Y.O.X: Mladim metalcima je najveća stvar u životu kada tezga bend odsvira „Enter Sandman'“



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Goran Živković – Truća je frontmen valjevskog hardcore/death metal benda „Y.O.X“, a sem growlovanja, vičan je sviranju i gitare i basa. Sem u matičnom bendu, uzimao je učešća i u drugim sastavima („Sakramentum“, „Deca apokalipse“). S obzirom da se nisu previše pojavljivali u metal medijima u poslednje vreme, iskoristili smo priliku da sa Trućom pročavrljamo malo o istoriji benda, trenutnom stanju, planovima za budućnost i o još koječemu. 


Kako je sve krenulo, kako se bend razvijao?
Pa, svaki početak je uvek težak. Nama je u početku bilo jako teško da nađemo prostor sviranje, da nađemo dobre instrumente na kojima ćemo vežbati, a pogotovo su problem bili bubanj i dupla pedala. Ipak, sve je zapravo krenulo polaskom u srednju školu, te intezivnim slušanjem muzike, gledanjem koncerta, video spotova i sličnog.
Hteli smo jednostavno da postanemo kao oni, bendovi koje smo voleli i tako smo počeli da sviramo, da vežbamo da izgledamo i da se ponašamo kao naši idoli. Tako je i sam bend prošao razne faze od punka, pa svo do hardcore/death metala sad. Kako su se menjali ljudi koji su prolazili kroz bend, tako je i bend menjao kako žanr, tako i naziv benda. Pre imena „Y.O.X.“, bend se zvao „GURTH“ (a, ja i dalje ne znam šta to znači).

Kome je na pamet pala ideja za ime benda i kako su ostali reagovali?
Na jednoj probi kod prvog gitariste „Y.O.X.-a“, Marka Savića (drugara iz razreda), u suterenu, njegov matori nas je zvao da pomognemo oko cepanja i pakovanja drva. Kako je „GURTH“ tada bio pred raspadom, želeli smo da napravimo nešto novo i dok smo radili, pričali smo vazda o muzici i o tome šta bi trebalo svirati, koje pesme obraditi, šta slušati, te smo se dotakli teme kako da damo ime bendu. I baš u tom trenutku Markov matori nam je rekao: „Ma, vi ste jedan obican joks!“ Pitamo čoveka šta znači to njegovo „joks“, a on kaže: „Jeb'o vas onaj ko vas sastavi.“ Nama je to bilo genijalno ime! Doduše, malo smo ga mofdifikovali, čisto da deluje zagonetnije. Ali, eto – ono je i do dan danas takvo ostalo. Naravno, kad nas mediji pitaju na gostovanjima u radio i TV emisijama, mi naziv benda predstavljamo kao simbole koordinatnog sistema, iako to nema nikakve veze sa nama. Jednostavno je kulturnije nego originalno značenje.

Da li vam je bilo važno da ime benda bude unikatno? Da li ste razmišljali da ga zaštitite autorskim pravima?
Pa, i nije bilo važno da bude unikat, barem ne meni. Najvažnije mi je bilo da radim nesto, da sviram, da stvaram mahom u inat ljudima koji su u nama videli propalice, uličare i narkomane. Bitno mi je bilo samo da sam aktivan i da radim sa ekipom. Što se tiče zaštite imena, to nismo uradili. Čisto sumnjam da će neko da iskoristi to ime opet. Ako i dođe do toga - samo napred. Mi se nećemo buniti.

Promene članova, izdanja, najznačajniji nastupi.
Zanimljiva je činjenica da je kroz bend prošlo toliko ljudi, da sad kada bih pokušao da navedem sve, sigurno bih nekoga izostavio. Tragali smo uvek za ljudima koji su slični nama: nekad je bilo takvih, nekad i nije, pa su uglavnom to razlozi njihovoih napuštanja, kao i nesuglasice što muzickog vidjenja tiče, pa i ponasanja. U najvećem broju slučajeva smo posle razlaza ostajali prijatelji. Trenutno, dok se ne snađemo za stalnog basistu, tu poziciju u bendu će popunjavati Vladimir Rašic (Krme Moje) iz čačanskog benda „Hit by Pain“.

Diskografiju nam čine dva demo albuma i po jedan mini album i singl. Ali, koliko nam izdavačka istorija nije na na najzavidnijem nivou, toliko je, sa druge strane, istorija nastupa bogata. Imamo dosta dobrih svirki iza nas, dosta lepih festivala u sećanju. Od svih tih uspomena bih posebno voleo da istačnem „Zaječarsku gitarijadu“, „Šabački letnji festival“, „Bleed to Death Fest“, „Invasion from the East“, „Eko Street Fest“ i „Countryside Jam Festival“.

U poslednje vreme je došlo do svojevrsnog zatišja što se aktivnosti tiče. Da li je negde zapelo ili ste rešili da bez pompe radite na novom materijalu?
Pa, nije baš zapelo. Mislim, ja to ne bih tako nazvao jer ipak mi ne živimo od muzike, tako da nama bend nikako ne može biti primarna stvar. Ovo govorim uopšteno za bend, pošto je meni, izgleda, muzika na prvom mestu. Ali, nije o tome sada reč. Fakulteti, porodica, posao - sve je to uticalo da malo skinemo nogu sa gasa što se tiče benda. Nač bubnjar je ove godine postao otac, te je na svet dosao Sergej - naš mali „Y.O.X.ovac“. Sve je to u neku ruku uticalo da malo prikočimo, ali to ne znači da smo prestali da radimo. Nastavili smo i dalje da snimamo, samo onoliko koliko nam vreme i obaveze dozvole. Rešili smo da ubuduće izbacujemo samo po jednu pesmu, da više ne izdajemo albume. Jednostavno, kad snimimo pesmu - objavimo je i eventualno neki spot za nju odradimo. Taj neki princip rada ćemo primenjivati u budućnosti. Sve u svemu, radimo i dalje i, što bi ljudi sa sela koji voze traktor rekli: „Teramo prvom sporohodnom“.


Spotovi, saradnja sa drugim muzičarama.
Da je sreće, pa da imamo uslova da za svaku pesmu koju snimimo izbacimo i spot - to bi bila prava stvar! Nažalost, nismo u mogućnosti da tako nešto napravimo. Ipak, trenutno je u toku priprema spota za jednu obradu koja je van metal sveta. Nama je ispalo zanimljivo kako smo to odradili, ali ćemo videti kako će je ljudi prihvatiti. Zato još uvek ne želim da otkrijem koja je stvar u pitanju.

Što se tiče saradnje sa drugim muzičarima, nismo do sada imali neka velika iskustva. Imamo snimljen spot za pesmu sa Sanjom Vučić iz benda „ZAA“ i to je bilo jedno genijalno iskustvo gde je sve teklo samo od sebe, kako tokom snimanja pesme, tako i tokom snimanja spota. Ja sam prezadovoljan kako je sve ispalo. Sanja je jedan veliki profesionalac.

Drugi bendovi, projekti i slično.
Ja sam svojevremeno, dok sam imao više vremena, radio u nekoliko bendova, od kojih bih izdvojio „IRA“, „Sakramentum“ i „Deca Apokalipse“. Sad već polako vidim da nemam ni vremena, ni snage za toliko jurnjave, pa sam odlučio da se posvetim samo „Y.O.X.-u“ i eventualno nekim svojim solo projektima na kojima već radim.

Da li planirate svirke u neko skorije vreme, eventualno turneju?
O tom – potom. Svirke su u planu definitivno, dok za turneje čisto sumnjam. Ali, ako se se stvori mogućnost za tako nešto i ako nam uslovi i obaveze dozvole – što da ne?

Koji su vam najinteresantniji i njačudniji događaji sa dosadašnjih nastupa?
Što se takvih događaja i momenata tiče, predložio bih ljudima da pogledaju spot za našu pesmu „Some Days“, kako bi videli kakav je zaista život nas umetnika.

Kakva su vaša iskustva i saradnja sa medijima? Da li određeni mediji imaju tendenciju da favorizuju jedne u odnosu na druge?
Jasna je stvar da su mediji jedno ogromno oružje za uspeh jednog benda ali, sa moje strane gledista, ne želim da se namećem, da guram svoju priču ljudima pod nos, niti da nekog ubeđujem da treba da objavi bilo šta vezano za moj bend. Ne želim da nekome skačem za vrat, ne zahtevam da da obrati pažnju na ono što radimo. Ako objavimo nešto novo, to stoji na našoj „Facebook“ stranici. Ako se to nekome svidi i to pritom i podeli kako bi neko drugi video, onda je to odlično i nekako najiskrenije. Dobar deo bendova danas smara fanzine i portale kako bi nešto o njima bilo objavljeno. Mislim, i ja sam to ranije radio, ali to ne deluje najiskrenije. Nadovezao bih se na malopređašnje pominjanje zatišja, a koje u suštini nije zatišje već jedan otežani način funkcionisanja u javnosti.

Favorizacija nekih bendova od strane određenih medija postoji, naravno, nevezano za žanr.

Izdavači i organizatori – nužno zlo ili potreba?
Pre 2 godine smo objavili naš drugi demo album „Conception of Circle“ i još uvek nismo dobili nikakvu ponudu od bilo koje izdavačke kuće. Pravo da ti kažem - nismo se ni trudili, jer danas demo bendovi generalno bolje prolaze što se svirki tiče ako ne zavise ni od koga. Uvek možeš sam skupiti love, odštampati CD i prodavati ga na koncertima. Isti ti je đavo ako ga tako prodaješ ti ili ako ga izdavačka kuća stavi za prodaju na „Limundu“ ili „Kupujem-prodajem“.

Najsubjektivnije mišljenje o publici i sceni u Srbiji.
Da pricamo sad u četiri oka, rekao bih ti da je sve to otislo u k*rac! Pogotovo kad pogledaš kakva je situacija u bilo kojoj provinciji. Konkretan slučaj je moj grad Valjevo. Mladim metalcima je najveća stvar u životu kada dođe tezga bend iz Šapca i odsvira „Enter Sandman'“. Ili kad na pravu metal svirku dodje 30 ljudi sa sve bendovima. Sa druge strane, nastupali smo u gradovima gde je situacija skroz drugačija. No, gde god da odeš, stalno se javlja isti problem: više bude vise onih koji bleje napolju i slušaju „Venom“ i „Destruction“ sa telefona i mlate šiškicama. Čak sam doživeo da na jednoj mešovitoj hardcore/thrash metal svirci u Kragujevcu vidim „metalike“ koje su stajale ispred kluba cirkale pivo i slušale nešto što nema ni najmanje veze sa metalom preko telefona. Plus, veoma je teško današnjoj publici udovoljiti, generalno su mnogi zavidni, a i ono malo njih koji ti dođu na svirku su tu da traže grešku u tvom performansu i da se slatko nasmeje kada se nađeš u nekoj nevolji, tipa da ti pukne žica ili rikne kabel. Takođe sam mišljenja da, barem što se tog nekog modernog metala (čiji zvuk „Y.O.X.“ neguje), scena u Srbiji ne postoji.

Sa Trućom razgovarao Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva