Noćne misli grupe „Suede”
Helly Cherry
Bilo mi je potrebno, evo, skoro godinu dana da napišem prikaz ovog albuma.
Ne zato što je toliko kompleksan da ga treba analizirati čitavu godinu, već zato što sam u tom periodu bio prezauzet pokušajem da temeljno uništim sebi život.
Najozbiljnije.
Napravio sam toliko loših izbora da me čudi da mi se uopšte ukazala šansa da otkrijem neku novu pokretačku snagu i smisao. O mogućnosti da živim opet normalno, da ne govorim.
Srećom, prošlo je.
Što bi rekao Zagor u onoj naročito halucinantnoj epizodi sa Helingenom, kada se popne na uzvišicu odakle puca pogled na netaknuti mu Darkvud: “Krug života pronašao je svoje središte".
Ali, pošto prosečnog čitaoca “HC”-a blago zabole za moje lične probleme, da pređem ja na suštinu.
Grupa “Suede” nije često izlazila iz studija sa svežim materijalom u rukama, svega sedam puta za dvadeset sedam godina postojanja. Upravo zato, a imajući u vidu da ih je pokojni velikan David Bowie uvek navodio kao jedan od svojih najomiljenijih bendova, poželeo sam da malo više pažnje posvetim ovom bendu, svojevremeno članu “velike četvorke britpopa”.
Uvek rado ističem da su “Suede” alternativniji i originalniji u svom muzičkom izrazu od bilo kojih kolega iz pomenute četvorke. Da, mislim tu i na “Oasis“, “Blur” i “The Pulp”. Iako ovi poslednji imaju tu kreativnu crtu i “hype” (da se i ja frljnem nekim modernim izrazom), mislim da su upravo “Suede” logični nastavak grupe “The Smiths” i njihove muzičke zaostavštine.
Otkud onda medijski bojkot ovog benda i guranje istog negde na marginu kulturnih dešavanja, ne znam.
Što neko reče, svojevremeno:””Suede” se kreću u rasponu od “zeitgeist”-a do džepnog kultnog benda.” Ono kad ti neko lupi karakteristiku, a pogodi suštinu kao niko.
Kad sam bio mlađi, glas Bretta Andersona mi je delovao bolno neslušljiv, onako “visok”, ali i opijajući, u isto vreme. Gitarski zvuk ovog benda (Richard Oakes, Neil Codling) takođe mi je predstavljao nešto novo tada. Svi su se trudili da budu distorzični poput Slasha, ili prepisuju fore Johnny Marra ili Edgea, iz “U2”. Ovi, nisu.
Svirka je uvek bila svedena, u službi atmosfere pesme, bez akrobacija.
Neću sada da davim o stvarima tipa “Animal Nitrate”, “Thrash”, “Beautiful Ones”, “So Young” ili “Saturday Night”.
Da se vratimo u još malo pa odlazeću 2016.
“Suede” izdaju album pod imenom “Night Thoughts”. Ujednačenog kvaliteta, nabijen karakterističnom atmosferom, ovaj album od orkestarskog uvoda u “When You Are Young“ koju pevuši Brett, preko udarne “Outsiders”, do završne “The Fur and the Feathers”, drži pažnju slušaoca, igrajući na kartu hipersenzibiliteta slušaoca, ne hitičnosti pesama.
“Suede” ne moraju da jure plasman na top listama. Umetnički kredibilitet da čuvaju, moraju.
“Outsiders” je propraćena efektnim video spotom snimljenim u jednom kadru, koji prikazuje dvoje ljubavnika koji polako tonu pod vodom, ljubeći se sve vreme u “slow motion” tehnici.
Very “Suede”.
Preslušao sam ovaj album nekoliko puta, a to je navika koju sam vremenom gotovo u potpunosti izgubio.
Ako tražite soundtrack za samoispitivanje, retrospekciju života, ili da se, jednostavno, grlite sa nekim, evo vam iskrene preporuke.
Brett je jednom istakao da njihova muzika govori za sebe, i bio je u pravu. Biti skrajnut iz mejnstrim tokova umetniku je više potvrda kvaliteta nego negiranje istog.
Na živim nastupima, bend je nastupao iza paravana na kome su se odvijale video projekcije.
Treba imati visok stepen izgrađenosti kao izvođač i osoba pa probati tako nešto. Pogotovo u današnje vreme, gde od vizuelnog nastupa izvođača zavisi više nego od kvaliteta ponuđenog kroz zvučnike.
Album je producirao ponovo Ed Buller, i najveći njegov deo je snimljen u jednom pokušaju, u briselskom studiju. Nedavno su i Jagger i kompanija snimili album blues obrada za svega pet dana. Zaključak, velika svetska muzička imena ne moraju dugo da se jebavaju po studijima. Oni svoj posao znaju.
Ili im možda zbog godina ni to ne dozvoljava surova muzička industrija. Šala.
U svakom slučaju, “Suede” su nam ponudili svoje noćne misli.
Opterećeni svojim sopstvenim, možda nađemo srodnu dušu u njima (ponovo) i pustimo Bretta da nas svojim nezemaljskim vokalom vodi negde preko.
Ispod površine vode? Može.
Jedno je kad toneš kao autsajder a drugo kad izroniš kao pobednik.
Milan Katić
Ne zato što je toliko kompleksan da ga treba analizirati čitavu godinu, već zato što sam u tom periodu bio prezauzet pokušajem da temeljno uništim sebi život.
Najozbiljnije.
Napravio sam toliko loših izbora da me čudi da mi se uopšte ukazala šansa da otkrijem neku novu pokretačku snagu i smisao. O mogućnosti da živim opet normalno, da ne govorim.
Srećom, prošlo je.
Što bi rekao Zagor u onoj naročito halucinantnoj epizodi sa Helingenom, kada se popne na uzvišicu odakle puca pogled na netaknuti mu Darkvud: “Krug života pronašao je svoje središte".
Ali, pošto prosečnog čitaoca “HC”-a blago zabole za moje lične probleme, da pređem ja na suštinu.
Grupa “Suede” nije često izlazila iz studija sa svežim materijalom u rukama, svega sedam puta za dvadeset sedam godina postojanja. Upravo zato, a imajući u vidu da ih je pokojni velikan David Bowie uvek navodio kao jedan od svojih najomiljenijih bendova, poželeo sam da malo više pažnje posvetim ovom bendu, svojevremeno članu “velike četvorke britpopa”.
Uvek rado ističem da su “Suede” alternativniji i originalniji u svom muzičkom izrazu od bilo kojih kolega iz pomenute četvorke. Da, mislim tu i na “Oasis“, “Blur” i “The Pulp”. Iako ovi poslednji imaju tu kreativnu crtu i “hype” (da se i ja frljnem nekim modernim izrazom), mislim da su upravo “Suede” logični nastavak grupe “The Smiths” i njihove muzičke zaostavštine.
Otkud onda medijski bojkot ovog benda i guranje istog negde na marginu kulturnih dešavanja, ne znam.
Što neko reče, svojevremeno:””Suede” se kreću u rasponu od “zeitgeist”-a do džepnog kultnog benda.” Ono kad ti neko lupi karakteristiku, a pogodi suštinu kao niko.
Kad sam bio mlađi, glas Bretta Andersona mi je delovao bolno neslušljiv, onako “visok”, ali i opijajući, u isto vreme. Gitarski zvuk ovog benda (Richard Oakes, Neil Codling) takođe mi je predstavljao nešto novo tada. Svi su se trudili da budu distorzični poput Slasha, ili prepisuju fore Johnny Marra ili Edgea, iz “U2”. Ovi, nisu.
Svirka je uvek bila svedena, u službi atmosfere pesme, bez akrobacija.
Neću sada da davim o stvarima tipa “Animal Nitrate”, “Thrash”, “Beautiful Ones”, “So Young” ili “Saturday Night”.
Da se vratimo u još malo pa odlazeću 2016.
“Suede” izdaju album pod imenom “Night Thoughts”. Ujednačenog kvaliteta, nabijen karakterističnom atmosferom, ovaj album od orkestarskog uvoda u “When You Are Young“ koju pevuši Brett, preko udarne “Outsiders”, do završne “The Fur and the Feathers”, drži pažnju slušaoca, igrajući na kartu hipersenzibiliteta slušaoca, ne hitičnosti pesama.
“Suede” ne moraju da jure plasman na top listama. Umetnički kredibilitet da čuvaju, moraju.
“Outsiders” je propraćena efektnim video spotom snimljenim u jednom kadru, koji prikazuje dvoje ljubavnika koji polako tonu pod vodom, ljubeći se sve vreme u “slow motion” tehnici.
Very “Suede”.
Preslušao sam ovaj album nekoliko puta, a to je navika koju sam vremenom gotovo u potpunosti izgubio.
Ako tražite soundtrack za samoispitivanje, retrospekciju života, ili da se, jednostavno, grlite sa nekim, evo vam iskrene preporuke.
Brett je jednom istakao da njihova muzika govori za sebe, i bio je u pravu. Biti skrajnut iz mejnstrim tokova umetniku je više potvrda kvaliteta nego negiranje istog.
Na živim nastupima, bend je nastupao iza paravana na kome su se odvijale video projekcije.
Treba imati visok stepen izgrađenosti kao izvođač i osoba pa probati tako nešto. Pogotovo u današnje vreme, gde od vizuelnog nastupa izvođača zavisi više nego od kvaliteta ponuđenog kroz zvučnike.
Album je producirao ponovo Ed Buller, i najveći njegov deo je snimljen u jednom pokušaju, u briselskom studiju. Nedavno su i Jagger i kompanija snimili album blues obrada za svega pet dana. Zaključak, velika svetska muzička imena ne moraju dugo da se jebavaju po studijima. Oni svoj posao znaju.
Ili im možda zbog godina ni to ne dozvoljava surova muzička industrija. Šala.
U svakom slučaju, “Suede” su nam ponudili svoje noćne misli.
Opterećeni svojim sopstvenim, možda nađemo srodnu dušu u njima (ponovo) i pustimo Bretta da nas svojim nezemaljskim vokalom vodi negde preko.
Ispod površine vode? Može.
Jedno je kad toneš kao autsajder a drugo kad izroniš kao pobednik.
Milan Katić