Stado (Nikola Kojo, 2016)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Dabogda doživeo duboku starost u ovoj zemlji.

Nije nimalo čudno to što je Stado najgledaniji domaći film prošle godine! Prve tviteraške reakcije posle premijere ovog filma su govorile o ljudima, parovima i porodicama koje su iz bioskopa izlazile plačući, prepoznavši se u sudbini likova u Stadu. Malo koji srpski - mada bih tu najradije rekao ex-YU - film je tako jednostavno a tako direktno progvorio o stvarima koje tako dugo muče ovo društvo. Kojin film je utoliko probitačniji jer nam svoju priču donosi iz prve ruke, takoreći iz ličnog, gorkog iskustva. Treba dakle pre svega na Stado gledati iz perspektive sredovecnih ljudi, ljudi koji su u svojim kasnim četrdesetim i ranim pedesetim, ljudi za koje je kasno da beže a rano da se povuku, a takvih je u Srbiji ogroman broj! Recimo Vesna Trivalić tumači jednog od glavnih likova u Stadu, nikad je nisam video toliko otvorenu i ranjivu kao ovde. Obratite pažnju na scene gde joj je lice u krupnom kadru i tu postaje vidljivo koliko je ta žena - za koju ce masa ljudi reći da je predstavnik mlađe-srednje generacije - zapravo realno prilično ostarila. Isto i sa Cvijanovićem koji je prema pisanju tabloida pre nekog vremena zapravo lično preživeo ovo što se likovima dešava u filmu...


Dakle Stado je režiserski debi za jednog od najpoznatijih srpskih glumaca, Nikolu Koju (Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore, Četvrti čovek, Parada). U filmu rađenom prema scenariju Nikole Romčevića, Nikola Kojo i Zoran Cvijanović (Oktoberfest, Poltron, Munje!, Mile protiv tranzicije) igraju više manje sami sebe, to jest Kolju i Cveju - pozorišne glumce koji su dobrano zašli u svoju šestu deceniju života. Iako su priznati i voljeni, oni se ne mire sa time da su dostigli vrhunac svoje glumačke karijere a o poslovnoj da ni ne govorimo. Jer ovi znameniti srpski glumci još uvek više-manje žive prilično jadnim životima, dele sudbinu ni goru ni bolju od sudbine svojih sugrađana koje samo lični obrazovni status uvodi u stratum srednje klase, dok je njihov materijalni status i dalje obeležen mizernim primanjima, kreditima i dugovima. Na ovom mestu ne mogu a da vam ne ukažem na ogroman je značaj jedne scene u Stadu koja se odvija na nekom seoskom groblju. Prisustvujemo sahrani velikog glumca Brlje. Dok jedan ožalošćeni dugo diktira sve moguće nagrade i odlikovanja koje je Brlja dobio u toku svoje glumačke karijere svi postajemo bolno svesni činjenice da su samo scenu-dve ranije glumci njegovog pozorišta na jedvite jade sakupili neke pare da se sahrana uopšte organizuje, i tako negde daleko od grada, negde u nekom selu u unutrašnjosti, ali ipak tako kako treba. Dakle Kolja i Cveja su nezadovoljni i teže nekom ubedljivijem životnom proboju - takvom koji bi ih pre svega obezbedio materijalno i zato se odlučuju da uđu u novi "projekat" - film to jest TV seriju (vidite kako je to u zadnje vreme sasvim prirodno postalo jedno te isto, čak i Stado će navodno jednog dana biti premontirano u mini seriju na TV Prva) prema novom i odličnom scenariju kojeg je Kolja otkrio. Treba im samo da nađu novac, to jest producenta. Kako to dakle biva u zadnih deceniju ili više, nalaze ga na komercijalnoj televiziji koja od njih traži samo pilot epizodu. I tako Kolja i Cveja zagrizu u projekat, uzmu kredit za snimanje pilot epizode i ...

Tu počinju njihove muke, Kolja i Cveja upoznaju sve ono što bismo mogli nazvati uzrocima naše propasti - nesposobnost, korupcija, nepotizam, kronizam, klijentelizam, licemerje, upadanje u zamku banaka, kredita i hipoteka, pa sve do uplitanja u kolo sa političarima, kriminalcima i mafijom. U Stadu vidimo kako se Kolja i Cveja mire sa svime time i kako pristaju na svakakve kompromise i dilove, ali to može da ide samo donekle i na kraju dvojac svakako propada, dotakavši dno među statistima u sopstvenom projektu, TV seriji koju sada vodi nego drugi, neko podobniji i snalažljiviji. Stado je film koji ima jasnu poruku, ta poruka nije prijatna ali je iskrena. Nije ovo zemlja za svakoga od nas i uopšte se nemojte čuditi što vam u životu "ne ide". Ovaj sistem nije dizajniran da "ide" ljudima poput vas a to se vidi tako što pogledate oko sebe i vidite ljude kojima sve u životu "ide kako treba". Pogledajte o kakvim ljudima se tu radi i kašće vam se sve samo. Kolja i Cveja na kraju pale u Nemačku i za hleb zarađuju glumeći tu istu pozorišnu predstavu koju su glumili i na početku filma, ali je ovaj put igraju na nemačkom jeziku... Poruka da iz ove države treba bežati je motiv koji se pojavljuje u mnogim domaćim filmovima ali to da odavde treba bežati glavom bez obzira, i to u bilo kojoj životnoj dobi da si, nikad nije bila prenesena tako uverljivo i tako ubedljivo kao što je to rečeno u Stadu, naročito poslednjom replikom u fimu:
- Jeste li vi naši?
- Nein!


I to je ono što je tako dugo nedostajalo srpskim filmovima, a vraća se sa Kojinim filmom, kratke i ubitačne replike! U Stadu u većim ili manjim ulogama igraju i Vesna Trivalić (Vida), Nataša Ninković (Mila), Nikola Đuričko (Baki), Srđan Timarov (Trajko), Goran Šušljik (Goša), Branislav Trifunović (Glumac), Petar Strugar (Sava), Nebojša Ilić (veoma upečatljiv kao Sudski izvršitelj, njemu pripada genijalna replika - Obožavam da selim glumce, uvek bude neka drama), Marko Gvero (odličan kao Predsednik mesnog odbora) i Vojin Ćetković (pomalo načet ali slabo razrađen Mafijaš). Osim navedenih, u filmu imamo i nekoliko sjajnih i smehotresnih cameo pojava, koje ovaj put nećemo otkrivati, ne zato što bi ove time izgubile na svojoj jačini, nego zato što vas želimo naterati u bioskop! Pogledajte Stado!

Janko Takač



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva