Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Kako je rokenrol sistematski uništen (4. deo)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Rokenrol nema uslovnu slobodu
 

Zbog čega muzika oslobađa, pitanje je koje se postavlja od kada postoje teoretičari koji se time bave. Ali da li je ona oslobađala oduvek? Ili je postala sredstvo ka ispunjenju slobodnoumnih ciljeva? Okej, ali kakve sad to veze ima sa pričom, pitaju se ljudi koji čitaju, i ja odgovaram – ima, i te kako.

Da se vratimo nekoliko vekova unazad. Zamislite dendije i takozvanu plemićku klasu u Francuskoj i Engleskoj za vreme devetnastog veka kako odlaze, onako iz pomodarstva, koje i nije toliko loše ako se malo dublje zagledamo, na koncert “klasične“ muzike. Stavljam klasične pod navodnike zato što je žanrovska klasifikacija muzike počela tek u dvadesetom veku, kada smo ušli u period postmodernizma koji je hteo da raskine sa istorijskim posmatranjem jer, jelte, to je mnogo komplikovano, lakše je ući u srž, uzeti ono što razumeš i staviti ispred kao prefiks. Šta uopšte znači taj romantizam, lepše je reći progresivni, esid orkestar sa primesama sentimentalizma...? U svakom slučaju, ti isti ljudi koji su sedeli u dvoranama i pomno, sa potajnim zevanjem, posmatrali ili, bolje rečeno, slušali, nisu težili ka slobodi kao takvoj. Nisu dolazili da bi napunili svoje srce i ispraznili svoje duše. Nisu, jednostavno, razumeli, niti je muzika od njih očekivala da razumeju.

Zašto? Možemo sada da ulazimo u razna teoretisanja i da pronalazimo vatru tamo gde je bio potencijalni žar; međutim, možemo sa sigurnošću da kažemo da je muzika nekada predstavljala duhovni razvitak, beg, ali ne bežanje u onostrano, već bežanje u samog sebe. Katarza, pročišćenje, cilj umetnosti. E, došli smo do toga zbog čega smo pomenuli sve ovo. 

Ako je katarza cilj umetnosti, to ne znači da je put ka katarzi identičan u svakoj umetnosti. U današnje vreme, katarza je preuzela sinonim za vrhunac, ali o kom vrhuncu mi ovde pričamo? Ako je “klasična“ muzika po svom principu imala za cilj duhovno pročišćenje, u vidu ispričane priče kroz melodiju, onda možemo slobodno reći da rokenrol svoju katarzu pronalazi u ideji slobode.
A zašto je to nama bilo bitno? 

U društvu u kome je sve kontrolisano, stavljano na papir i direktno okupirano bez trunke razmišljanja, sloboda predstavlja težnju čupanja, izbacivanja iz ležišta. Svi smo čitali Kafku i Kamija. Ništa nije bilo drugačije, sem što je realnost bila surovija nego vešto ispisane reči. Zbog ove tematike krenuo sam da proučavam našu tajnu službu. I nisam mogao da poverujem koliko smo toga držali u šaci, kontrolisali, sve je bilo puno špijuna, doušnika i potencijalnih neprijatelja. U takvom opsadnom stanju, čovek mora pribeći nekoj krajnosti koja ga drži i koja se ne može opravdati u trenutnoj realnosti. 

Još pogotovo ako je u porodici, na primer, jedan od roditelja tvrdokorni moralista koji stoji ispred svoje petokrake, trake i ordena. Onda mladost prolazi kao vojni rok. Jedan, dva. Jedan, dva. Gledaš oko sebe i u fazonu si – pa jebote, ako smo svi isti i ako svi imamo ista prava, zašto ja, koji sam sin generala, mogu da imam više nego onaj koji nije? Zašto mene poštuju, a druge odbacuju? Gde je tu sloboda?

U tom momentu javlja se epifanija, sloboda je izmišljena instanca koja je tu da nas drži pod kontrolom, rekli bi oni. Malo obrazovaniji bi rekli Sloboda, to ti je... pa onda patetične pesničke fraze. A oni koji nisu ukaljani još uvek će razmišljati o slobodi i reći će „Sloboda je da biraš kome ćeš da je daš.“

A ima i onih koji nikada u svom životu neće postaviti ovo pitanje sebi i drugima i živeće možda i srećnije od svih tih radoznalih “filozofa“. A čovek koji ne razmišlja o slobodi, taj čovek neće da se buni. On je potreban. Samo neka ćuti i klima glavom. 

Rokenrol u svojoj biti ima u sebi nešto što podstiče druge da razmišljaju svojom glavom. Naravno, ograđujem se od pesama kao takvih, ali kada posmatram iz ove perspektive, nijedna muzika pre rokenrola nije bila toliko društveno angažovana u cilju razvijanja pojedinca koji ume da misli svojom glavom. Taj pojedinac nije potreban u totalitarnom društvu. Ti pojedinci su i Merso i Jozef K., pa i sami znate kako su oni završili.

S obzirom da je mladost vezana za ideju slobode, koja se vremenom skraćuje i ograničava uvedenim i prirodnim moralnim normama, baš je tada trenutak za rokenrol. Kao što su nekadašnji tvorci Titovog sistema takođe u svojim mladim godinama uspeli da se izmigolje kraljevskim vlastima i trudili se da preko krvi mnogih svoj bunt pretvore u stvarnost, tako su oni, koji su bili okruženi svojim strogim očevima i nejakim majkama, morali da se uhvate za nešto. A crveni prut je počeo da klizi. Pošto su putovanja bila više nego misaona imenica, bilo je dovoljno da u prolazu čuju te neverovatne zvuke, koje u domovini drže pod staklenim zvonom, i da odmah proradi smisao, cilj i želja da se čovek oslobodi, makar u samom sebi.

I eto prvog impulsa, inicijalne kapisle koja je dovela do prvih rokenrol sastava. Ne kažem da je ovo jedini primer, ali možemo da izvučemo zanimljive zaključke. Svakako je mnogo zanimljivije nego kad bih pravio teoriju u vidu matematičko-filozofskog, suvoparnog sistema, koji bi više podsećao na sanskrit nego na smišljene rečenice. Kao što rekoh, primera je mnogo, no smisao je isti. 

Sloboda je smisao, katarza i krajnji cilj. Sve ostalo su nijanse.
Zato sam i rekao na početku:
Rokenrol nema uslovnu slobodu!

Stefan Megić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva