Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Retko koji bend ima tri bisa, ali The Cure to čini bez problema



Sviđa ti se? Javi ostalima!

The Cure. Šanse da znate barem jednu njihovu pesmu ili da posedujete ploče izgrebane od preteranog slušanja su velike. Staž ovog benda iznosi nekih 40 godina u toku kojih je izdata gomila albuma, studijskih i live, zatim raznih kompilacija i EP-jeva, singlova koji su dogurali do raznih top-lista, a i video spotova koje smo neretko uspevali da vidimo na nekim muzičkim TV programima. Da bi se čitav njihov opus prostudirao, bilo bi potrebno dosta vremena.

Budimpešta. Prelep grad, prepun istorijskih znamenitosti i odlično očuvane arhitekture, a takođe i grad koji su posetili mnogi svetski poznati izvođači (čuli ste za Sziget Festival, između ostalog?). Koncert The Cure-a je bio odličan razlog da se pođe u posetu ovom gradu, u kom je ovaj bend nastupao sada već četvrti put.

Karte za koncert kupili smo još pre skoro godinu dana kada su puštene u promet. Cene karata za tribine nisu bile previše skupe. Sećam se koncerata za čije karte sam potrošila mnogo više novca, a ti bendovi ne bi mogli da se porede sa The Cure ni po muzici, ni po uspehu, ni po stažu. Verovatno je to i bio njihov cilj - da svako ko želi da ih čuje može to sebi i da priušti. Činjenica je da su oni već stari bend i da možda neće još dugo postojati, pa što ne bi omogućili svojim fanovima da ih vide i čuju uživo.

Sportska arena László Papp bila je polupuna pri našem dolasku dok je svirala predgrupa The Twilight Sad, "škotski post-punk indie rock band", koje bih ja, slušajući njihove albume, nazvala melanholičnim rockom, i koji i nisu bili toliko melanholični. Zapravo, prašili su. Od sedam pesama koje su odsvirali, četiri pesme su bile sa albuma "Nobody Wants to Be Here and Nobody Wants to Leave" koji su izdali 2014. godine. Dok smo tražili naša mesta na tribinama, mogli smo da uživamo u muzici ovog benda kao odličnoj uvertiri za ono što dolazi posle.

The Cure sam imala već priliku da čujem, i to na Roskilde Festivalu u Danskoj 2012. godine. Da mi je neko pre 10-15 godina rekao da ću ih slušati uživo, ne bih verovala. Ovo mi je već drugi put! Prvi put je bio prilično ispunjen nekontrolisanim entuzijazmom i štipanjem sebe da se uverim da to nije neki san. Ovog puta nije bilo toliko štipanja i toliko entuzijazma, i samim tim sam mogla da obratim pažnju na neke druge aspekte njihovog nastupa.

Između kraja The Twilight Sad nastupa i početka nastupa The Cure, polupuna sala postala je skoro puna i sastojala se od fanova svih godišta, što starijih, što mladih, a bilo je i klinaca koji su došli sa svojim roditeljima i koji verovatno nisu ni svesni bitnosti ovog benda. Možda najinteresantniji momenat sa posetiocima ovog velikog događaja jeste to što sam svako malo čula jezike sa ex-YU teritorije, što bi u mom slobodnom prevodu značilo da bi The Cure napunili i naše koncertne sale ako bi bili u toj prilici.

Mogla sam da pogledam setliste njihovih prethodnih koncerata sa ove turneje, ali sam iz nekog razloga želela da mi to ostane misterija do samog nastupa. Tek pri pisanju ove recenzije sam odlučila da proverim koliko se setliste razlikuju od koncerta do koncerta, i mogu reći - mnogo. Svaki njihov koncert je svoja priča.

Malo posle 8, sve se smračilo, reflektori iznad bine su nasumično svetlucali kao neki ludački stroboskop, publika je vrištala i tapšala, ne znajući baš šta će da ih snađe. The Cure stupaju na scenu, uzimaju svoje instrumente u ruke i počinju koncert pesmom "Shake Dog Shake" uz sveopšte oduševljenje mase koja pada u trans. Iako to nije "onaj" trans u koji pada srpska publika, pogotovo kada im dođe neki od omiljenih bendova, početak uživanja u nastupu mogao se osetiti kroz celu halu. Iza benda bilo je pet LED ekrana u obliku uspravnih pravougaonika na kojima su se mogle videti siluete svakog od članova benda kako "prže". Bez velike pauze prelaze na sledeću stvar - "Fascination Street". Poznati dug bass uvod u ovu pesmu upravo je ono što nam je trebalo da shvatimo koliko je ovo ozbiljan bend. "Let's move to the beat like we know that it's over", pevali smo dok smo posmatrali LED ekrane na kojima se nakon crno-belih silueta sada prikazuju svetla u svim bojama, Ferris wheel, svetleći znakovi, itd. Tempo, ne previše brz ali ni spor, održavaju moćno emotivnom "A Night Like This", gde je saksofonska deonica zamenjena odličnom gitarskom solažom. Još jedan dugačak i predivan gitarski instrumental, ovog puta za pesmu "Push", uz koju se Robert svirajući gitaru simpatično njihao očigledno uživajući u tome što radi. Ni ostali članovi benda nisu bili ravnodušni. Najmanje statičan bio je basista, Simon Gallup, koji se penjao na monitore, svirao bas o gitaru sa Reeves Gabrelsom, kretao se sa jednog kraja bine na drugi, itd. "In Between Days" počela je dobro prepoznatljivom melodijom. Paradoksalno je da pesma koja govori o starenju i strahu od starenja uspeva toliko da razdrma publiku. Nakon toga, Robert je najavio pesmu "Step Into The Light", uz napomenu da je prethodno neobjavljena. Prva pomisao mi je bila da je to neka njihova stara pesma koja se zagubila i koja je ponovo ugledala svetlost dana, međutim u pitanju je sasvim nova pesma koju izvode na ovoj turneji. Nekada neobaveštenost izazove prijatno iznenađenje. Pesma je, u najmanju ruku, epitom njihovog dosadašnjeg opusa - emotivan tekst pun nade, pevljiv refren, prepoznatljivi rifovi. Kakav li će tek biti novi album?

Robert se obratio publici, međutim zvuk je bio "prljav" i nije se moglo u potpunosti čuti sve što je rekao, ali sam razumela da se obratio publici na mađarskom, pozdravom Szia! Ubrzo zatim počinje "Pictures Of You", jedna od favorita publike, koja je uspela da promeni frekvenciju celokupne hale. Svi smo mi sigurno držali neke fotografije u ramovima, na natkasnama, po novčanicima, po fijokama, kutijama i slično. Divan instrumental vozi nas kroz emocije, a tekst zatim dočarava sećanja na neke davne ljubavi. Sledi "Lullaby", lični favorit, sa sve paukovom mrežom (i paukom) na ekranima. Kao što nije bilo saksofoniste, tako nije bilo ni violiniste, te je klavijaturista Roger O'Donnel na sebe preuzeo ovu deonicu, i to sa velikim uspehom. Pravo je uživanje slušati jednu od omiljenih pesama uživo. "Kyoto Song", mračna kompozicija i upečatljiva melodija pomešana sa Robertovim vokalom i tekst koji je izmenjen ("she" umesto "it") činioci su dobitne kombinacije. Ne izostaje ni vizuelni užitak jer je cela bina osvetljena mračnim šarenim bojama. Na red dolazi verovatno njihova najpopularnija ljubavna balada "Lovesong". Dovoljno je bilo izgubiti se u lepoti ovog teksta i savršenstvu muzike koja ga je pratila. Jedna od onih retkih balada od koje se ne možeš zasititi. "Sleep When I'm Dead", još jedna pesma u nizu koja ima veze sa spavanjem, doduše u drugom smislu. Na ekranima je prikazana rekurzija, efekat koji nastaje postavljanjem dva paralelna ogledala koji se ogledaju jedno u drugo, u beskonačnost. U Robertovom glasu se može čuti njegova odlučnost u religijskom stavu - Robert je inače ateista. "Just Like Heaven", takođe favorit publike, preslatka ljubavna pesma za sve zaljubljene u hali predstavljala je okidač za đuskanje. Zapravo, tada smo svi bili zaljubljeni. I svi smo đuskali.

Sledeća pesma bila je "From the Edge of the Green Sea", skoro osam minuta duga kompozicija sa dosta tužnim tekstom (nije li većina njihovih tekstova tužna?). To nas nije omelo u uživanju u ovom remek-delu. Sličan temperament, barem lirički, nastavlja se pesmom "Want", ali u mnogo progresivnijoj izvedbi, gde čitav audio-vizuelni doživljaj dostiže kulminaciju. Već sa narednom pesmom primeti se pozitivnija nota i ljudi se vade iz malopređašnje "depresije". Tempo se ubrzava i "The Hungry Ghost" postaje glavni razlog njihanja publike uz genijalne gitarske rifove, i, da ne zaboravim, odličnog umeća i majstorstva bubnjara po imenu Jason Cooper, koji se The Cure-u pridružio 1995. godine. Međutim, jedna življa pesma ne znači da će i sledeća biti, barem ne u onom smislu u kom smo mislili, pa tako "One Hundred Years" počinje sjajnim uvodom, i stihom "It doesn't matter if we all die", a na ekranima se prikazuju crno-bele fotografije nekih istorijsko ključnih događaja 20. veka (ratovi, tenkovi, marševi, Hindenburška katastrofa, eksplozije atomskih bombi, itd). Ova izvedba jeste življa, ali ne toliko za plesanje koliko za stavljanje akcenta na sve loše stvari koje su nam se desile kao čovečanstvu, a koje su prikazane upravo na ovim fotografijama. Nakon ove stvari stvarno je bilo potrebno da dodjemo sebi i tu u spas dolazi "Give Me It" za vreme koje bina postaje, ponovo, ludački stroboskop, a sam nastup nabijen brutalnim muzičkim umećem, dinamikom i energijom ovog benda. Još jedna audio-vizuelna eksplozija nakon koje niko nije ostao ravnodušan. Zanimljivo je bilo to da bend ni u jednom momentu nije izgledao kao da posustaje, a upravo tu je završen njihov set sa kog odlaze sa bine.

Nakon veoma kratke pauze, skoro neprimetne, izlaze pred publiku na prvi bis i sporijim tempom nastavljaju sa pesmom "At Night" kojom polako ali sigurno uspevaju da nas zagreju. Reflektori emituju ljubičasto-plava svetla sa primesama crvene, što u potpunosti ide u skladu sa muzikom koju sviraju. Nadovezuje se pesma "M", sve postaje crveno, i pri ovoj izvedbi se najbolje primeti njihov kompleksni minimalizam koji vlada njihovim pesmama. Divni vokali i tekst, nakon čega nas jednominutnim instrumentalom vode kroz sanjalačku harmoniju. Sledeća na repertoaru je "Play For Today", za nijansu kompleksnija od prethodne dve, i svakako poznata među publikom u prvim redovima koja je jednoglasno pevala i mahala rukama u vis. Nakon završetka, čuju se akordi za "A Forest", masa počinje da tapše, i pesma se zaukava uz snimke šume na LED ekranima ka još jednom instrumentalu koji nas ostavlja bez daha. Skidaju svoje instrumente i odlaze sa bine. Masa skandira.

Izlaze na drugi bis i prijatno iznenađenje upravo je pesma "Burn", snimljena za kultni film "The Crow" (1994). Kompozicija počinje bubnjevima i Robertovim sviranjem neke duple frulice, koju ispušta nakon nekoliko odsviranih tonova, i tu kreće lagano moćna stvar, koja je zapravo oblikovala nastanak spomenutog filma. Usledila je euforična "Never Enough" sa predobrim gitarskim rifovima, i iako kratke minutaže uspela je sve da nas razigra. Navodno, ova pesma je inspirisala The Cure da ponovo postanu gitarski bend, nakon sumornog "Disintegration". Nakon toga, "alt.end", iako prilično nihilističkog teksta, svojom melodičnošću bila je u stanju da i najzahtevnije fanove ispomera i pokaže im gde su i koga slušaju. Za pesmu "Wrong Number" na ekranima su se prikazivali brojevi u raznim "kodiranim" oblicima, znakovima za smetnje na vezi kao i natpis "subliminal message". Malo je reći da su svojski pržili. Taman smo se zagrejali, no to je bio kraj drugog bisa.

Retko koji bend ima tri bisa, ali The Cure to čini bez problema. Na početku, Robert priča o tome kako ne bi mogao da zapamti tekstove svih svojih pesama kada bi morao da pamti fraze na jezicima svih država koje posećuju. Obratio se par puta na mađarskom jeziku jednostavnim frazama (Zdravo i Hvala) i to je bilo sasvim dovoljno da nam bude jasno da mu je stalo do toga gde se nalazi. Bis su počeli pesmom "The Lovecats" koja je izvedena u stilu sličnom cabaret-u, a Robert je izgledao kao neki veseljak pevajući ovu stvar, što je dodatno doprinelo sveopštem utisku. Verovatno najglasnije vrištanje i oduševljenje izazvala je pesma "Friday I'm In Love", bez koje sigurno nijedan petak nije prošao od nastanka ove pesme. Nemoguće je bilo ne pevušiti je, iako mi nije najdraža, ali to mi govori koliko je ovaj bend dobar kad uspeju svojim izvođenjem da me navedu da uživam čak i u pesmama kojih nisam fan. Da, toliko su dobri. U sledećoj pesmi, "Doing The Unstuck", optimizam se nastavlja, a protkan je stihovima "Let's get happy" i "It's never too late to get up and go". Zanimljivo je čuti da bend koji pretežno komponuje pesme koje su mračne i sumorne ume da snimi i pesme koje ti stavljaju osmeh na lice. Velik plus. Sledi moja omiljena stvar - "Boys Don't Cry", prva njihova pesma koju sam čula i čiji sam spot gledala na Trećem kanalu, čini mi se. Iako sam tek kasnije krenula da ih slušam, bio je to početak jednog divnog muzičkog prijateljstva. Fenomenalan tekst, sjajan aranžman, ma sve je bilo u potpunosti kako treba. Nisam želela da završe (ovom pesmom su završili prošli nastup na kom sam bila) i nadala sam se da ima još. "Close To Me", simpatična pesmica sa isto takvim tekstom. Znali smo da je uskoro kraj pa smo dali sve od sebe da uživamo, pevušimo, cupkamo i slično. Robert je ovu otpevao bez sviranja gitare, i moglo se videti da i on uživa. Poslednja, ali ne i najmanje važna "Why Can't I Be You?", poslednja šansa na ovom koncertu da se iskače, izigra, ispeva i utroši ono malo energije što smo štedeli. Bina je bila osvetljena svim mogućim bojama koje su se smenjivale, a Robert je i ovu pesmu otpevao onako kako samo on može. To je prestavljao kraj, Robert se pozdravio sa fanovima i čitav bend je napustio binu. Vrištanje, skakanje, navijanje, zviždanje, cikanje, ništa od navedenog nije izostalo. Svetla su se upalila, i toooooooo... je bilo to.

Retko fantastičan koncert kojem sam prisustvovala. Nisam mogla da odlučim da li mi bolje zvuče uživo ili na albumima. Zvuče sjajno u oba slučaja. Sam koncert nije bio nešto spektakularan, u smislu da nije bilo nekih konfeta, balona, vatrometa i sličnih stvari, ali bendu kao što je The Cure to ni nije potrebno. Jedina magija koja je bila potrebna su bili oni sami. Komunikacija sa publikom je bila minimalna ali značajna, međusobna hemija članova benda je bila na nivou, repertoar se sastojao od hitova, manje poznatih pesama, rariteta, vizuelno je produkcija bila zaista profesionalna, a publika je bila kulturna i odmerena, onako kako to priliči jednoj Evropskoj metropoli. Komotno mogu da kažem da je ovo jedan od kvalitetnijih bendova na ovoj planeti, koji su živote posvetili onome što vole, i koji su svet učinili lepšim mestom omogućivši nama običnim smrtnicima da uživamo u njihovoj muzici. Hvala bendu The Cure, sve ste nas izlečili.

Tamara Fijat



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva