Bend „Lajka na Mesecu“ nastao je u Gornjem Milanovcu u decembru 2014-te godine. Na samom početku bend je zamišljen kao trio u kojem su svirali Mihailo Joksimović – bubanj, Teodora Perišić – klavijature i Astor Lajka – gitara i vokal. U tom sastavu su nastale prve pesme: Biciklom do tebe, Prva rstva i Lajka na Mesecu, nakon čega im se pridružio i Strahinja Stefanović na bas gitari, što je bendu donelo novu energiju i osnažilo gruv ritam sekcije. Od tada bend stvara i nastupa u ovom sastavu.  

HC: Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?
Astor Lajka: Moja želja je bila da funkcionišemo kao trio u kojem bi muzika zapravo bila podređena tekstovima pesama i onome što želim da kažem kroz liriku. Ubrzo sam uvideo da sam imao pogrešan pristup, jer sam na taj način ograničavao kreaciju ostalih članova. Na njihov predlog smo ubacili i bas gitaru i sada smo četvorka koja o važnim temama govori i muzikom i tekstom. Puno nam znači što sviramo jer tako usmeravamo energiju i lečimo se od besa, mržnje i patnje. Nadamo se da i slušaoci u tome nalaze nešto za sebe.

HC: Ideologija, motivi i filozofija benda...
AL: Verujem da umetnost treba da bude angažovana i da je obavezna da govori istinu u vremenu kada svi prodaju laži. Muzika je najbolji način da se to uradi. Nekada stvaram pesme zamišljajući da će biti revolucionarne himne, ali ih ne podređujem dnevnoj politici i pukoj kritici, već pokušavam da u njima uhvatim suštinu problema i onoga što nas određuje kao ljude. Imamo filosofiju koju plasiramo tekstovima i muzikom. Izražavanje kroz umetnost nema ograničenja, a mi pokušavamo da idemo preko onih sloboda koje je rokernrol već osvojio.

HC: U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
AL: Komunikacija je neprestana. Ako društvo podleže pritisku i postaje tolerantno na fašizam, glupost, šund i kič, naša je obaveza da mu u lice kažemo koliko je odvratno i da mu se odupremo. Najvažnije je da nam publika veruje. Kada nas vidi na bini i kada čuje šta govorimo, publika mora da nam veruje, inače naša priča nema smisla. Mi ne sviramo radi zabave, već iz želje da se suprostavimo ćutnji, a da bismo bili što glasniji, potrebni su nam i drugi ljudi, oni van benda kojima će te pesme značiti koliko i nama. Imamo potrebu da sviramo i stvaramo, jer se oslobađamo onoga što nas muči, ali ne tako što ćemo teret prebaciti na drugoga, već da doživimo kolektivnu katarzu boreći se sa problemima.

HC: Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
AL: U našem slučaju to je najveći problem. Teodora studira u inostranstvu, ja sam retko u Gornjem Milanovcu, Strahinja puno radi sa svojim bendom „Belo u Boji“, a Mihailo je uvek u poslovima i ima obaveza preko glave. Kada se okupimo, onda je to praznik za sve nas. Ne strepim previše za budućnost benda jer nas drži zajednička želja i jaka stvaralačka hemija. Pitanje je trenutka kada ćemo se svi poklopiti sa vremenom i konačno smiti nešto što će onda živeti i ako mi ne budemo radili.

HC: Problemi sa kojima se suočavate kao bend...
AL: Problemi sa kojima se suočava naš bend su isti problemi sa kojima se suočava čitava kulturna scena u ovoj državi. Sve što smo do sada uradili, sami smo se izborili za to. Sa obzirom kakvu muziku pravimo i šta govorimo u tekstovima, bilo bi nadrealno da očekujemo da će neka institucija da nas podrži. Ne očekujem ni da će se odjednom pojaviti neko ko će nam ponuditi novčanu podršku i uvesti nas u muzičku industriju, jer nama to nije ni želja ni cilj. Verujem da moramo da se sami izborimo za svoje mesto, jer to je ono što ojačava bend i njegovu ideju čini zrelom.

HC: Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?
AL: Radnicima na štrajkovima, đacima na velikom odmoru, vozačima u trenucima dosade, uživaocima kanabisa dok tonu u letargiju, roditeljima koji izlaze na izbore, političarima koji odslužuju kaznu za proneveren novac, vojnicima u kasarnama, pijanim zvanicama na svadbama, posustalim rokerima, sns botovima, zamorenoj omladini, studentima tokom blokada fakulteta; svima i u svakoj prilici.