Brigand koncertom promovisao album "Daleko je Vavilon" u Elektropioniru

Preksinoć (6.5) je u beogradskom klubu Elektropionir bio održan koncert sastava Brigand na kojem je promovisan njihov drugi studijski album, pod nazivom Daleko je Vavilon. Zbog snimanja albuma ovaj bend neko vreme nije bio koncertno aktivan, tako da je ova svirka bila dugo očekivana. Pre beogradske promocije održani su samo koncerti u Novom Sadu, kada su svirali na koncertu Nikole Vranjkovića, i u Kragujevcu.

Kao podrška Brigandu nastupio je nov, svež, sastav  koji se nedavno pojavio na sceni. Moloa je postmoderni beorgradski rok trojac koji je krajem aprila objavljivanjem singla Insajder kompletirao svoje prvo EP izdanje, koje su ovom prilikom i promovisali. Nisam uspela da ispratim ceo njihov nastup jer sam zbog obaveza kasnije stigla u Elektropionir, ali smatrala sam da ovaj bend, kao produkt nastao u prostorijama BIGZ-a, ne može da zvuči loše. Ono što sam imala prilike da čujem bilo je energična mešavina teške alternative i nekog lakšeg, skoro pop zvuka, sa ukusom Joy Divisiona. Bas, koji svira Emilija Đorđević, celokupnom zvuku daje neku posebnu draž.

Brigand je svoj deo koncerta, očekivano, otpočeo naslovnom pesmom albuma, Daleko je Vavilon. Tokom izvođenja prve dve pesme nešto mi je falilo, nisam sigurna šta i da li je do samog benda ili, ipak, do umrtvljene publike. Međutim, kada su zasvirali Okovan, sve je kliknulo i bilo tačno kako treba. Energija je bila na onom nivou na koji smo navikli. Bend je svirao pesme sa aktuelnog i prethodnog albuma, ali i pesme Veliborovog nekadašnjeg benda, Jewy Sabatay, kojima se na svakom koncertu Briganda priredi omaž tom bendu. Među njima se našla i jedna sa albuma Nihilist koja, prema Veliborovim rečima, nije svirana deset godina. U pitanju je Korak i kraj po kazni, koju je bilo veoma lepo čiti uživo. Kada su u pitanju pesme sa albuma, Velibor je, u intervjuu u emisiji Kaži dragička, izjavio da mu je Centurion najdraža pesma sa albuma, kao i to da je veoma lična, te da zato ne želi da govori o značenju njenih stihova. Tokom izvođenja ove pesme na koncertu, sve ovo bilo je veoma očigledno. Na njemu se primetilo posebno uživanje tokom izvođenja te pesme. Što je koncert više odmicao, bend je bio sve siroviji i beskompromisniji, tako nam dajući tačno onakav koncert kakav smo očekivali.

Sabatayeva Okean sreće bila je prva tokom koje sam zapravo čula ljude u publici da pevaju. Sve ovo je meni bilo veoma čudno, jer sam navikla na koncerte Briganda koji su krcati, na kojima ljudi horski pevaju svaki stih i padaju u kolektivni trans. Da se razumemo, njihova muzika kod mene, i nekolicine drugih koji su sinoć bili prisutni i dalje mami istu reakciju, ali bili su tu neki drugi, naizgled novi ljudi, koji, iako su uživali u muzici, kao da nisu delili naš doživljaj. Mislim da je mali broj ljudi u publici uticao na to da od sredine prostora, pa nadalje, bubanj zbog eha bude toliko glasan da je bio bolan za mozak. Međutim, kada sam prošla napred, zvuk je bio skroz u redu.

Bend je koncert završio eksplozijom energije uz ovacije publike koja se konačno probudila. Kada je u pitanju utisak o koncertu, on je jednako pozitivan kao i svakog prethodnog puta. Uvek govorim ljudima da je, ako već nisu, potrebno da čuju Brigand uživo jer, koliko god dobro album zvučao, uvek će sa dodatkom iskrene energije tokom izvođenja sve zvučati barem duplo bolje. Što se publike tiče, ne znam kako je dobar deo ljudi uspeo da deluje totalno uspavano dok je slušao onakav koncert. Kada su u pitanju oni koji nisu došli, mnogo su propustili.

Posećujte koncerte. Ne znam šta se dešava u poslednjih nekoliko meseci sa publikom, ali prostori u kojima se koncerti održavaju su poluprazni. Razumem da nema publike kada dolazi veliki bend i karta mnogo košta, pa još koncert bude ponedeljkom ili sredom. Ali, koji je vaš izgovor za to što su koncerti kvalitetnih domaćih sastava, za koje je cena karata skroz okej i koji se održavaju subotom, slabo posećeni?

Jelena Ostojić