Kratka istorija kratke fantastične priče kod nas
Helly Cherry
Povodom 25 godina emisije „Pogled iz svemirskog broda“ (1992-2017)
Pre početka devedesetih nije se mnogo pričalo o kratkim pričama. One su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka naprosto bile deo školske lektire i o njima se nije razmišljalo kao o kratkim pričama, već samo kao o - pričama. Čitali smo Danila Kiša, Borislava Pekića („Megalos Mastoras i njegovo delo”), Milorada Pavića (njegov „Hazarski rečnik“ mogao bi da se shvati i kao zbirka povezanih kratkih priča) i mnoge druge...
Izdvajam kraj osamdesetih i početak devedesetih ne kao stvarni početak razvoja kratke fantastične priče kod nas, već zbog činjenice da sam tih godina pročitala priču Filipa Davida „Bunar u tamnoj šumi“, sa kojom započinje moja ljubav prema kratkoj priči i donekle prema fantastici (zavolela sam je daleko ranije, zahvaljujući grčko-rimskim mitovima i svetskim bajkama). Do tog trenutka u (mojoj ličnoj) istoriji postojali su samo domaći zadaci koje je trebalo pročitati („Daleko je sunce“ i „Doživljaji Nikoletine Bursaća“) i romani koje je trebalo preživeti (Kafkin „Proces“). Od ove priče započinje moja kratka istorija domaće fantastične kratke priče. Ne kažem da nije bilo drugih koje sam tokom školovanja pročitala (prisećam se i „Simona Čudotvorca“ Danila Kiša), ali kako je ova prva i gotovo jedina koja mi je i dan danas ostala sveža u sećanju i koja je jedina pobudila u meni milion pitanja (kako? zašto? zbog čega? zar postoji i svet izvan ovog?), zavređuje da stoji kao polazna tačka ovog kratkog istorijskog pregleda.
Kratku istoriju kratke priče započela bih sa Aleksandrom B. Nedeljkovićem koji je 1999. godine priredio zbirku „Nova srpska SF i OFF priča“, u koju su ušli Ilija Bakić, Konstantin Tezeus i Igor Dragišić. Dve godine kasnije Ranko Krstajić objavljuje „Antologiju svetske fantastike“ (dopunjeno izdanje iz 1989.) u koju su, pored svetskih pisaca fantastike, bila uvršćena i dva naša – Filip David i Danilo Kiš. U godinama koje slede, fantastične priče pojavljuju se u zbirkama poput „Antologija srpske pripovetke (1945-1994)“ (Mihajlo Pantić, 1997), „Mala kutija, najkraće srpske priče XX veka“ (Mihajlo Pantić, 2001), „Postmoderna srpska fantastika“ (Sava Damjanov, 2004) i „Prosvetina knjiga fantastične priče“ (Aleksandar Gatalica, 2004).
Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, osnovano 1981. godine negovalo je kratku fantastičnu, naučno fantastičnu i horor priču od samih svojih početaka, kroz konkurse za fanzin „Emitor“, časopis „Znak Sagite“ i na radionicama kreativnog pisanja, na kojima su stasali Zoran Živković, Zoran Stefanović, Boban Knežević, Goran Skrobonja, Bili Trej, Konstantnin Tezeus, Oto Oltvanji, Ivan Nešić... Rodile su se zbirke „Tamni vilajet“, rodio se „Monolit“, „(H)Emitor“, zbirka „Trifid“, fanzin „Faros“ (Bela Crkva), „Terra“...
Poneka priča (naučne)fantastike domaćih autora mogla je da se nađe u „Politikinom Zabavniku“, „Gradini“; Darko Kocjan započinje radio emisiju „Oblak u bermudama“ iz koje su se izrodile zbirke „Čuvari ozona“ i „Mamihlapinatapei“. U saradnji sa izdavačkom kućom „Alma“ Darko Kocjan nastavio je da objavljuje zbirke kratkih priča u kojima je moglo da se nađe dosta F, NF, pa čak i horor priča: „Vrata moje priče“, „Alisa u zemlji priča“, „I posle priče priča“, „Jednostranične priče“...
Današnje vreme obeležili su sajtovi Art Anima, Helly Cherry i Beleg sa konkursima za kratke priče do 10, odnosno 3, 5 i 7 reči, sajtovi Bundolo i Trablmejker sa konkursima za kratku priču i zbirkama „Bundolo Offline“ i „Kako sam ubio ljubav“, „Lazar Komarčić“ sa Emitorovim mini SMS konkursom za priču koja može da stane u jednu poruku na mobilnom telefonu, časopisi „Naš trag“ i „Omaja“ sa pričama tajanstva i mašte i Storytelling klub „Reč i glas“ sa konkursima za kratku fantastičnu i naučno fantastičnu priču, zbirkama „Vilinske priče“ i „Paralelni svetovi“ i saradnjom sa dijasporom (piscima iz Kanade).
Kada analiziramo ovaj „kratak“ period od 25 godina razvoja domaće kratke fantastične priče, videćemo da su skromni počeci (obeleženi i gostovanjem poznatih autora, poput Borislava Pekića i mnogih drugih, na radiju - što zahvaljujući konkursu za Najbolju kratku priču „Dobro jutro deco“, što zahvaljujući konkursu za radio dramsku minijaturu), doveli do apsolutnog procvata zahvaljujući izdavačkim kućama Laguna, Paladin, Tardis, Everest Medija, Portalibris i konkursima koji su sve učestaliji na Internetu i Fejsbuku. Beleži se još nekoliko promena: priča je sa papira prešla u elektronsku formu, bilo da je u pitanju mobilni telefon ili internet; primetna je tendencija skraćivanja (ranije se pod kratkom pričom podrazumevao rad do deset kucanih strana, danas se pod kratkom pričom podrazumevaju ostvarenja duga između pola i 3-4 strane, odnosno dela od deset do jedne reči); sve je karakterističniji takozvani panč lajn – obrt na samom kraju priče, kojim pisac želi da iznenadi čitaoca, donese kraj suprotan očekivanom; a čak je organzovan i Festival kratke priče – Kikinda short...
Pre početka devedesetih nije se mnogo pričalo o kratkim pričama. One su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka naprosto bile deo školske lektire i o njima se nije razmišljalo kao o kratkim pričama, već samo kao o - pričama. Čitali smo Danila Kiša, Borislava Pekića („Megalos Mastoras i njegovo delo”), Milorada Pavića (njegov „Hazarski rečnik“ mogao bi da se shvati i kao zbirka povezanih kratkih priča) i mnoge druge...
Izdvajam kraj osamdesetih i početak devedesetih ne kao stvarni početak razvoja kratke fantastične priče kod nas, već zbog činjenice da sam tih godina pročitala priču Filipa Davida „Bunar u tamnoj šumi“, sa kojom započinje moja ljubav prema kratkoj priči i donekle prema fantastici (zavolela sam je daleko ranije, zahvaljujući grčko-rimskim mitovima i svetskim bajkama). Do tog trenutka u (mojoj ličnoj) istoriji postojali su samo domaći zadaci koje je trebalo pročitati („Daleko je sunce“ i „Doživljaji Nikoletine Bursaća“) i romani koje je trebalo preživeti (Kafkin „Proces“). Od ove priče započinje moja kratka istorija domaće fantastične kratke priče. Ne kažem da nije bilo drugih koje sam tokom školovanja pročitala (prisećam se i „Simona Čudotvorca“ Danila Kiša), ali kako je ova prva i gotovo jedina koja mi je i dan danas ostala sveža u sećanju i koja je jedina pobudila u meni milion pitanja (kako? zašto? zbog čega? zar postoji i svet izvan ovog?), zavređuje da stoji kao polazna tačka ovog kratkog istorijskog pregleda.
Kratku istoriju kratke priče započela bih sa Aleksandrom B. Nedeljkovićem koji je 1999. godine priredio zbirku „Nova srpska SF i OFF priča“, u koju su ušli Ilija Bakić, Konstantin Tezeus i Igor Dragišić. Dve godine kasnije Ranko Krstajić objavljuje „Antologiju svetske fantastike“ (dopunjeno izdanje iz 1989.) u koju su, pored svetskih pisaca fantastike, bila uvršćena i dva naša – Filip David i Danilo Kiš. U godinama koje slede, fantastične priče pojavljuju se u zbirkama poput „Antologija srpske pripovetke (1945-1994)“ (Mihajlo Pantić, 1997), „Mala kutija, najkraće srpske priče XX veka“ (Mihajlo Pantić, 2001), „Postmoderna srpska fantastika“ (Sava Damjanov, 2004) i „Prosvetina knjiga fantastične priče“ (Aleksandar Gatalica, 2004).
Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, osnovano 1981. godine negovalo je kratku fantastičnu, naučno fantastičnu i horor priču od samih svojih početaka, kroz konkurse za fanzin „Emitor“, časopis „Znak Sagite“ i na radionicama kreativnog pisanja, na kojima su stasali Zoran Živković, Zoran Stefanović, Boban Knežević, Goran Skrobonja, Bili Trej, Konstantnin Tezeus, Oto Oltvanji, Ivan Nešić... Rodile su se zbirke „Tamni vilajet“, rodio se „Monolit“, „(H)Emitor“, zbirka „Trifid“, fanzin „Faros“ (Bela Crkva), „Terra“...
Poneka priča (naučne)fantastike domaćih autora mogla je da se nađe u „Politikinom Zabavniku“, „Gradini“; Darko Kocjan započinje radio emisiju „Oblak u bermudama“ iz koje su se izrodile zbirke „Čuvari ozona“ i „Mamihlapinatapei“. U saradnji sa izdavačkom kućom „Alma“ Darko Kocjan nastavio je da objavljuje zbirke kratkih priča u kojima je moglo da se nađe dosta F, NF, pa čak i horor priča: „Vrata moje priče“, „Alisa u zemlji priča“, „I posle priče priča“, „Jednostranične priče“...
Današnje vreme obeležili su sajtovi Art Anima, Helly Cherry i Beleg sa konkursima za kratke priče do 10, odnosno 3, 5 i 7 reči, sajtovi Bundolo i Trablmejker sa konkursima za kratku priču i zbirkama „Bundolo Offline“ i „Kako sam ubio ljubav“, „Lazar Komarčić“ sa Emitorovim mini SMS konkursom za priču koja može da stane u jednu poruku na mobilnom telefonu, časopisi „Naš trag“ i „Omaja“ sa pričama tajanstva i mašte i Storytelling klub „Reč i glas“ sa konkursima za kratku fantastičnu i naučno fantastičnu priču, zbirkama „Vilinske priče“ i „Paralelni svetovi“ i saradnjom sa dijasporom (piscima iz Kanade).
Kada analiziramo ovaj „kratak“ period od 25 godina razvoja domaće kratke fantastične priče, videćemo da su skromni počeci (obeleženi i gostovanjem poznatih autora, poput Borislava Pekića i mnogih drugih, na radiju - što zahvaljujući konkursu za Najbolju kratku priču „Dobro jutro deco“, što zahvaljujući konkursu za radio dramsku minijaturu), doveli do apsolutnog procvata zahvaljujući izdavačkim kućama Laguna, Paladin, Tardis, Everest Medija, Portalibris i konkursima koji su sve učestaliji na Internetu i Fejsbuku. Beleži se još nekoliko promena: priča je sa papira prešla u elektronsku formu, bilo da je u pitanju mobilni telefon ili internet; primetna je tendencija skraćivanja (ranije se pod kratkom pričom podrazumevao rad do deset kucanih strana, danas se pod kratkom pričom podrazumevaju ostvarenja duga između pola i 3-4 strane, odnosno dela od deset do jedne reči); sve je karakterističniji takozvani panč lajn – obrt na samom kraju priče, kojim pisac želi da iznenadi čitaoca, donese kraj suprotan očekivanom; a čak je organzovan i Festival kratke priče – Kikinda short...
Tamara Lujak