Nijedan film nisam tako željno iščekivao kao drugi deo kultnog “Trainspottinga”. Više sam se radovao samo nastavku omiljenog mi “Twin Peaksa”.
 

Kada sam imao sedamnaestog godina, video sam na jednom od malobrojnih te-ve kanala reklamu za neki engleski film koji su reklamirali kao “Paklena Pomorandža” devedesetih. U to vreme, kleo sam se u Aleksa i drugare, i da nije bilo stvarno efektnih scena u trejleru tog filma, pomislio bih da se novinari opet proseravaju – da ne kažem, preteruju. Mislim da sam taj, prvi deo (jer sada možemo da ga oslovljavamo kao Prvi) gledao prvi put na VHS-u. Razneo me je. Hvala bogu površnosti što me je obilazio u širokom luku kao sedmica na lotou ili posao u državnoj firmi, te nikad ovaj film nisam posmatrao kao narkomanski.

“Choose life” lajtmotiv, u genijalnom tekstu koji na početku filma izgovara Renton dok beži od murije, nešto je najbolje što sam video na filmu u prethodnih četvrt veka. Ako ništa drugo, najbolje je sublimirao tadašnji “lajfstajl”, mada smo mi i njega mogli samo da sanjamo, tu gde jesmo.
Scene iz ve-cea, Spad na doručku kod roditelja svoje devojke, uvijen u čaršave a oni zna se već kakvi, Rentonovo muvanje srednjoškolke u diskoteci i njena čuvena replika, muzička podloga za nevericu (od Lou Reeda i Iggy Popa do Pulpa i Sleepera), lucidni dijalozi kakvi su mogli da nastanu samo u glavi dokazanog ludaka i genijalca (niko više i ne vidi razliku između ta dva, zar ne?) kao što je Irvine Welsh, autor romana po kome je film snimljen... “Trainspotting” je preko noći postao to što jeste. Generacijski film.

Otud moje oduševljenje kada sam čuo da se najzad pristupilo izradi nastavka. Danny Boyle je opet preuzeo palicu vođe karnevala koji smo zavoleli pre dve decenije, i ingeniozno snimio film koji predstavlja vremenski i (pomalo) stilski odmak od prvog dela. I to je ono što dežurni nezadovoljnici i društvenomrežni mudraci ne mogu da shvate. Idemo sada, velikim slovima, da svi shvate: VREME PROLAZI, NOSI SOBOM NEMINOVNE PROMENE.

Meni se upravo to i dopalo. Želeo sam da vidim svoju omiljenu ekipu dvadeset godina stariju (jer sam i ja stariji), mudriju (?) I da vidim kako su se u životu snašli. Poznajući njih, pretpostavljao sam da ovo poslednje baš i nisu. Mark Renton se vraća iz Amsterdama, na vreme da spreči Spada da ne ode na put bez povratka, sreće Sik Boja i, naravno, onog koga smo svi i čekali sve ovo vreme – Begbija. Stari dugovi uvek dođu na naplatu.

Film hvata duh ovog vremena na način na koji je prvi deo uštopovao duh devedesetih, i udario volej ka nama u gledalištu. I mnoooogo je simpatično.
Muzička podloga je na tragu originalnoj, ali je i ona prilagođena činjenici na koju je i Mark skrenuo pažnju pre dvadeset godina. Ono da se muzika menja, ljudi se menjaju, vremena se menjaju.
Ne znam samo zašto je ona pizda (“cunt”, prolajao bi Begbi, a ja želim da budem u duhu ovog filma) od direktora jedne od biblioteka i prevodioca naše najpoznatije izdavačke kuće seo baš iza mene u bioskopu.
“Razočaraćeš se, sigurno, reče mi on. Ne može nastavak da bude kao original. Šta, kao, gledaćemo pedesetogodišnjake koji se rokaju u venu?” Na kraju filma ga pitam, dok mi je ozareni osmeh cepao lice na dva dela, kako mu se dopada. Prvo je nešto promrmljao o tome kako je bolji od prvog dela, a onda demonstrativno izašao napolje uz opasku da mu je žao što nije poneo ve-ce šolju kad je došao u bioskop.
Nisam stigao ni da mu jebem mater. Doduše, trudim se da me mišljenje nebitnih ljudi ne dotiče. Svi su ionako puni sopstvenog nezadovoljstva i uživaju da ga prosipaju na druge.
Elem, to nema veze sa samim filmom.
 
A film nudi još jedan rolerkoster akcije, humora, Edinburga i “choose life” govor Rentona koji nadmašuje prvi po svemu, pa i dužini trajanja. Nema veze što ga izgovara Bugarki sa kojom je Sik Boj bio u dilu oko seksualno-neseksualne veze i otvaranja javne kuće pod maskom saune. Zapravo, svi iz ekipe minus Begbi trebalo je da učestvuju u tom poslovnom pokušaju.

Ovo je povratak starim znancima, dvadeset godina mature na kojoj nema svih učesnika jer su neki odavno počivši. Svi drugi su tu, i karakterizacija likova je vrhunska, računajući i promene na njima. E, o tome se radi. Promene. Nepromenljiva treba da bude samo naša odluka da, dvadeset, pedeset, ako može i sedameset godina kasnije uradimo isto.
Da izaberemo život.
Ili, prevedeno na edinburški, to bi zvučalo nešto kao “Čuz fOkin’ lajf”.

Milan Katić