Rain Delay - Selenophilia
Helly Cherry
Za slušati i čitati...
Po prvi put u srBrskom metalu: nešto više od albuma - Rain Delay Selenophilia
Album Selenophilia zasvetleo je 1. oktobra 2016 kao mlad mesec na noćnom nebu koji se tog datuma pozicionirao baš u sazvežđu Vage. Astrolozi kažu da je to izuzetno dobar aspekt – ’’izbija’’ na pozitivu, usklađivanje sa sobom i drugima, zajedništvo uopšte... .Ne znam da li sve to utiče na umetničko stvaralaštvo ali neki spiritualni filing i isijavajuća energija vedrog noćnog neba svakako imaju veze sa inspiracijom koja je udahnula život pomenutom albumu.
Sasvim izvesno, pred nama je ostvarenje koje se svrstava u metal žanr. Međutim, zadržati se na takvoj odrednici podjednako je konstataciji da Ivo Andrić piše prozu. Isto tako, posvetiti se detaljnom seciranju ovog albuma, rasklopiti sve elemente iz kojih je sastavljen stilski, tematski i tehnički, neće publici otkriti ’’ono glavno’’. Čak ni ’’primirisati’’ suštini ama ni ovolicno jer nema svrhe ’’prepričavati’’ tracklist od reči do reči i od tona do tona. Ovo delo zahteva sasvim drukčiji pristup.
Jedan površan osvrt iz, takoreći, ’’ptičje perspektive’’na album Selenophilia, ostavlja dojam da se radi o komadu koji sadrži od svega po malo i ništa konkretno, a posebno ne nešto senzacionalno novo. Ali nemoguće je ne primetiti da oni koji se ’’upecaju’’ da kliknu plej, sa ’’nosača zvukova’’ puste u etar nešto krajnje prijatno za slušanje. Možda je baš taj aranžmanski i produkcijski sklad, balans između žestokog progressiv-a, melodic-death i sympho-metala ono što muzički univerzum ovog ostvarenja čini neuhvatljivim. TvrdoCOREnima verovatno zvuči previše ’’gej’’, a ’’nemetalcima’’ para uši.
Ako bismo rekli da je ovo jedno eksperimentalo ostvarenje pogrešili bismo. Ako bismo rekli da je classy i po svim prepoznatljivim metal standardima, opet bismo pogrešili. Za ovako nešto treba biti naviknut na teške distorzije ali imati uho i za harmonijske igrarije starih majstora iz nekih davnih vremena dok inspiraciju nije podsticala nikakava elektrika već samo drhtavi plamen sveće.
I taman kad prosečni slušalac (gde svrstavam i sebe) ironično pomisli da je sve ovo samo još jedan pokušaj avangardisanja kroz ’’cigu-ligu stajl’’, zasvetli Luna svojim najjačim svetlom i otkrije ponešto od one svoje ’’tamne’’ i površnom oku nepristupačne strane.
Jasno je da ne možemo sasvim uTONuti u univerzum Selenophilia-e okruženi mnoštvom zvukova spoljašnosti, i neskoncentrisani po principu ’’aj nek se rola u pozadini dok završavam nešto drugo.’’ Moramo se prepuštati natenane, bez tenzije, bez mešanja zvukova, u samoći. Za ovako nešto i slušalac se mora ’’naštimovati.’’
Retko ko je u metal muzici dosegao toliku progresivnost da sa jednim, a kamoli više albuma ’’ispiše’’ zaokruženu priču u kojoj ima materijala za ceo jedan roman i to u nastavcima. Na prstima jedne ruke mogu da nabrojim svetske primere, a u srpskom metalu nijedan do sada. Jasno je da metal muzici na našim prostorima nedostaje koncepta, a virtuoznost u ’’rljanju’’ po žicama svakako je dostigla neslućene visine u svim mogućim žanrovima. Pri svemu tome većina tekstualnu podlogu stavlja u drugi plan tako da je izuzetna retkost u besnim melodijama pronaći poeziju koja se zaista može čitati kao umetničko delo odvojeno od muzičkog konteksta.
Osvrnula bih se ovom prilikom na album iz dva dela - Universal Migrator, nastalo u okviru projekta pod nazivom Ayeron a čiji je idejni tvorac Holađanin, Arjen Lucassen. U pitanju je dugometražna rock/metal opera, sa SF tematikom, kojoj početak seže od 1995. godine i još uvek nije završena. Poslednji snimljeni deo izašao je 2013. pod nazivom The theory of everything. ’’Libreto’’ ovog projekta bavi se postapokaliptičnom situacijom i problematikom preostalog čovečanstva koje je ’’emigriralo’’ na Mars. Što je najbitnije, priča zapravo nije sukcesivna, hronološka, već kao u romanima postoji retrospektivno pripovedanje i asocijativni princip razvijanja priče čiji su stožeri pojedini likovi i njihova setna sećanja na zemaljske dane. Takođe, ima puno lirsko-filozofskih refleksija koje iz pozicije budućnosti, nakon nuklearnog rata 2084. godine kazuju o suštini ljudske prirode kao apsolutno samodestruktivnoj.
Lirski subjekat Selenophilia-e je takođe jedan ’’univerzalni migrant’’, stoga sam napravila prethodnu digresiju u vidu svojevrsnog paralelizma. Mada, on i nije baš sasvim ’’lirski’’, jer sve što je u tri nastavka ispevano, zapravo je neka vrsta memoara i putopisa začinjenih neverovatnom filmičnom imaginacijom. I sve je, kako kažu razni izvori, uistinu doživljeno diljem celog atlasa, a putnik se, kroz prizmu autorskog alter-ega, prilikom ispisivanja svojih iskustava puno poigrao sa simbolikom iz grčke i rimske mitologije i uneo mnoštvo čudesnih elemenata. Tako i muzički i tekstualni narativ isijavaju ispovednim tonom klasičnog realizma koji je suptilno ukrašen baroknom raskoši epske fantastike.
Rekla bih, ni mnogim slavnim piscima ne bi pošlo za rukom da izmaštaju tako nešto na ovako sažet način. Realni doživljaji ’’oneobičeni’’ kroz tekstualno (poetsko) izražavanje i simultani muzički performans, u potpunosti reprezentuju duh romantičarskog stvaralaštva. Romantizam u umetnosti nalazi filozofski podstrek u tzv. ’’apsolutnom duhu’’ koji teži da ima uvida u sve i pojavni svet doživljava po demijurškom, kreatorskom principu, stavljajući svoje ’’ja’’ u prvi plan. U romantizmu se, za ’’umetnost nad umetnostima’’, smatrala, naravno, muzika i mislilo se da je ona jedino u stanju da u potpunosti dočara sve duševne nemire čoveka koga ’’ova’’ i ’’ovakva’’ stvarnost s jedne strane previše dotiče, uzbuđuje, zaokuplja, a sa druge uznemiruje, podstiče na eskapizam u nepoznato i nepredvidivo. U suštini svega je težnja za idealizacijom i harmonizacijom koja, izmaštana, poput električnog pražnjenja oslobađa naglašenu osećajnost, što ’’bekstvo’’ u muziku itekako pruža. Kao glavna potka među ispisanim redovima i odsviranim notama provlači se, naravno, klasično romantičarski, motiv opsesivne zaljubljenosti, ali ovde nije u pitanju mrtva draga, već nešto sličnije Dučićevom principu idealne, nedostižne žene koja obitava u nekim nepristupačnim astralnim prostorima, a samo se u mašti materijalizuje. Ili možda se ne može baš sve svrstati u ove ’’okoštale forme...?
Ako krenemo od Selenophilia-e i zadržimo se tu, imaćemo utisak ’’nezaokruženosti’’ i nedovršenosti priče, jer učini nam se da se soundtrack prekine baš onda kada nas najviše ’’ubaci’’ u trip. Pažljiviji čitalac, pardon, slušalac, shvatiće da je taj album u stvari, za sada, poslednji deo trilogije. Ako imate dovoljno strpljenja, prepustićete se vođstvu ’’povezanih linkova’’ koji će vas uputiti na 2011. godinu i ostvarenje Slumber Recon čiji narativ ima formu ratnog dnevnika. Tu se, već u ’’prvom poglavlju’’ pojavljuje Sarah Medina Tempesti, ratna novinarka, koja jednom vojniku, u jeku razornih dejstava u Veneciji, obasja život svojom ludom hrabrošću. Međutim, most između njih se ruši, a metak se probija kroz dignutu prašinu pogađajući hrabru novinarku Sve ostaje u kovitlacu magle i novo poglavlje počinje buđenjem u Beogradu.
Sve ostalo su snovidne vizije koje more ratnog veterana, zatim neprekidno traganje, čežnja, usamljenost, krivica, želja za ispunjenjem, crv sumnje i ubeđenosti da ništa nije završeno iako sve ukazuje da je to bio samo san. Najednom, nova nada, novi život, i ratni veteran vodi nove bitke kroz novi ciklus/album - OF Blood-Red and Gold. I opet se nižu neizdrživa preispitivanja dok kao glavni začin između redova provejava naglašena nostalgija i melanholija. Sve zvuči kao iskreno ispovedno obraćanje samom sebi u atmosferi mračne, usamljene noći dok se u glavi ’’prelistava’’ doživljeni, svakodnevni ’’line up’’ u vidu ’’slajdova’’ koji psihodelično proleću pred očima. Ljubav je i dalje najveće izgaranje u bivstvovanju glavnog junaka, opterećenog uspomenama, bolom i strahom.
’’Slučajni susreti, da... to je nešto što mesec uradi...’’ - svime kao da upravlja Sudbina poput neuhvatljive niti što čas nas nemilosrdno baca u najneočekivanije mračne ćoškove života te nam samo na kratko pruži titravi tračak mesečevog zrakau mračnoj noći i ...ulije beskrajnu nadu.
Tako je migrator svojim putovanjem kroz razne umetničke univerzume i svetske jezike, ’’ispevao’’ jednu neobičnu ljubavnu priču koja zahteva pažljive i strpljive slušaoce. Oni koji vole da čitaju sa muzikom u pozadini, dobili su, takoreći, pravo 2 u 1 pakovanje i... još mnogo više od toga.
Dokazano je da je tekst neodvojivi segment dobrog zvuka, kao srastao u jedno tkivo sa neslućenim muzičkim fuzijama. Čvrst koncept.
Slumber Recon, okarakterisan kao fusion melodic death, iznenađuje poigravanjima sa classic jazz elemenitma, a Of Blood-Red and Gold u jednom momentu osvežava prepoznatljiv standard disko stilom, i atmosferičnošću nalik Opeth-u, dok sa druge strane tenziju diže primetna primesa metal corea-a. U sva tri komada, posebnom doživljaju priče doprinose glasovne mogućnosti pevača. Radio- friendly voice ume naročito da dočara sentimentalne scene a čist, žestok i probojan growl, nemire, bes, razočaranost, strahove....
Kombinacijom svih ovih elemenata ostvaren je efekat izuzetnog kontrapunkta koji je, u neku ruku, čini mi se, previše komplikovan za uši današnjeg ’’uzornog slušaoca’’ metal žanrova koji očekuje da bude efektno, kratko, jasno i što bombastičnije i ’’divljačkije’’ protresen iz svakodnevice.
Da li je klasičnog postmodernog čoveka može da uzbudi ovakva renesansa?
Idejni tvorac ovog projekta u stanju je da napiše pristojan roman, i lagano osmisli kompletnu operu. Ali đavo ga je prevario da se pomalo bavi i jednim i drugim i pri tom sve to zapakuje u metal. Hello, satan is here.. Ajd’ čik udruži sve te sirove energije koje iz sveg glsa, pojedinačno, žele da iskažu sebe. A u tebi samom se bore još nekoliko (pod) ličnosti...
Za svaku umetnost je potebna kondicija, a ovaj lik baš trenira.
Kome treba dodatna vizuelizacija cele priče, ima jedan njen segment u novoizašlom spotu Dorćol late recon.
Ja sam od onih što vole da, kad pročitaju dobru knjigu, pogledaju i ekranizaciju. Ali ponekad se desi da ona bude ne baš tako verna kopija. U svakom slučaju, uverite se sami...
I sve uzmite u obzir.
Po prvi put u srBrskom metalu: nešto više od albuma - Rain Delay Selenophilia
Album Selenophilia zasvetleo je 1. oktobra 2016 kao mlad mesec na noćnom nebu koji se tog datuma pozicionirao baš u sazvežđu Vage. Astrolozi kažu da je to izuzetno dobar aspekt – ’’izbija’’ na pozitivu, usklađivanje sa sobom i drugima, zajedništvo uopšte... .Ne znam da li sve to utiče na umetničko stvaralaštvo ali neki spiritualni filing i isijavajuća energija vedrog noćnog neba svakako imaju veze sa inspiracijom koja je udahnula život pomenutom albumu.
Sasvim izvesno, pred nama je ostvarenje koje se svrstava u metal žanr. Međutim, zadržati se na takvoj odrednici podjednako je konstataciji da Ivo Andrić piše prozu. Isto tako, posvetiti se detaljnom seciranju ovog albuma, rasklopiti sve elemente iz kojih je sastavljen stilski, tematski i tehnički, neće publici otkriti ’’ono glavno’’. Čak ni ’’primirisati’’ suštini ama ni ovolicno jer nema svrhe ’’prepričavati’’ tracklist od reči do reči i od tona do tona. Ovo delo zahteva sasvim drukčiji pristup.
Jedan površan osvrt iz, takoreći, ’’ptičje perspektive’’na album Selenophilia, ostavlja dojam da se radi o komadu koji sadrži od svega po malo i ništa konkretno, a posebno ne nešto senzacionalno novo. Ali nemoguće je ne primetiti da oni koji se ’’upecaju’’ da kliknu plej, sa ’’nosača zvukova’’ puste u etar nešto krajnje prijatno za slušanje. Možda je baš taj aranžmanski i produkcijski sklad, balans između žestokog progressiv-a, melodic-death i sympho-metala ono što muzički univerzum ovog ostvarenja čini neuhvatljivim. TvrdoCOREnima verovatno zvuči previše ’’gej’’, a ’’nemetalcima’’ para uši.
Ako bismo rekli da je ovo jedno eksperimentalo ostvarenje pogrešili bismo. Ako bismo rekli da je classy i po svim prepoznatljivim metal standardima, opet bismo pogrešili. Za ovako nešto treba biti naviknut na teške distorzije ali imati uho i za harmonijske igrarije starih majstora iz nekih davnih vremena dok inspiraciju nije podsticala nikakava elektrika već samo drhtavi plamen sveće.
I taman kad prosečni slušalac (gde svrstavam i sebe) ironično pomisli da je sve ovo samo još jedan pokušaj avangardisanja kroz ’’cigu-ligu stajl’’, zasvetli Luna svojim najjačim svetlom i otkrije ponešto od one svoje ’’tamne’’ i površnom oku nepristupačne strane.
Jasno je da ne možemo sasvim uTONuti u univerzum Selenophilia-e okruženi mnoštvom zvukova spoljašnosti, i neskoncentrisani po principu ’’aj nek se rola u pozadini dok završavam nešto drugo.’’ Moramo se prepuštati natenane, bez tenzije, bez mešanja zvukova, u samoći. Za ovako nešto i slušalac se mora ’’naštimovati.’’
Retko ko je u metal muzici dosegao toliku progresivnost da sa jednim, a kamoli više albuma ’’ispiše’’ zaokruženu priču u kojoj ima materijala za ceo jedan roman i to u nastavcima. Na prstima jedne ruke mogu da nabrojim svetske primere, a u srpskom metalu nijedan do sada. Jasno je da metal muzici na našim prostorima nedostaje koncepta, a virtuoznost u ’’rljanju’’ po žicama svakako je dostigla neslućene visine u svim mogućim žanrovima. Pri svemu tome većina tekstualnu podlogu stavlja u drugi plan tako da je izuzetna retkost u besnim melodijama pronaći poeziju koja se zaista može čitati kao umetničko delo odvojeno od muzičkog konteksta.
Osvrnula bih se ovom prilikom na album iz dva dela - Universal Migrator, nastalo u okviru projekta pod nazivom Ayeron a čiji je idejni tvorac Holađanin, Arjen Lucassen. U pitanju je dugometražna rock/metal opera, sa SF tematikom, kojoj početak seže od 1995. godine i još uvek nije završena. Poslednji snimljeni deo izašao je 2013. pod nazivom The theory of everything. ’’Libreto’’ ovog projekta bavi se postapokaliptičnom situacijom i problematikom preostalog čovečanstva koje je ’’emigriralo’’ na Mars. Što je najbitnije, priča zapravo nije sukcesivna, hronološka, već kao u romanima postoji retrospektivno pripovedanje i asocijativni princip razvijanja priče čiji su stožeri pojedini likovi i njihova setna sećanja na zemaljske dane. Takođe, ima puno lirsko-filozofskih refleksija koje iz pozicije budućnosti, nakon nuklearnog rata 2084. godine kazuju o suštini ljudske prirode kao apsolutno samodestruktivnoj.
Lirski subjekat Selenophilia-e je takođe jedan ’’univerzalni migrant’’, stoga sam napravila prethodnu digresiju u vidu svojevrsnog paralelizma. Mada, on i nije baš sasvim ’’lirski’’, jer sve što je u tri nastavka ispevano, zapravo je neka vrsta memoara i putopisa začinjenih neverovatnom filmičnom imaginacijom. I sve je, kako kažu razni izvori, uistinu doživljeno diljem celog atlasa, a putnik se, kroz prizmu autorskog alter-ega, prilikom ispisivanja svojih iskustava puno poigrao sa simbolikom iz grčke i rimske mitologije i uneo mnoštvo čudesnih elemenata. Tako i muzički i tekstualni narativ isijavaju ispovednim tonom klasičnog realizma koji je suptilno ukrašen baroknom raskoši epske fantastike.
Rekla bih, ni mnogim slavnim piscima ne bi pošlo za rukom da izmaštaju tako nešto na ovako sažet način. Realni doživljaji ’’oneobičeni’’ kroz tekstualno (poetsko) izražavanje i simultani muzički performans, u potpunosti reprezentuju duh romantičarskog stvaralaštva. Romantizam u umetnosti nalazi filozofski podstrek u tzv. ’’apsolutnom duhu’’ koji teži da ima uvida u sve i pojavni svet doživljava po demijurškom, kreatorskom principu, stavljajući svoje ’’ja’’ u prvi plan. U romantizmu se, za ’’umetnost nad umetnostima’’, smatrala, naravno, muzika i mislilo se da je ona jedino u stanju da u potpunosti dočara sve duševne nemire čoveka koga ’’ova’’ i ’’ovakva’’ stvarnost s jedne strane previše dotiče, uzbuđuje, zaokuplja, a sa druge uznemiruje, podstiče na eskapizam u nepoznato i nepredvidivo. U suštini svega je težnja za idealizacijom i harmonizacijom koja, izmaštana, poput električnog pražnjenja oslobađa naglašenu osećajnost, što ’’bekstvo’’ u muziku itekako pruža. Kao glavna potka među ispisanim redovima i odsviranim notama provlači se, naravno, klasično romantičarski, motiv opsesivne zaljubljenosti, ali ovde nije u pitanju mrtva draga, već nešto sličnije Dučićevom principu idealne, nedostižne žene koja obitava u nekim nepristupačnim astralnim prostorima, a samo se u mašti materijalizuje. Ili možda se ne može baš sve svrstati u ove ’’okoštale forme...?
Ako krenemo od Selenophilia-e i zadržimo se tu, imaćemo utisak ’’nezaokruženosti’’ i nedovršenosti priče, jer učini nam se da se soundtrack prekine baš onda kada nas najviše ’’ubaci’’ u trip. Pažljiviji čitalac, pardon, slušalac, shvatiće da je taj album u stvari, za sada, poslednji deo trilogije. Ako imate dovoljno strpljenja, prepustićete se vođstvu ’’povezanih linkova’’ koji će vas uputiti na 2011. godinu i ostvarenje Slumber Recon čiji narativ ima formu ratnog dnevnika. Tu se, već u ’’prvom poglavlju’’ pojavljuje Sarah Medina Tempesti, ratna novinarka, koja jednom vojniku, u jeku razornih dejstava u Veneciji, obasja život svojom ludom hrabrošću. Međutim, most između njih se ruši, a metak se probija kroz dignutu prašinu pogađajući hrabru novinarku Sve ostaje u kovitlacu magle i novo poglavlje počinje buđenjem u Beogradu.
Sve ostalo su snovidne vizije koje more ratnog veterana, zatim neprekidno traganje, čežnja, usamljenost, krivica, želja za ispunjenjem, crv sumnje i ubeđenosti da ništa nije završeno iako sve ukazuje da je to bio samo san. Najednom, nova nada, novi život, i ratni veteran vodi nove bitke kroz novi ciklus/album - OF Blood-Red and Gold. I opet se nižu neizdrživa preispitivanja dok kao glavni začin između redova provejava naglašena nostalgija i melanholija. Sve zvuči kao iskreno ispovedno obraćanje samom sebi u atmosferi mračne, usamljene noći dok se u glavi ’’prelistava’’ doživljeni, svakodnevni ’’line up’’ u vidu ’’slajdova’’ koji psihodelično proleću pred očima. Ljubav je i dalje najveće izgaranje u bivstvovanju glavnog junaka, opterećenog uspomenama, bolom i strahom.
’’Slučajni susreti, da... to je nešto što mesec uradi...’’ - svime kao da upravlja Sudbina poput neuhvatljive niti što čas nas nemilosrdno baca u najneočekivanije mračne ćoškove života te nam samo na kratko pruži titravi tračak mesečevog zrakau mračnoj noći i ...ulije beskrajnu nadu.
Tako je migrator svojim putovanjem kroz razne umetničke univerzume i svetske jezike, ’’ispevao’’ jednu neobičnu ljubavnu priču koja zahteva pažljive i strpljive slušaoce. Oni koji vole da čitaju sa muzikom u pozadini, dobili su, takoreći, pravo 2 u 1 pakovanje i... još mnogo više od toga.
Dokazano je da je tekst neodvojivi segment dobrog zvuka, kao srastao u jedno tkivo sa neslućenim muzičkim fuzijama. Čvrst koncept.
Slumber Recon, okarakterisan kao fusion melodic death, iznenađuje poigravanjima sa classic jazz elemenitma, a Of Blood-Red and Gold u jednom momentu osvežava prepoznatljiv standard disko stilom, i atmosferičnošću nalik Opeth-u, dok sa druge strane tenziju diže primetna primesa metal corea-a. U sva tri komada, posebnom doživljaju priče doprinose glasovne mogućnosti pevača. Radio- friendly voice ume naročito da dočara sentimentalne scene a čist, žestok i probojan growl, nemire, bes, razočaranost, strahove....
Kombinacijom svih ovih elemenata ostvaren je efekat izuzetnog kontrapunkta koji je, u neku ruku, čini mi se, previše komplikovan za uši današnjeg ’’uzornog slušaoca’’ metal žanrova koji očekuje da bude efektno, kratko, jasno i što bombastičnije i ’’divljačkije’’ protresen iz svakodnevice.
Da li je klasičnog postmodernog čoveka može da uzbudi ovakva renesansa?
Idejni tvorac ovog projekta u stanju je da napiše pristojan roman, i lagano osmisli kompletnu operu. Ali đavo ga je prevario da se pomalo bavi i jednim i drugim i pri tom sve to zapakuje u metal. Hello, satan is here.. Ajd’ čik udruži sve te sirove energije koje iz sveg glsa, pojedinačno, žele da iskažu sebe. A u tebi samom se bore još nekoliko (pod) ličnosti...
Za svaku umetnost je potebna kondicija, a ovaj lik baš trenira.
Kome treba dodatna vizuelizacija cele priče, ima jedan njen segment u novoizašlom spotu Dorćol late recon.
Ja sam od onih što vole da, kad pročitaju dobru knjigu, pogledaju i ekranizaciju. Ali ponekad se desi da ona bude ne baš tako verna kopija. U svakom slučaju, uverite se sami...
I sve uzmite u obzir.
Ana Bjes