Rubber: Film u kojem čak i besmislenost nema smisla
Helly Cherry
Da se u bajnom svetu filma automobilska guma pretvori u hladnokrvnog ubicu i nije toliko apsurdna ideja. Kome su poznata ostvarenja o pomahnitaloj kosačici ("Blades") ili o proždrljivom frizideru ("The Refrigator") koji desetkuju svaki oblik života gde god nalete na njega (o ubitačnom kurajlu u "One Eyed Monster" i da ne pričamo), tog neće načuditi ni saga o Robertu, samostalno kotrljajučoj i telekinezom obdarenoj Mišelinki koja prema čoveku takođe ne gaji baš neke prijateljske osećaje. Ili prema golubovima, pošto ih mali gizdavi Robi najradije vidi rasprsnutih glavica. I opet, iznenađenje sledi pri samom početku, pošto nam vojs ouver evaluira premisu filma koju, gledavši urnebesni trejler, mnogi zasigurno nisu takvu očekivali. Jer od treša nigde ni traga, pre neka ekscentrična mešavina bizarnije varijante oneg umetničkog bioskopa i kurioznog majdnfaka za hrabrije konzumente filma spremnih na svakojake kinematografske eksperimente van ozloglašenog mejnstrima. Dok je upravo spomenuta najava sugerisala "samo" sledeći nebulozni horor tipa "Killer Condom", "Rubber" je mnogo više od uobičajnog neuobičajnog. Uzimo za primer veselu grupu ljudi u pustinji, koja naoružana dvogledima prati radnju filma kojeg su naravno i sami deo. Neočekivano, posle kolektivnog trovanja ćurećim mesom, audijencija umire u teškim mukama. Glumci iz filma pritom odlučuju na raniji odlazak kući, jer film bez publike naravno nema nikakvog smisla, mislim ono.
Međutim, cvrc, pošto je jedan gledaoc nekako ostao živ, radnja mora biti nastavljena. U sledećem kadru susrećemo potučenog Roberta, koji na deponiji biva svedok mučnog genocida nad svojim sunarodnicima u vidu masovnog spaljivanja istih. Njegov bes na ljudsku rasu, razumljivo, mometalno postaje nemerljiv. Tu zadnjem preživelom gledaocu sadržaj postaje previše ektsravagantan i zato odlučuje da se aktivno umeša u dešavanju na platnu.
Ako su svi dosadašnji filmovi u kojima automobili odjedared bivaju ispunjeni životom (samo da bi težili da ugase druge vidove života, jelte) bili aspurdni, onda je redukcija iste teme na samo jedan deo konstrukcije, u ovom slučaju gume, vrhunac mogućeg apsurda. Ali u slučaju "Rubber-a", pogotovo i zbog ideje sa različitim narativnim meta-ravanima, neće biti sreće za - diskretno receno - klasičnog interesenta horor filma, koji je verovatno očekivao nesto nalik Karpenterovoj interpretaciji Kingove "Christine". Jer naravno, "Rubber" posve uopšte i nije horor film, iako tu i tamo ekspoldiraju i glave. I ne samo gugutske.
Međutim, cvrc, pošto je jedan gledaoc nekako ostao živ, radnja mora biti nastavljena. U sledećem kadru susrećemo potučenog Roberta, koji na deponiji biva svedok mučnog genocida nad svojim sunarodnicima u vidu masovnog spaljivanja istih. Njegov bes na ljudsku rasu, razumljivo, mometalno postaje nemerljiv. Tu zadnjem preživelom gledaocu sadržaj postaje previše ektsravagantan i zato odlučuje da se aktivno umeša u dešavanju na platnu.
Ako su svi dosadašnji filmovi u kojima automobili odjedared bivaju ispunjeni životom (samo da bi težili da ugase druge vidove života, jelte) bili aspurdni, onda je redukcija iste teme na samo jedan deo konstrukcije, u ovom slučaju gume, vrhunac mogućeg apsurda. Ali u slučaju "Rubber-a", pogotovo i zbog ideje sa različitim narativnim meta-ravanima, neće biti sreće za - diskretno receno - klasičnog interesenta horor filma, koji je verovatno očekivao nesto nalik Karpenterovoj interpretaciji Kingove "Christine". Jer naravno, "Rubber" posve uopšte i nije horor film, iako tu i tamo ekspoldiraju i glave. I ne samo gugutske.
Mada, ko je sasvim ozbiljno očekivao samo tračak konvencionalnosti, onda zasigurno nije upoznat sa ostalim radovima režisera Quentin Dupiexa alias „Mr. Oizo" (Flat Eric, ko ga se ne seća). Bili to raniji radovi "Nonfilm" i "Steak", koji su nastali pre Robertove odiseje, ili "Wrong" i "Reality" kasnije, u svakom od navedenih naslova, Dupiex se na normirane navike gledanja obazire koliko i Adam Sendler na pokušaj da napravi stvarno duhovitu komendiju.
Ali, bez obzira na stvarno ludački fundament, u celini, jamčim, da Robijeva avantura i ljubitelje malo nastranijeg filma nije zadovoljio i neće zadovoljiti daleko od potpunosti, pošto je jednostavno preeeeedugačak. I u tim stvarno preeeeedugačkim momentima se jednostavno ne-dešava-ama-bas-ništa, čak ni nešto manje relevantno za celu priču. Dođe čoveku da se maltene sam umeša u radnju od smora, da je samo stvarno moguće. A nije da se nisam pomalo nadao da ce kaučuk Robi postati neka vrsta Majkl Majersa arthaus kinematografije. Šteta donekle...
U svakom bi slučaju "Rubber" od mene, kad bih na kraju recenzija ocenjivao filmove, i to na neki kao šaljiv nacin, što inače baš ono nikad ne činim, dobio tri sendviča sa ćuretinom od mogućih deset sendviča sa ćuretinom. Koja sreća što ne ocenjujem filmove na takav način, jer tri sendviča sa ćuretinom od mogucih deset sendviča sa ćuretinom zvuči krajne slaboumno, jelte!
Svetovid Svarožić