EXIT 2017 – DRUGI DAN
PETROVARADINSKA TVRĐAVA – NOVI SAD
7.7.2017.


Drugo veče Exit ’’Summer Of Love 2017’’ festivala odigralo se u petak 7. jula. Petrovaradinska tvrđava je ove večeri ugostila nešto veći broj ljudi nego prethodne na dobro poznatim i brojnim velikim i nešto manjim binama. Gitarski program je druge večeri bio izuzetno jak, pa je moja malenkost uglavnom na Explosive i Fusion bini bila pristuna.

Explosive stage je već od 19:30 otvorio novosadski bend Become As One, koji je od nedavno ponovo počeo sa radom. Nakon njih su nastupali Sentence iz Zagreba i bend Darko iz Engleske. 
 
Debeli Precjednik
Nažalost, sprečen novinarskim obavezama, prvi bend koji sam uspeo da pogledam na Explosive bini bili su Debeli Precjednik iz Osijeka, Hrvatska. Veliko punk ime, naših malih prostora. Ovo je barem deseti put da ih gledam i svaki put je energija, pristup publici i uvežbanost prisutna u nemerljivim količinama. S obzirom na činjenicu da je intervju sa jednim većim imenom bio zakazan u vreme muziciranja ovih osiječkih skate melodic punk, sad već, veterana, uspeo sam iz bekstejdža čuti i skoncentrisati se tek na po neku pesmu, a čini mi se da je po aplauzu i buci najbolje bila prihvaćena ’’Waste Of My Time’’ sa ’’Through The Eyes Of The Innocent’’ albuma iz 2006. godine.

Pesma koja me je dočekala na izlazu iz bekstejdža bila je ’’Subotom Kićo, nedjeljom Slabinac’’ sa još uvek aktuelnog splita sa zagrebačkim punk rock bendom Mašinko. Inače, deo splita Fat Prezident-a, naslovljen je sa ’’Godina Majmuna’’, dok je Mašinko svoju stranu imenovao ’’Majmunom godine’’. Da je humor neizostavni deo dobrog nastupa pokazali su ’’obradom’’ novosadskog punk benda Mitesers ’’Jokić je konj’’. Pesma traje pet sekundi, pa su je još dva puta odsvirali sa izmenjenim tekstom. Prvi put je Dejo bio ’’konj’’, a drugi Tucman, pevač benda Sentence. Sledeća, je li, autorska numera bila je ’’Zaboravi’’ sa izdanja iz 2012. godine ’’Bruto Slavo / VBK’’, a nakon nje ’’Puška ne ubija ljude’’ sa istog albuma. Ovo je bila poslednja stvar koju sam ja ispratio u njihovom setu koji je trajao od 22 do 22 i 30 jer sam morao poći do Addiko Fusion Stage-a, gde su se štimovali ’77 punk legende.
 
Pre devet godina, tačnije u maju 2008. godine, Novi Sad je ugostio ove punk veličine na ’’Dan evrope’’, odnosno na ’’Dan pobede nad fašizmom’’. Imao sam priliku da prisustvujem tom koncertu, pa je emocija bila znatno jača sada, devet godina kasnije, kada su se The Damned vratili u Srbiju, odnosno Novi Sad.

U 22 i 40 na binu izlaze oni. Esencija, lektira, baza, seme panka. Numera kojom su otvorili svoj nastup bila je ’’Street of Dreams’’ sa njihovog šestog studijskog albuma ’’Phantasmagoria’’, a odmah zatim i ’’Disco Man’’ sa njihovog prvog EP-ja ’’Friday 13th’’. Sem daljih pomeranja kazaljki na biološkom satu članova, ništa se nije promenilo od njihovom prvog nastupa u Novom Sadu 2009. godine. Čak je i dobar deo publike, delimično punog Fusion stage-a, bio prisutan onda.

Energija ovih vremešnih punk rokera je ostala ista, čak je možda i napredovala, što se dalo primetiti tokom daljeg toka nastupa. Pevač Dejv Vanijan nas je sa ostatkom benda vratio u 1979. godinu i njihov najpoznatiji album ’’Machine Gun Etiquette’’ pesmom ’’Love Song’’, na koju se nadovezala pesma identičnog naziva albuma, a potom i ’’I Just Can´t Be Happy Today’’, gde je klavijaturista, Monty Oxymoron, upao u prvi trans, od nekoliko koliko će ih biti do kraja koncerta. Usledile su numere ’’13th Floor Vendetta’’, koju su posvetili rahmetlom glumcu Vinsentu Prajsu, ’’Wait For The Blackout’’ i obrada američke grupe Love ’’Alone Again Or’’.

Gitarista i jedan od osnivača grupe The Damned uz pevača Dejva, Captain Sensible, setio se nastupa od pre devet godina uz šalu da je i danas, kao i tada, jeo dobre baklave u glavnom gradu Autonomne Pokrajine Vojvodine. Pesma ’’Ignite’’, sa njihovog petog studijskog albuma ’’Strawberries’’ izazvala je ogromno oduševljenje u publici što je rezultiralo glasnim horskim pevanjem refrenskog dela nakon pesme. Divna uvertira u obradu Paul Ryan-a ’’Eloise’’. Ipak, pogo i nešto agresivniji ples čekali su numeru ’’Anti-Pope’’ na kojoj se prikazala najveća fizička aktivnost dela publike do tada. I ne samo publike. Gorepomenuti klavijaturista Monty Oxymoron se u potpunosti prepustio ekstazi, pa je zaigrao i skakao iz sve snage oko klavijatura i po sredini stejdža. Identičnu stvar je učinio i na pesmi ’’New Rose’’ sa prvog albuma, koju su odsvirali odmah nakon pesme ’’ The History of the World (Part 1)’’.

Za kraj nastupa ’’Neat, Neat, Neat’’ i bravure na gitari Captain Sensible-a, što u normalnoj pozi, što sa gitarom iza leđa. Publika Fusion bine im nije dala da se tek tako oproste po drugi put od Novog Sada, pa su se vratili na bis odsviravši još dve pesme. Prva je bila ’’Fan Club’’ koju su posvetili Toniju Bleru, naravno u negativnom kontekstu i za sam kraj, najveći hit grupe ikada i verovatno jedna od top 10 punk rock stvari svih vremena, ’’Smash it Up’’. Nakon sat i pestnaest minuta, legende su napustile binu.
 
Piknik
Gitarski put je vodio nazad na Explosive stage. Dok su se momci iz Brazila štimovali i nameštali opremu, prekoputa, na NOIZZ Future Shock stejdžu, rokao je Piknik i to pesmu ’’Masovna sarana’’. Koincidencije li i pre 9 godina na novosadskom Štrandu, na istom mestu, tada i na istoj bini, bili su The Damned i Piknik, s’ tim što je Piknik tada nastupao pre Engleza.

Brazil. Zemlja fudbala, karnevala, favela, sirotinje i Amazona. Zemlja u kojoj je sinonim za metal muziku Sepultura, a za hardcore punk su oni, jedni, jedini, nepobedivi Ratos De Porao. Bend postoji od 1981. godine. Gitarista Jao je te godine osnovao bend, a već 1983. godine pridružuje mu se pevač Gordo i od tada do danas, njih dvojica čine mozak i kičmu benda. Devedesetih godina na bubnju im se pridružuje Boka, a na bas gitari mlađani strejter Juninho 2004. godine, od kada bend fukcioniše u ovakvoj postavi bez ikakvih promena. 
 
Ratos de Porao
Zastava je postavljena, gitare su naštimovane, baterije napunjene i krenulo se. Već sa prvim udarcem bubnja i prvom vibracijom žice na bas gitari, publici se dalo do znanja da sa ovim momcima nema šale. Do tančine precizno, neverovatno tačno i svirački u potpunosti identično studijskim snimcima. Gordo sa godinama i na live nastupima, sve više i više se oslanja na growl način pevanja, ali se nije libio da pusti glas na pojedinim pesmama. Poprilično je bio veseo i razigran, a ni mikrofon nije ostavio na miru vitlajući njime okolo.

Inače ovo je prvi put ’’Pacovima iz podruma’’ da nastupaju u Srbiji. Moja malenkost je imala priliku da ih gleda 2015. godine na ’’Punk Rock Holiday’’ festivalu u Sloveniji i moram priznati da im je novosadski nastup daleko bio bolji od onog u Tolminu. Definitivno bi moralo biti razlog tome prvo pojavljivanje pred publikom Novog Sada i Srbije. Od pesama koje su naišle na najbolju reakciju solidno popunjenog prostora ispred Explosive bine izdvojio bih ’’Crise Geral’’, ’’Expresso Da Escravidão’’ i ’’Beber Ate Morrer’’.

Nakon četrdesetak minuta nastupa od publike Exit festivala oprostili su se pesmom ’’Crucificados Pelo Sistema’’ sa prvog istoimenog albuma iz davne 1984. godine. Prvi put u Srbiji, zahtevao je makar još jedno pojavljivanje Ratos-a na stejdžu, a to se i dogodilo. Gordo i drugari su se vratili i odsvirali još dve pesme. Na kraju prve pesme bisa Gordo je, po prvi put te večeri, pustio svoj clean vokal i zapevao refren ’’Another One Bites To Dust’’ grupe Queen. Međutim, ubrzo se vratio u energetski muzički pakao ovog hardcore punk/crossover sastava pesmom ’’Aids, Pop, Repressao’’ sa njihovog kultnog četvrtog studijskog albuma ’’Brasil’’ iz 1989. godine, kojom su se i konačno oprostili od publike Explosive bine u jedan sat iza ponoći. Fenomenalan nastup kojem nemam šta zameriti, ali pre svega i fenomenalni ljudi, a ovo empirijski tvrdim, o čemu ćete uskoro moći čitati...
 
Ratos de Porao
Usled obaveza u Press centru morao sam otići do istog, usled čega sam propustio idući nastup na Explosive stage-u novosadskog benda Ground Zero. Ipak, uspeo sam u nekih pola sata da ispratim dešavanje na glavnoj bini Exit festivala. ’’Main Stage’’ je odmah nakon nastupa benda Years & Years ugostio Bad Company u DJ set varijanti i njihovog MC/toaster-a Messy MC-ja. Bad Company su d’n’b sastav iz Engleske čije trake potpisuje najveća bejs komuna na svetu UKF. U svoj set koji je trajao oko sat vremena umiksovali su razne pesme. U jednom trenutku su u svoj d’n’b miks ubacili i Kojotovu stvar ’’Belly Of The Beast’’, zatim ’’Voodoo People’’ od grupe The Prodigy, a usemplovan je bio i početak teme ’’Circle of  Life’’ crtaća ’’Kralj Lavova’’ uz dobro poznati afrički vokal ’’nants ingonyama’’. Messy MC je u jednom trenutku pozvao publiku da pokaže srednji prst, mada mi nije najjasniji kontest tog čina, pošto nije precizirao kome i zašto. Da je u pitanju eminentni DNB sastav govori i činjenica da je dosta ljudi bilo u prostoru ispred bine i da su svi bukvalno skakai i plesali. Ipak, gitara je prioritet pa je atomsku dnb bombu, zamenila gitarska, ponovo na Explosive bini.

Beogradski melodični punk rock sastav Doghouse je upravo završavao jednu od prvih pesama u trenucima kada sam prijehao Explosive-u. Zbog nešto izmenjene satnice, zakasnio sam na par prvih pesama, ali sam stigao na jednu od najpoznatijih stvari benda ’’Breaking’’. Ovu pesmu su Beograđani 2014. godine aranžmanski izmenili i u tom obliku je danas izvode. Nešto sporija, ali i dalje muzički velika. Nedugo potom usledila je obrada pesme jednog od najvećih faca rokenrol muzike Bruce Springsteen-a. U pitanju je pesma ’’I’m on Fire’’, inače moja omiljena Bruce-ova pesma koja nosi izuzetnu emotivnu i estetsku težinu. Naravno, Doghouse su je prilagodili melodičnom punk rock zvuku kakav ovaj bend gaji od samih početaka s kraja devedesetih i početka nultih godina.

Na najbolju reakciju publike naišla je pesma ’’Better Off This Way’’ sa prvog albuma ’’Trax’’ iz 2000. godine koju su delovi publike u refrenu zapevali. Usledilo je još nekoliko pesama među kojima se našla numera ’’Nobody’’ sa poslednjeg zvaničnog izdanja grupe, EP-ja ’’Dysfunction’’ iz 2015. godine, na kome upravo ona izdvojila kao jedna od slušanijih. Svoj jednočasovni set ekipa u sastavu Aref, Božidar, Nikola i Dejan završili su tek nakon bisa na kome su između ostalog odsvirali, po meni, najbolju autorsku numeru ’’My Best Friend’’ koju je nekolicina fanova ispred bine horski zapevala. U tri sata iza ponoći, Beograđani su binu prepustili dalje.
 
Doghouse
Štafeta je predata Novosađanima, crossover sastavu Lazarath. Od prvog njihovog koncerta, na kome sam igrom slučaja i bio, muziku ovog benda opisujem kao raskrsnicu muzičkih puteva Nuclear Assault-a i D.R.I-a. Došlo je i do izvesnih novina u bendu, odnosno ekspanzije, pa tako Lazarath sada broji šestoricu članova i tri gitare. Već sam pisao o tome, ali valja ponoviti, bend je sebi nadenuo ime po albanskom selu Lazarat koje je poznato po tome što je do pre par godina glavna grana poljoprivrede bila uzgoj marihuane. Bend je krajem prošle godine izbacio split izdanje sa zagrebačkim bendom Sentence, sa kojima su te večeri delili binu, naziva ’’Shoulder To Shoulder’’, pa su se tako na setlisti sa splita našle numere ’’Ghost’’, ’’Off The Road’’ za koju su momci snimili spot i ’’Betray’’. Ipak, repertoar su uglavnom činile pesme sa prvog studijskog izdanja Lazarath-a ’’Fall Of Lazarath’’ među kojima su se našle ’’Don’t Belong’’, ’’Exorcism’’ koja je doživela i prvi circle pit večeri i ’’Thrash Infection’’. Prvi singl koji se izdvojio u početku rada benda i ujedno najbolje ispraćena stvar sa prvog albuma ’’No Way Out’’ je naišla i na najbolju reakciju publike. Pevljivi himnični refren se u pojedinim trenucima pesme zaorio publikom. Nakon pola sata svirke, ostalo je vremena da se pesmom ’’Broken Bones’’ sa poslednjeg split izdanja oproste od publike i ujedno zatvore drugo festivalsko veče Explosive bine.

Gitarski magnet me je odvukao nazad na Addiko Fusion Stage. Tamo su svoj nastup završavali Kanda, Kodža i Nebojša. Stigao sam tačno na pola pesme ’’Štastopojo’’. KKN su nakon nje odsvirali još jednu pesmu i njome završili nastup. Oliver je publici poručio da se ne damo, da se držimo i da nas KKN voli.

U svitaj zore na binu su se popeli Mostarci, reggae/rock/pop sastav Zoster. Bend postoji još od 2000. godine, ali je širu popularnost u Srbiji stekao nakon objavljivanja albuma ’’Festival Budala’’ 2007. godine. Ovo je bio prvi moj susret sa Zosterom i moram da priznam da sam se oduševio nastupom, ali pre svega stilu u kome su pisani njihovi sofisticirani angažovani tekstovi. Negde sam pročitao da članovi benda smatraju da je reggae muzika prikladna za naša podneblja, a ja moram dodati da su oni tako adaptirali zvuk i tekst situaciji i socijalnom kontekstu Balkana da je nemoguće ne složiti se sa njihovim tvrdnjama.

Ovaj razdragani i razigrani petočlani sastav predstavio nam je materijal sa sva četiri studijska albuma koliko broji njihova diskografija. Pesma kojom su otvorili nastup u četiri i trideset bila je ’’Sve čega nema’’ sa njihovog drugog albuma ’’Festival budala’’. Sa ovog izdanja je Zoster odsvirao najveći broj numera i to ’’Utopija’’, na kojoj se Adis Sirbubalno latio harmonike, ostavivši klavijature za momenat, zatim ’’Ko je jamio...’’, ’’A gdje sam bio ja’’ i ’’Na kamenu’’. Nisu ostali zanemareni ni ostali albumi i hitovi koje su nosili, pa su tako sa poslednjeg albuma ’’Srce uzavrelo’’ odsvirali pesme ’’Gavrilo’’ i ’’Volio sam te’’, a sa ’’Imači Kada’’ numere ’’Sve u svoje vrijeme’’, ’’Izbjeglica’’ i ’’Bezbolnim Palicama’’ koja je najveću emisiju energije iznela sa bine i prenela publici. Sa prvog albuma ’’Ojužilo’’ izveli su pesme ’’Policija’’, ’’Banana Stejt’’ i ’’Američki film’’ kojom su završilli svoj jednočasovni nastup. O kolikoj količini pozitivnih vibracija je reč govori i poziv na bis, a na bisu još dve numere, ’’Realna TV’’ i za sam kraj ’’Budi svoj’’ u pet i pedeset. Uz šalu i zahvalnicu na ranom dolasku na njihov koncert Zoster je zatvorio drugo festivalsko veče na Addiko Fusion Stage-u.

Reke ljudi su krenule ka izlazu sa Petrovaradinske tvrđave, pored Main Stage-a, odakle su dopirali zvuci poslednje pesme FuntCase-a, a neki i ka ulazu u Dance Arenu i No Sleep Novi Sad stage.

txt: Nemanja Mitrović Timočanin
foto: John Wolfrik