Femi Kuti - Manifest afričke kulture



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Femi Kuti (Nigerija) – Belef festival
Bašta SKC – Beograd
12.7.2017. – 21h


Postoji kralj i postoji princ afrobita. Kralj je večni Fela Kuta, a princ je njegov najstariji sin  Olufela Olufemi Anikulapo Kuti, poznatiji kao Femi Kuti. Upravo je Beograd, sinoć 12. jula u okviru BELEF-a, imao priliku da ugosti ovog gorostasa afričke muzike. Ono što smo imali prilike videti jeste manifest afričke kulture u 2 sata muzičkog, vizuelnog i plesnog programa. Karte su bile rasprodate, a opšta atmosfera koja je vladala među okupljenim narodom bila je odličan šlagvort za eksploziju pozitivnih talasa koji su usledili sa početkom koncerta.

Rođen u Londonu, odrastao u Lagosu (Nigerija), Femi je još kao dete potpao pod uticaj oca koji ga je učio sviranju i muzici uopšte. Epilog kućnog vaspitanja i neformalnog kućnog obrazovanja mladog Femija manifestovao se već 1979. godine, kada je sa svojih 15 godina zasvirao u očevom bendu Egypt 80, da bi kasnije, 1986. Femi osnovao svoj prvi bend Positive Force odakle kreće njegovo individualno muzičko etabliranje. Iza sebe je ostavio nekoliko albuma, od kojih je najsvežili onaj iz 2013. godine naziva ‘’No Place For My Dream’’.

Prostor ispred bašte SKC-a, gde se održao ovaj spektakl, bio je prepun i pre 21 čas, za koliko je zakazan početak koncerta. Bašta se popunila već u prvih petnaest minuta, a u 21 i 25 na binu kreću da izlaze oni. Prateći bend Femi Kutija, poznatiji kao ‘’The Positive Force’’ u sastavu od dvanaest članova i članica. Bas gitara, električna gitara, truba, trombon, dva saksofona, klavijatura, bubnjevi, perkusije i tri prateća mikrofona, bili su tehnika i instrumenti koji su dočekali izlazak Femija na binu i prvi pozdrav Beogradu. Princ je prisutan i zabava može da krene. 
 
foto: Zoran Mesarović
Ono što se dalo odmah primetiti je izuzetna uvežbanost, iskustvo i profesionalni pristup radu, ali ne u onoj uštogljenoj formi koju kreira muzički biznis, već u obliku daleko bližem publici i širem kontekstu muzike kao takve. Prva pesma koju je Femi sa ekipom odsvirao bila je ‘’Truth Don Die’’ sa albuma ‘’Shoki, Shoki’’ iz 1998. godine. Femi se na početku ove pesme latio klavijatura, ali je ubrzo prešao na saksofon i pokazao nam zašto drži svetski rekord od 51 minut i 35 sekundi neprekidnog sviranja ovog instrumenta.

Nakon početne numere usledilo je nekoliko pesama sa njegovog poslednjeg albuma ‘’No Place For My Dream’’ iz 2013. godine, tako da je koncert u ovom delu imao svojevrsni promotivni karakter poslednjeg studijskog izdanja. Prva u nizu pesama sa ‘’No Place For My Dream’’ bila je ‘’Carry On, Pushing On’’ gde su se po prvi put te večeri uključile tri (bek)vokalistkinje i pokazale nam njihove vokalne sposobnosti i bravure. Njih tri nisu imale samo pevačku ulogu, već su tokom celog nastupa, različitim plesnim koreografijama ostavljale neviđeni vizuelni trag i celokupnom koncertu davale neku novu dimenziju. Zbog toga, uz muzički spektakl, Femijeve koncerte fanovi i kritičari opisuju kao neviđeni šou i beleže ga za jedne od najboljih koje su posetili.

Svoju vokalnu superiornost Femi je pokazao u narednoj numeri ‘’Politics Na Big Business‘’, pustivši glasne žice iz sve snage pred publiku. Ova pesma je paradigma Femijevog angažovanja i socijalno-političkog aktivizma, gde se on ne libi da opeva svu društvenu, ekonomsku i političku nepravdu i da se pesmom bori protiv iste. Dalje su se nizale ‘’No Work, No Job, No Money’’, sa identičnim liričkim sadržajem kao i prethodna, ‘’The World Is Changing’’ i ‘’Nothing To Show For It’’, gde je u potpunosti zasenio prepunu baštu SKC-a svojom energijom ovaploćenom u neviđenim plesnim bravurama.

Stekao se utisak u par momenata da je bina premala za ovaj višečlani muzički sastav, pre svega nedostatkom prostora za plesne aranžmane devojaka koje su za to bile zadužene. One su iz sve snage koristile svaki milimetar prostora, pa su se u nekim trenucima nalazile i na obodu stejdža, prema publici, ne bi li prikazale i twerk plesne sekvence. Cela bina je tokom nastupa vibrirala što je rezultiralo padom bongosa tokom pesme ‘’Wey Our Money’’ perkusioniste Igora Vincea, inače Beograđanina koji je jedini član sastava svetlije puti ikada.

Femi je tokom ove pesme imao prve call’n’response momente sa njegovima ‘’A ra ra ra’’ i ‘’O ro ro ro’’ publike. Na idućoj pesmi ‘’Africa For Africa’’ je slična sudbina Igorovih bongosa zadesila Femijevu klavijaturu koja se našla na podu bine usled ekplozije energije na istoj, pa je u pomoć pritrčao gitarista podigavši klavijaturu nazad na stalak. Inače, ovaj veliki hit Femi Kutija nalazi se na istoimenom albumu iz 2010, odnosno 2011. godine, a zarad povratka korenima sniman je u studiju ‘’Decca’’ u Lagosu (Nigerija) na nešto starijoj opremi, što je predstavljalo pravi izazov za Femija. Rezultat je bio neočekivano dobar, a to je jedan studijski klasik afrobita. Ova pesma je izazvala najbolju reakciju publike do tada.

Femi Kuti je čovek izuzetnog senzibiliteta što se pokazalo u par pesama rezigniranom reakcijom i tonom kojim se obraćao publici, ali i facijalnom ekspresijom koja je doslovno kazivala tekstove pesama. Direktno se obraćao publici svojim govorima između pesama, ali i tekstovima koji, kao što rekoh, nose izuzetnu socijalno-političku težinu i angažovanost. Vrhunac sve ove verbalne i neverbalne komunikacije sa publikom bila je tokom pesme ‘’Evil People’’, a publika je svakom prilikom, svaku poruku Femi Kutija pozdravljala aplauzima i ovacijama. Takođe, moram pohvaliti odevni stil benda, gde se i na ovom polju uspešno prenela afrička kultura beogradskoj publici. Tri plesačice, odnosno pevačice nosile su plave odore, bez obuće, uz interesantnu šminku, dok je ostatak benda, osim Femija koji je nosio ljubičastu odevnu kombinaciju, bio identično obučen u šarene majice i pantalone narandžaste boje. Nakon sat i petnaest minuta, Femi Kuti se oprostio od beogradske publike i krenuo lagano put izlaza sa bine. Ostatak benda je zavšio pesmu i krenuo za njim.

Naravno, razigrana i izuzetno energična, a nadasve pozitivno naelektrisana publika nije dozvolila da se na ovome završi nastup. U identičnom stanju Femi i ostatak benda nisu, takođe, dozvolili da se ovako prekine ovaj fenomenalni šou i zato su se vratili ne bi li publiku udostojili još nekih svojih hitova. Prvi od njih bio je ujedno i naslov najnovijeg albuma ‘’No Place For My Dream’’. Na kraju pesme, Femi je zatražio od publike da prekine aplauz. Kada se to desilo rekao je da svi razumemo jezik muzike, upitao nije li nam svima dosta patnje i rezimirao time da ples ume da govori za sebe.

Femi je zatražio od celokupne publike da zaigra sa njim i ostatkom benda koreografiju koju je osmislio. Ista se sastojala iz naizmeničnog pomeranja, prvo ulevo, a zatim na desno. Proba je bila bezuspešna, ali je nakon drugog pokušaja cela bašta SKC-a igrala u ritmu i u koreografiji Femi Kutija. Izuzetna slika i možda najlepši trenutak ovog ultra-pozitivnog spektakla. Naredna pesma bisa bila je verovatno najpoznatija Femijeva numera  ‘’Sorry, sorry’’. Veoma teška, izuzetno snažna i emotivna pesma, čiju draž ni tehnički problem sa mikrofonom u jednom trenutku nije mogao da naruši. Upravo u tom trenutku publika je samoinicijativno krenula da peva refrenski deo, što je izmamilo osmeh i sreću kod Femija. Pesmu je okončao porukom mira i rečima da je sve to nasleđe Afrike.

Afrobit, muzika koju stvara Femi Kuti jeste derivat njegovog pokojnog oca Fele, odnosno pravac koji kombinuje zvuke zapada Afrike sa funk i jazz zvukom, a da sećanja i uspomene na oca ne blede pokazao je pesmom ‘’Water No Get Enemy’’. Poslednja stvar večeri tokom koje doslovno nije bilo osobe u publici koja nije igrala ili skakala bila je ‘’Beng, Beng, Beng’’ sa njegovog drugog samostalnog albuma ‘’Shoki, Shoki’’, daleko brže odsvirana nego original. To je generalno bio svirački manir večeri. Skoro sve pesme su odsvirane daleko brže od studijskih verzija i dobar deo njih u izmenjenom aranžmanu. Ova pesma je imala i edukativni karakter. Naime, Femi je pred kraj iste sebe postavio u ulogu profesora seksualnog obrazovanja i uputio par saveta publici. Neću ići u detalje, ali je bit ta, da u seksualnim odnosima učestvuje dvoje ljudi, muškarac i žena, tako da muškarci moraju da prolongiraju ejakulaciju, ne bi li seksualni čin bio zadovoljstvo za obe strane. Ovu svest o muško-ženskim odnosima, tj. feministički legat Femi po svoj prilici duguje svojoj baki Funmilayo Ransome Kuti, borkinji za ženska prava u Nigeriji. Ovim kratkim predavanjem Femi se još jednom oprostio od publike, ovog puta u 23 i 15. Muzika se uključila, ali publika je i dalje bila pristuna. Gotovo niko od fanova nije krenuo ka izlazu što je uslovilo još jedan izlazak na binu Femija i ekipe.

Nastavili su tamo gde su stali, produživši pesmom ‘’Beng, Beng, Beng’’. Još dve numere su se našle na drugom bisu, a poslednja je bila ‘’Can’t Buy Me’’ sa albuma ‘’Africa For Africa’’, kojom su se nakon tačno 2 sata aktivne svirke Femi i dvanaestočlana ekipa oprostili od beogradske publike u 23 i 30. Igor Vince je posebnu emociju izneo pozdravom publici svog rodnog grada, a mora se primetiti da je ceo sastav uživao u muziciranju pred publikom Beograda. Moram posebno izdvojiti basistu koji je tokom čitavog nastupa bio izuzetno nasmejan i zavodoljan reakcijom publike. Sa prozora zgrade SKC-a, pojedini članovi benda su još jednom mahnuli publici koja se lagano kretala ka izlazu.

Afrika je kontinent - majka našeg ljudskog roda. Afrika je simbol borbe i simbol jednakosti. Afrika je mesto na planeti Zemlji koje je iznelo narode i ljude koji su nam poklonili bezbroj muzičkih pravaca koji danas čine esenciju modernih žanrova. Afrika nam je poklonila muziku, a muzika nam je poklonila jedinstvo. Femi Kuti je reper toga. Hvala mu na ovom divnom spektaklu.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva