ni za jedan njegov naslov posle Brazila, ali opet, to mi nije bilo ni toliko važno, jer jednom kad autor napiše takav roman, ja mu nekako i ne uzimam za zlo ako ostatak karijere izdremucka na lovorikama. Srećom po sve nas, Ian McDonald ne misli tako.
Luna nudi milion i po ljudi u koloniji na Mesecu, u neo-feudalnom društvu kojim upravlja Pet Zmajeva, odnosno pet dinastija koje kontrolišu bazično rudarsku zbilju Mesečeve ekonomije. Luna izbliza prati najmlađu od njih, Corta Helio dinastiju: matrijarha Adrianu Corta i petoro njene dece.
Da, model podseća na onaj iz Kuma: Adrianinih četiri sina i jedna ćerka vrlo, vrlo liče na svoje filmske pandane, ali to samo u najboljem mogućem smislu te paralele. Isto tako, politika između dinastija vrlo, vrlo liči na “kapo režime” hijerarhiju u Kumu, ali opet, samo u najnajboljem mogućem smislu te paralele. Sve ostalo je McDonaldovo. A to “ostalo” je maestralan i potpuno sumanuto izdetaljisan fenomenalno delikatan svet u kom je svaki ali baš svaki pomenuti pojedinac toliko verno i toliko plastično predstavljen da ga ne samo upamtite, nego maltene znate i njegovu težinu, visinu i boju očiju, taman kao da ga lično poznajete. Malo ko osim McDonalda može da uspe u tome, da vam sa jednim romanom proširi krug poznanika za jedno pedesetak ljudi koje silno ili volite ili mrzite, zavisno od toga kako se njemu prohtelo.
Za sve ostale, život na Mesecu je surov: sve košta i sve se mora platiti, to od gutljaja vode pa do udaha vazduha, i naravno, siromašni plitko dišu a nesposobni kratko žive. Luna je surov svet, ali ni izbliza surova koliko ljudi koji su je kolonizovali. Ni izbliza surova koliko i sam McDonald, uostalom, koji je roman završio najbrutalnijim mogućim klifhangerom što prosto vapi za nastavkom, i to baš u godini u kojoj su se svi žanrovski teškaši sinhronizovano latili opsade čitalaštva zaista odličnim romanima.
Lidija Beatović