David Bowie ponovo dominira iako više nije sa nama.
Prvi rođendan ovog velikog muzičara koji dočekujemo bez njega nam donosi i novi EP "No Plan". EP sadrzi četiri pesme i traje osamnaest minuta. Sa sada već Bowievim epitafom "Lazarus" svi smo upoznati, a ostale tri pesme: "No Plan", "Killing a Little Time" i "When I Met You" su prvo izvedene u brodvejskom mjuziklu "Lazarus", ali su originalno snimljene za Davidov poslednji album. Sve pesme su prethodno objavljene na soundtrack CD-u predstave, ali ne u izvođenju David Bowie-a.


Album otvara "Lazarus" o kojoj je zaista suvišno reci bilo šta "novo". Numera "No Plan", kao i ceo EP ostavlja ustisak da Bowie ostavlja kratki post scriptum nakon oproštajnog pisma u vidu poslednjeg albuma. Jedina razlika je što nam se sada ne obraća više iz smrtne postelje, niti iz raja (kao na "Lazarus") već bukvalno "sa on strane", što se najbolje čuje na naslovnoj pesmi. Što se instrumentala tiče, muzika jednostavno teče i biva, bez zaustavljanja, velikih prelaza ili promena i time se perfektno uklapa sa sjajnim tekstom u kojem David na vrlo zanimljiv nacin opisuje mesto na kome se nalazi - u nekom ništavilu, vanvremenskom i vanprostornom, u kojem nema potrebe ni za čim. Posebno bih izdvojio prva dva stiha kojima odmah jasno određuje pravac pesme (Here, there's no music here/I'm lost in streams of sound) i poslednja dva kojima zaokružuje i rezimira ceo tekst u samo dve rečenice (This is no place, but here I am/This is not quite yet). A onda dolazi najveće iznenađenje i moj favorit na EP-u - "Killing a little time" koja počinje ritam sekcijom koja puca bez suzdržavanja, oslobađa veliku količinu energije i naglo pušta pesmu sa povoca. Čak gitare, bas i bubanj imaju dosta sitnih, nenapadnih metal primesa, što čini pesmu zanimljivijom. Na sve to, kao šlag na tortu, pada sloj uznemiravajućih akorda klavijature i zajedno prave tešku i zagušljivu atmosferu i pesma ponovo počinje da ključa. Tekst je ovde iz malo drugačijeg ugla napisan. Još uvek se bavi bolešću i smrću, ali sada nema puno vrdanja, metafora, simbola već Bowie izbacuje bes i nezadovoljstvo iz sebe jer nije stigao da uradi ono što je hteo. "When I Met You" možda malo skreće što se tiče teme (ako baš hoćete i može da se nađe neka simbolika i da se poveže sa ostatkom, ali nema potrebe), ali dolazi kao dobar zaključak. Pretpostavljam da peva o nekoj osobi koja je nekada došla u njegov život i od perfektnih doživljaja napravila haos tako da tekst stavljen nasuprot "srećnog instrumentala" pravi jako zanimljivu atmosferu. Aranžman je takođe jako dobar, "dobacivanje" gitara, a pogotovo onakvo naslojavanje vokala daje malo uznemirujuć ton svemu i ispada jako zanimljiva smeša kao zaključak EP-a.

Ovaj EP nije ništa novo, niti neko remek delo, već samo podsetnik da je veliki genije nekada bio među nama. Album će se sviđati svakome kome se sviđao i “Blackstar”, mada verujem da ga nijedan fan Bowiea u svakom slučaju neće propustiti. Barem ne bi trebalo.

Mladen Ilić