Stone Sour - Hydrograd
Helly Cherry
Treba se pomiriti sa sudbinom da Stone Sour posle odlaska Jim Root-a više nisu isti bend. Ta saradnja, nastavljena u Slipknot na našu sreću daje više nego odlične rezultate. Ipak (drugi) bend Corey Taylor-a je krenuo u nešto drugačijem pravcu. ’Hydrograd’ nije bez metal rifova ali ako se uzme da su u jednom trenutnu otišli u country, vredi se zamisliti i zapitati „what the fuck?“.
Njihov šesti studijski album dolazi nekoliko godina posle dvostrukom, konceptualnog ’House of Gold & Bones’ sa kojim su uspeli da se postave mnogo više na lestvici bendova koji kreiraju rock scenu danas. Mini albumi ’Meanwhile in Burbank...’ i ’Straight Outta Burbank...’ iz 2015. na kojima su snimili samo obrade bili su nepotrebni i veoma neupečatljivi. ’Hydrograd’ ima svojih momenata, intro „YSIF“ kao i sledeća „Taipei Person / Allah Tea“ su klasični predstavnici Stone Sour zvuka. Od dva singla kojim su najavili album prednjači „Song #3“ čija solaža podseća na „Powerslawe“ od Iron Maiden. „Fabuless“ je teška, koliko to ’Hydrograd’ dopušta, i ima odličan ritam. Dovoljno su ozbiljni u „Mercy“ koja ima najbolji refren na ploči. Pristojan hard rock dobijamo u „Knievel Has Landed“ i „Thank God It's Over“. Country numera „St. Marie“ nije nešto što je bilo potrebno ovakvom albumu.
Taj opušteni rock zvuk koji Stone Sour sada sviraju bi ostao totalno neprimećen da su ga objavili neki anonimusi. Problem je što mi svi (kolektivno) i previše volimo Corey Taylora i njegovu oštroumnost, veliki jezik i još veće srce pa nam je malo bez veze da priznamo da Hydrograd baš i nije najbolji album.
Mike Stankovich
Njihov šesti studijski album dolazi nekoliko godina posle dvostrukom, konceptualnog ’House of Gold & Bones’ sa kojim su uspeli da se postave mnogo više na lestvici bendova koji kreiraju rock scenu danas. Mini albumi ’Meanwhile in Burbank...’ i ’Straight Outta Burbank...’ iz 2015. na kojima su snimili samo obrade bili su nepotrebni i veoma neupečatljivi. ’Hydrograd’ ima svojih momenata, intro „YSIF“ kao i sledeća „Taipei Person / Allah Tea“ su klasični predstavnici Stone Sour zvuka. Od dva singla kojim su najavili album prednjači „Song #3“ čija solaža podseća na „Powerslawe“ od Iron Maiden. „Fabuless“ je teška, koliko to ’Hydrograd’ dopušta, i ima odličan ritam. Dovoljno su ozbiljni u „Mercy“ koja ima najbolji refren na ploči. Pristojan hard rock dobijamo u „Knievel Has Landed“ i „Thank God It's Over“. Country numera „St. Marie“ nije nešto što je bilo potrebno ovakvom albumu.
Taj opušteni rock zvuk koji Stone Sour sada sviraju bi ostao totalno neprimećen da su ga objavili neki anonimusi. Problem je što mi svi (kolektivno) i previše volimo Corey Taylora i njegovu oštroumnost, veliki jezik i još veće srce pa nam je malo bez veze da priznamo da Hydrograd baš i nije najbolji album.
Mike Stankovich