Sink – Pred stubom srama...
Helly Cherry
Bend Sink se pojavio pre par godina i uglavnom je bio u drugoligaš čak i za underground krugove, sve do pojave prvog albuma. Albumom su zainteresovali malo širu publiku, a ove godine donose i drugi album, kojim sebe sigurno plasiraju na vrlo dobre pozicije prve lige srpske alternativne rock scene.
Kroz muziku mešaju post rock, alternativne momente, stoner i doom efekte, a povremeno jednostavne i klasične motive. Povremeno me podsete na Fluid Underground, što po sličnom pristupu pisanju, što po vrlo sličnom prizvuku i oslobođenom i lagodnom izvođenju svoje muzike. Rifovi nisu previše duboki i sumorni za neki čistvokrvni doom, ali su sasvim dovoljno naoštreni i stameni da donesu prizvuk tame i težine. Pesme su duže od prosečnih, a za to su zasluženi instrumentalni pasaži, koji dodaju na atmosferičnosti uz pomoć efektnih gitara, a sve u stilu Mejdena osamdesetih (Seventh son... i Somewhere in time prizvuk). Već na prvo slušanje do izražaja dolazi naglašen i prljav bass koji izuzetno dorpinosi atmosferičnosti i sirovom, metalnom prizvuku.
Album je tematske prirode i deluje kao da ga je pisao neko ko se razume u petrologiju i ko izuzetno voli i ceni stene, kamenje i folklor koji se vezuje za iste. Petar je pesma koja otvara album, a naziv u prevodu sa grčkog znači – stena ili kamen. Monsanto je recimo kameno selo u Portugalu, dok je Dolmen praistorijski kameni grob. Zanimljiva je pesma Babakaj, koja svedoči o jednoj tragičnoj ljubavnoj priči koja se završila na Dunavu. Tu je i Rašmor, četiri kamena lica i dvesta i kusur godina snova i devastacije. Na albumu se našla i jedna instrumentalna numera, koja se vrlo fino uklapa u ostatak koncepta i legla je na sasvim odgovarajućem mestu pred kraj albuma.
Dobra stvar je i ta što album nosi čak dvanaest pesama i traje skoro ceo sat. Uglavnom prosečan album traje četrdesetak minuta i sadrži sedam do devet pesama, dok je bend ovde uradio malo kapitalniji posao i pred slušaoce doneo zaista širok i bogat materijal. Ekipa se vodila nekim proverenim receptom, te su snimili sasvim korektan album koji sadrži i konkretne, žestoke i brze deonice, a i dosta sporije i melanholičnije delove, s tim što je lirski deo mnogo detaljnije proučen i vrlo sigurno isporučen. Zvuk je generalno dobar, oseti se prizvuk prvih koraka modernizacije metala osamdesetih kroz reverb i eho efekte, a tu je i grubost i oštrina post rock-a kroz agresivan bubanj i distroziran bass. Svakako je ovo zaokružen album u svim aspektima, ali je bend mogao da ode malo dalje i još više eksperimentiše van sigurnog recepta, mada svakako shvatam bojazan bendova da se današnjoj razvodnjenoj i razmaženoj publici predstave eksperimentom koji vrlo lako u njihovim ušima može da pođe po zlu.
Tihomir Škara
Kroz muziku mešaju post rock, alternativne momente, stoner i doom efekte, a povremeno jednostavne i klasične motive. Povremeno me podsete na Fluid Underground, što po sličnom pristupu pisanju, što po vrlo sličnom prizvuku i oslobođenom i lagodnom izvođenju svoje muzike. Rifovi nisu previše duboki i sumorni za neki čistvokrvni doom, ali su sasvim dovoljno naoštreni i stameni da donesu prizvuk tame i težine. Pesme su duže od prosečnih, a za to su zasluženi instrumentalni pasaži, koji dodaju na atmosferičnosti uz pomoć efektnih gitara, a sve u stilu Mejdena osamdesetih (Seventh son... i Somewhere in time prizvuk). Već na prvo slušanje do izražaja dolazi naglašen i prljav bass koji izuzetno dorpinosi atmosferičnosti i sirovom, metalnom prizvuku.
Album je tematske prirode i deluje kao da ga je pisao neko ko se razume u petrologiju i ko izuzetno voli i ceni stene, kamenje i folklor koji se vezuje za iste. Petar je pesma koja otvara album, a naziv u prevodu sa grčkog znači – stena ili kamen. Monsanto je recimo kameno selo u Portugalu, dok je Dolmen praistorijski kameni grob. Zanimljiva je pesma Babakaj, koja svedoči o jednoj tragičnoj ljubavnoj priči koja se završila na Dunavu. Tu je i Rašmor, četiri kamena lica i dvesta i kusur godina snova i devastacije. Na albumu se našla i jedna instrumentalna numera, koja se vrlo fino uklapa u ostatak koncepta i legla je na sasvim odgovarajućem mestu pred kraj albuma.
Dobra stvar je i ta što album nosi čak dvanaest pesama i traje skoro ceo sat. Uglavnom prosečan album traje četrdesetak minuta i sadrži sedam do devet pesama, dok je bend ovde uradio malo kapitalniji posao i pred slušaoce doneo zaista širok i bogat materijal. Ekipa se vodila nekim proverenim receptom, te su snimili sasvim korektan album koji sadrži i konkretne, žestoke i brze deonice, a i dosta sporije i melanholičnije delove, s tim što je lirski deo mnogo detaljnije proučen i vrlo sigurno isporučen. Zvuk je generalno dobar, oseti se prizvuk prvih koraka modernizacije metala osamdesetih kroz reverb i eho efekte, a tu je i grubost i oštrina post rock-a kroz agresivan bubanj i distroziran bass. Svakako je ovo zaokružen album u svim aspektima, ali je bend mogao da ode malo dalje i još više eksperimentiše van sigurnog recepta, mada svakako shvatam bojazan bendova da se današnjoj razvodnjenoj i razmaženoj publici predstave eksperimentom koji vrlo lako u njihovim ušima može da pođe po zlu.
Tihomir Škara