Pre izvesnog vremena je započela jedna mini diskusija na jednoj objavi na Fejsbuku. Ona je bila vezana za bendove koji recikliraju sami sebe, ali ne objavljivanjem pesama i albuma koji su na isti kalup kao njihovi stariji radovi, već na snimanje kako starih pesama, tako i čitavih albuma. Naravno da je bilo onih koji su za takve poteze, kao i onih koji su protiv. Što bi se reklo: „svaka roba svoga kupca nađe“. Sa jedne strane, lepo je nekim kultnim pesmama dati novi oblik, pogotovo ako su originalne verzije snimljene u uslovima koje autori tada nisu imali. Sa druge – veoma lako se prevelikim „budženjem“ može uništiti ona snaga koju su te numere posedovale. Američki „Destrophy“ su, na primer, na svoja prva tri izdanja provukli nekoliko numera koje su iznova snimane i koje se najviše razlikuju po kvalitetu produkcije, dok su promene aranžmana gotovo neprimetne. Ako je poenta traženje najboljeg zvuka, onda je definitivno pogrešno to raditi na taj način. Za razliku od njih, black metal legende „Emperor“ i pored nekoliko ponovnih okupljanja nisu uzeli da svoja demo izdanja ponovo snime, što je prava šteta. Zaista bi bilo zanimljivo čuti neke od tih pesama u modernom ruhu.

Siguran sam da je ne baš mali broj kako pesama, tako i izdanja ponovo snimljen, te ću pomenuti samo neka na koje sam tokom vremena nabasao i koje su me najviše zaintrigirale.
 

Kao (po svom najsubjektivnijem mišljenju) najbolji primer ću navesti švedski „Hypocrisy“. Peter i kompanija su za potrebe proslave desetogodišnjice rada ponovo snimili čak šest pesama (po dve sa prva tri albuma) za kompilaciju „10 Years of Chaos and Confusion“. Tim potezom su pokazali kako treba raditi takve stvari, kako učiniti da numere ne izgube svoju draž i pored moderne, delimično „napucane“ produkcije. No, tu nisu stali. Pošto je 2002. album „Catch 22“ zaprepastio metal čistunce, šest godina kasnije je izašao „Catch 22 V 2.0.08“. Razlika: neke ponovo snimljene deonice, novi remiks i ponovo snimljeni vokali. Rezultat: razbijačko izdanje. Meni se i originalna verzija svidela, jer je to u svakom slučaju bio „Hypocrisy“, bend koji se nikada nije libio eksperimentisanja. Ali, „unapređenom“ verzijom su samo zapušili usta dežurnim dušebrižnicima kojima je „šminka“ sve, a jačina i kvalitet samih pesama promakla.
 
Njihovi zemljaci, „Arch Enemy“, su 2009. objavili „The Root of All Evil“, na kome je Angela otpevala numere sa prva tri albuma koje su izvodili uživo. Na ta tri izdanja je za vokalne deonice bio zadužen prvi pevač – Johan Liiva. Produkcijski i aranžmanski su sve numere upeglane, zadržana je ona energija koju su već imale. Reakcije su na izdanje bile podeljene: mnogima je smetalo što se dirnulo u „Johanov legat“, dok su drugi (standardno) glorifikovali Angelu. Stoji da je izdanje bilo donekle i nepotrebno, jer je bend redovno objavljivao albume na svake dve godine (i tako malo razvodnjio kvalitet istih).
 
 
Finski „Amorphis“ su 2010. godine objavili „Magic & Mayhem - Tales from the Early Years“, kolekciju ponovo snimljenih pesama sa prva tri albuma. Nije da im je bila preko potrebna, ali je opet lepo čuti te numere sa prva dva albuma sa Tomijevim vokalima i modernom produkcijom, jer su zaista zaslužile osveženje. No, nejasno je zašto su se dotakli „Elegy“ albuma, a ne i „Tuonele“ (pa čak i potonjih „Am Universum“ i „Far from the Sun“).
 

Thrash legende „Testament“ su 2001. objavili „First Strike Still Deadly“, na kome su učešća uzeli i (u tom trenutku) bivši članovi, kao i originalni vokalista. Izdanje je više nego korektno, neke numere su tako „retuširane“ zaista predobro zazvučale, dok su neke delovale anemičnije. Izgleda da je originalna, sirovija produkcija iz njih izvlačila maksimum.„Victims of This Fallen World“ kanadskih „Kataklysm“ je ponovo snimljen 2006. godine, te mu je dat šmek koga se bend drži od albuma „Serenity in Fire“. U ovom slučaju je u prvi plan gurnut kvalitet izdanja koji je originalna produkcija zametnula. Švedski „The Crown“ su sasvim nepotrebno 2004. ponovo objavili „Crowned in Terror“ posle samo dve godine od njegovog izdavanja i to samo zato što im se ponovo pridružio originalni vokalista. Sem njegovih novosnimljenih deonica, i novi basista je dao svoj doprinos, a i produkcija je osvežena. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, krajnji utisak je: ništa posebno.
 

Jedno od takođe dobrih primera ponovnog snimanja je „Stormblast MMV“ norveške black metal atrakcije „Dimmu Borgir“. Bend je na pravi način ispunio diskografsku prazninu između dva izdanja, te je ovaj svojevrsni klasik iz 1996. godine dobio produkciju kakvu zaslužuje. Najbolje od svega je što je bend napravio svojevrsni balans između starog (sredina devedesetih) i novog zvuka (od 2000. nadalje). Time je pokupljeno ono najbolje iz te dve ere: sirova energija sa dosta melodija, moderni aranžmani i odličan miks.
 

„Einherjer“ su prošle godine ponovo snimili dve decenije star „Dragons of the North“. Ovo viking/pagan „reizdanje“ me uopšte nije oduševilo. Šta više, ostavilo je na mene isti utisak kao i ono što su uradili „Sonata Arctica“ sa „Ecliptica – Revisited“ i „Secret Sphere“ sa „A Time Never Come – 2015 Edition“: sva tri deluju kao neka vrsta isiljenih cover/tribute izdanja. Naporno za slušanje jer ne donosi ništa preterano novo (finski i italijanski bendovi su posebno pokvarili vokalne deonice), a ono što je iole dobro (izmenjeni i unapređeni aranžmani) ostaje gotovo neprimetno pored svega ostalog. Apsolutno nepotrebni diskografski izleti.

„Blind Guardian“ su ponovo snimili pesmu „Valhalla“ 2011. koja zvuči pristojno. „Paradise Lost“ su to uradili 2013. sa „Gothic“ i „Our Saviour“. „Moonspell“ su ponovo snimili neke od numera iz demo perioda...

Može se slobodno reći da su ovakva i njima slična izdanja tipični „money grabbers“ – proizvodi koji bendovima služe da zarade još nešto kinte preko. Realno, ne možete ih kriviti zbog takvih poteza, jer im ipak to stavlja hleb na sto. Isto tako i sami fanovi žele slične stvari, jer uvek postoji ona mozgalica „šta bi bilo da su tada imali studijske mogućnosti kao sada“. Ipak, nije poenta samo ponovo snimiti sve, jer neka dela su nastala u trenutku kada je trebalo da nastanu i njihovo „nekromansiranje“ može samo da iziritira slušaoce. Koliko god ljudi voleli, na primer, „In Flames“ iz svih njihovih faza, ne bi baš bilo prijatno čuti pesme sa prva 4 albuma u ovoj generičnoj mallcore izvedbi koju sada furaju. Ruku na srce, očigledno je da je i bend toga svestan, te čuva svoj melodeath legat.

Antonio Jovanović