Leta 1987. u Americi se pojavio debi album benda “Guns ‘n’ Roses”.
Ja sam tada imao sedam godina i uživao na školskom raspustu. Čekao me je drugi razred, a od muzike sam mario samo za “The Beatles” i “Riblju Čorbu”.  Slušao sam ploče, čitao brda stripova i poneku knjigu, i bio opčinjen svetom VHS kaseta.
Ćale je tada pomagao svom prijatelju koji je otvorio jedan od prvih video klubova u gradu, te sam svakodnevno gutao svoju porciju treperave, nekvalitetne slike i zvuka.  To nije umanjilo moju opčinjenost magijom filmova koje sam mogao da pustim i zaustavim kad god sam to poželeo – a nisam želeo da prekinem nikad. Samo onda kad se skoro upišam u gaće, ili majka neće više da me zove na ručak. Onda bih ostavio na trenutak Čaka Norisa da visi naglavačke vezan o drvo, sa vrećom preko glave i pacovom u istoj, ili stopirao Eša iz “Evil Death” dok se nosi sa onim sandžamama u kolibi.

Vreme kada ću do iznemoglosti gledati spotove pomenutog benda, kao i jedina dva njihova koncerta koje sam uspeo da nabavim, “Live at “Ritz” (1988.) i “Live at Paris” (1992.)”, tek je trebalo da dođe.
Osnovna škola koju sam tada pohađao, ona sa imenom našeg proslavljenog pesnika romantičara, bila je podeljena tako da niži razredi idu u “malu školu “, a oni od petog do osmog u zdanje koje smo zvali “velika škola”.
U toj, “velikoj”, školske klupe su već bile išarane i izbrazdane slikama pištolja obavijenih ružama, ali nas, učenike nižih razreda, učiteljica je i dalje pokušavala da ubedi da ne slušamo rokenrol već pesme iz NOB-a. “Sred’ Pušaka i Bajoneta” se, mislim, zvala ona koja mi je posebno išla na pišu u to vreme.

Sve do 1991. kada sam na MTV-ju, posredstvom “Trećeg Kanala”, video spotove sa tada aktuelnog albuma “Gunsa”, “Use Your Illusion”.
“Šta je OVO, jebote?” Tad' sam već počeo da psujem. ‘Ajde što sam se ja momentalno navukao na njihove spotove, nisam mogao KEVU da odvojim od videa. Obožavala je “Don’t Cry” i “November  Rain”. Poželeo sam da čujem i njihove ranije radove, pa mi je tako u ruke dospela i kaseta “Apettite For Destruction”.


Sve na ovom albumu, od testerišućeg uvoda na gitari i Axlovog vrištanja na uvodnoj “Welcome To the Jungle”, preko ključne “Sweet Child O’ Mine”, do završne “Rocket Queen”, sa onim autentičnim snimcima ženskog stenjanja tokom seksa u studiju – sve na ovom albumu zaslužuje epitet “kultni”.
Bio je to jedan od onih retkih trenutaka u istoriji rokenrola i muzike uopšte, kada grupa mladih, talentovanih i prijateljstvom povezanih ljudi uđe u studio i odatle isporuči – istoriju. Posle dođu, naravno, svađe, ego tripovi, razlazi i ostale kontraindikacije bavljenja muzikom u bendu. To je pedeset tri minuta i pedeset jedna sekunda visokooktanskog hard roka i hevi metala, sa jasnim uticajem klasičnog roka, bluza i panka.

Ekipa u sastavu Axl Rose, Izzy Stradlin, Duff McKagan, Steven Adler i Njegovo Čupavo Veličanstvo Slash, proizvela je toliko pozitivne energije da su se pesme na albumu snimale same od sebe, a anegdote sa snimanja ostale legendarne. Navodno je “Sweet Child O’ Mine” snimljena u jednom pokušaju, a onaj čuveni “where do we go now?” deo nastao kao trenutak trenutne inspiracije. Axl je otpevao tekst pesme i otpevušio u mikrofon “where do we go now?” u smislu pitanja tehničkoj ekipi studija za miks pultom. “Kuda ćemo ili šta ćemo dalje?” Neko mu je sa druge strane stakla signalizirao da nastavi jer to dobro zvuči. Axl je i dalje pevao tu frazu, bend je vrhunski svirao svoj deo iza njega, i pesma je završena na neponovljivo dobar i efektan način.

Moj lični favorit sa albuma, “Nightrain”, nastao je tako što su članovi benda izašli zajedno u grad, popili malo više i u povratku je neko otpevao šta je pio te večeri:”I’m on the nightrain” (vrsta jeftinog vina, čini mi se, ili mešavina), neko drugi dodao “Bottoms up”, “I’m on the nightrain” (“Fill My Cup”) i eto pesme.
Najkontroverzniji deo albuma, svakako, predstavlja pomenuta “Rocket Queen”, zapravo njen deo sa uzdasima Adrianne Smith. Axl je ovu “grupi” devojku uveo u studio i iskoristio njenu svrhu pružajući joj mogućnost da postane besmrtna na snimku. “It wasn’t really romantic“, tvrdila je kasnije. “Nice boys don’t play don’t play rock’n’roll”, otpevao je Axl, svojevremeno.
Mnoge pesme na ovom albumu tretiraju neke nepopularne teme rokenrola, od kojih je najočiglednija tema numere “Mr. Brownstone” – niti je neki gospodin, niti mu je boja (i svrha) nepoznata.

Album je u toku prvih godinu dana nakon izlaska prodat u samo petsto hiljada primeraka, ali je pomama za spotom “Welcome To the Jungle”, koji ima u sebi elemente filma “Paklena Pomorandža” i bio prvobitno zabranjen na MTV zbog Axlovih tetovaža, učinila da se proda u višemilionskom tiražu. Do današnjeg dana, prodato je gotovo trideset miliona kopija. Malo li je za debi album? Da se malo našalimo.

Joe Perry, gitarista i koautor većine pesama “Aerosmitha”, koji su bili uzor mlađanim “Gunsima”, bio je gotovo otvoreno ljubomoran na energiju ovih momaka, ali im je oduševljeno ponudio da nastupaju kao predgrupa njegovom bendu. Oduševljenje je bilo obostrano, a publika je uskoro sa mnogo više žara pratila nastupepredgrupe nego samog “Aerosmitha”. Sve to na krilima uspeha albuma prvenca.
Sećam se da sam puštao ovaj album do besvesti u najtežem periodu svog života, nekih deset godina nakon njegovog izlaska. “Do you know where you are? You’re in the jungle, baby!” vrištao je Axl.
Nisam bio baš u džungli, ali nisam dozvolio ni da bude u pravu sa onim “time to die”. Zvuči bizarno, ali na odeljenju intenzivne nege se orilo “Nightrain” (“I love that stuff”), a ja sam imao neku sopstvenu ideju o čemu se radi u toj pesmi.  I zašto je treba “odvrnuti” do daske. I zašto, mnogo kasnije, upravo uz ovu pesmu na njihovom koncertu moram najviše da skačem.

Trideset godina?
Zar je moguće da je već toliko prošlo?
Logično, ni ja nisam više onaj klinac iz “male škole”, a ni “Gunsi” nisu mladi, odavno.
Imali smo svoje uspone i padove, i “Gunsi” i ja, tokom godina. To je normalno.
Ono što je dobro jeste mogućnost da se okreneš iza sebe, sagledaš to davno prošlo vreme i kažeš sebi:”E, ovo sam dobro uradio.”
Nije vezano samo za muziku, naravno.
Dobro je znati da u vremenu instant života ima kvaliteta koji je odoleo onom najtežem od svih ispita – ispitu vremena.
Trideset godina albuma koji je mnogo toga promenio.

“Fill my cup, bottoms up.”

Milan Katić