Kim Stanley Robinson: Aurora
Helly Cherry
Zalomi se tako godina u kojoj žanrovski teškaši sinhronizovano objave romane, taman da obraduju sve redom, to od presretnog čitalaštva pa sve do sirotih žiraca pri onim prestižnijim nagradama: otud nam je 2015-ta baš odlična berba, što bi se reklo.
Dakle, Kim Stanley Robinson i njegova Aurora. Roman o “generacijskom brodu” – o brodu upućenom na međuzvezdano putovanje od najmanje 170 godina, usmerenom ka Tau Ceti, ili bolje rečeno ka jednoj od njenih deset planeta, ili još bolje rečeno - ka mesecu oko najidealnije planete, satelitu podesnom za teraformiranje jer je gotovo savršen dvojnik planete Zemlje, sa 0.83% njene mase i sa analognom atmosferom od 16% kiseonika, 80% vode i leda, i 20% stenja i peska. Aurora se sastoji od dva paralelna torusa, povezana centralnom kičmom dugom 10 kilometara: svaki torus se sastoji od 12 cilindara, a svaki cilindar u sebi sadržava unikatni zemaljski eko-sistem, to od polarnog pa sve do tropskog. Svaki cilindar opslužuju kolonisti i svaka generacija preuzima amanet prethodne, sve dok ne dosegnu taj magični cilj, čitavih 11.9 svetlosnih godina udaljen od Zemlje. KSR nam daje Auroru kojom upravlja generacija kojoj se posrećilo da doživi to ispunjenje želje.
Generacijsko intergalaktičko putovanje je, kao koncept, u velikoj meri jezgro i srž “tvrdog SF”-a: kao jedinke, mi smo beznadežno kratkoročni, i svako ozbiljno razmatranje našeg odlaska van sunčevog sistema podrazumeva višegeneracijsko putovanje. Taj žanrovski koncept se razvio od priča još u Gernsback eri do autora tzv. zlatnodopskog SFa (Heinein, Lesser, Blish, Simak), pa preko ozbiljnog bavljenja od strane autora u novom talasu (Brian W. Aldiss, John Brunner, J.G. Ballard, A.E. Van Vogt, Poul Anderson, Fritz Leiber, Harry Harrison, Ben Bova) sve do savremenog žanra (Pamela Sargent, Robert J. Sawyer, Bruce Sterling, Rob Grant, Stephen Baxter), otud je koncept istrajan i lako nam prepoznatljiv, stotinama puta seciran i premeravan i na svaki način preispitivan do tačke u kojoj se čini blizak koliko i najprostija svakodnevica. Ali naravno, KSR ne bi bio majstor kakav jeste a da vas ne prisili da ga sagledate iz malko skrajnutog, pa otud i manje prepoznatljivog ugla.
Generacijski brod je uvek bio pionir žanrovskog optimizma: simbol odrastanja i napuštanja gnezda, simbol sazrevanja koje podrazumeva širenje, ekspanziju, otkrivanje novih granica i ostavljanje vlastitog pečata na njima. KSR nije stranac konceptu, a nije stranac niti njegovim kontroverznijim aspektima, jer njegova Mars trilogija zasigurno spada među najozbiljnije i najtemeljitije analize grandioznog poduhvata kom od milošte tepamo “razvejavanje maslačka”. Otud i Aurora konceptu ostavlja svu grandioznost, ali se zato nesmiljeno obrušava na pomalo skrajnuti aspekt kog smo skloni da lako izignorišemo: da, svi članovi originalne posade Aurore su bili oduševljeni dobrovoljci, ali njihovi potomci to ne samo da nisu bili, nego ih niko nije ništa ni pitao. Njihovo tmurno i bezradosno življenje svelo se na puko trajanje u ime ispunjenja roditeljskog grandioznog sna.
KSR u Aurori dopušta mogućnost koju žanrovski optimizam lako prenebregne: mogućnost da je život toliko unikatan da je neraskidivo vezan za mali grumen zemlje na kom je ponikao. I mada njegovi kolonisti stižu na željeni cilj, i mada cilj prilično ispunjava sva velika očekivanja koja su gajili, eventualno se otkriva da ih je neko ipak već preduhitrio što se same kolonizacije tiče: životna forma toliko primitivna da nije čak ni virus, no ipak je u stanju da inficira i ubije nežna ljudska bića poreklom sa blage planete.
Suočeni sa najsurovijom od svih opcija, kolonistima preti idejni raskol koji je do tada samo tinjao u glavama nekih pojedinaca: jedan deo kolonije želi da nastavi potragu, sve dok ne nađe nebesko telo podesno za ljudski život. Drugi deo kolonije želi da ode na jedinu planetu za koju se pouzdano zna da je apsolutno podesna za ljudski život – na Zemlju.
KSR nudi do savršenstva izvajane likove, prepoznatljive u dubini i širini ljudskosti sa kojom svakodnevno živimo, gajeći iluziju da nam je sopstvena egzistencija ipak nešto više od pukog ispunjenja tuđih snova i planova.
Aurora je otud čarobno napisan roman o dilemama koje nadaleko prevazilaze svoj lako prepoznatljiv žanrovski okvir, i meni je danas nesumnjivo najbolji komad proze izašao iz pera jednog od najvećih savremenih autora SFa.
Lidija Beatović
Dakle, Kim Stanley Robinson i njegova Aurora. Roman o “generacijskom brodu” – o brodu upućenom na međuzvezdano putovanje od najmanje 170 godina, usmerenom ka Tau Ceti, ili bolje rečeno ka jednoj od njenih deset planeta, ili još bolje rečeno - ka mesecu oko najidealnije planete, satelitu podesnom za teraformiranje jer je gotovo savršen dvojnik planete Zemlje, sa 0.83% njene mase i sa analognom atmosferom od 16% kiseonika, 80% vode i leda, i 20% stenja i peska. Aurora se sastoji od dva paralelna torusa, povezana centralnom kičmom dugom 10 kilometara: svaki torus se sastoji od 12 cilindara, a svaki cilindar u sebi sadržava unikatni zemaljski eko-sistem, to od polarnog pa sve do tropskog. Svaki cilindar opslužuju kolonisti i svaka generacija preuzima amanet prethodne, sve dok ne dosegnu taj magični cilj, čitavih 11.9 svetlosnih godina udaljen od Zemlje. KSR nam daje Auroru kojom upravlja generacija kojoj se posrećilo da doživi to ispunjenje želje.
Generacijsko intergalaktičko putovanje je, kao koncept, u velikoj meri jezgro i srž “tvrdog SF”-a: kao jedinke, mi smo beznadežno kratkoročni, i svako ozbiljno razmatranje našeg odlaska van sunčevog sistema podrazumeva višegeneracijsko putovanje. Taj žanrovski koncept se razvio od priča još u Gernsback eri do autora tzv. zlatnodopskog SFa (Heinein, Lesser, Blish, Simak), pa preko ozbiljnog bavljenja od strane autora u novom talasu (Brian W. Aldiss, John Brunner, J.G. Ballard, A.E. Van Vogt, Poul Anderson, Fritz Leiber, Harry Harrison, Ben Bova) sve do savremenog žanra (Pamela Sargent, Robert J. Sawyer, Bruce Sterling, Rob Grant, Stephen Baxter), otud je koncept istrajan i lako nam prepoznatljiv, stotinama puta seciran i premeravan i na svaki način preispitivan do tačke u kojoj se čini blizak koliko i najprostija svakodnevica. Ali naravno, KSR ne bi bio majstor kakav jeste a da vas ne prisili da ga sagledate iz malko skrajnutog, pa otud i manje prepoznatljivog ugla.
Generacijski brod je uvek bio pionir žanrovskog optimizma: simbol odrastanja i napuštanja gnezda, simbol sazrevanja koje podrazumeva širenje, ekspanziju, otkrivanje novih granica i ostavljanje vlastitog pečata na njima. KSR nije stranac konceptu, a nije stranac niti njegovim kontroverznijim aspektima, jer njegova Mars trilogija zasigurno spada među najozbiljnije i najtemeljitije analize grandioznog poduhvata kom od milošte tepamo “razvejavanje maslačka”. Otud i Aurora konceptu ostavlja svu grandioznost, ali se zato nesmiljeno obrušava na pomalo skrajnuti aspekt kog smo skloni da lako izignorišemo: da, svi članovi originalne posade Aurore su bili oduševljeni dobrovoljci, ali njihovi potomci to ne samo da nisu bili, nego ih niko nije ništa ni pitao. Njihovo tmurno i bezradosno življenje svelo se na puko trajanje u ime ispunjenja roditeljskog grandioznog sna.
KSR u Aurori dopušta mogućnost koju žanrovski optimizam lako prenebregne: mogućnost da je život toliko unikatan da je neraskidivo vezan za mali grumen zemlje na kom je ponikao. I mada njegovi kolonisti stižu na željeni cilj, i mada cilj prilično ispunjava sva velika očekivanja koja su gajili, eventualno se otkriva da ih je neko ipak već preduhitrio što se same kolonizacije tiče: životna forma toliko primitivna da nije čak ni virus, no ipak je u stanju da inficira i ubije nežna ljudska bića poreklom sa blage planete.
Suočeni sa najsurovijom od svih opcija, kolonistima preti idejni raskol koji je do tada samo tinjao u glavama nekih pojedinaca: jedan deo kolonije želi da nastavi potragu, sve dok ne nađe nebesko telo podesno za ljudski život. Drugi deo kolonije želi da ode na jedinu planetu za koju se pouzdano zna da je apsolutno podesna za ljudski život – na Zemlju.
KSR nudi do savršenstva izvajane likove, prepoznatljive u dubini i širini ljudskosti sa kojom svakodnevno živimo, gajeći iluziju da nam je sopstvena egzistencija ipak nešto više od pukog ispunjenja tuđih snova i planova.
Aurora je otud čarobno napisan roman o dilemama koje nadaleko prevazilaze svoj lako prepoznatljiv žanrovski okvir, i meni je danas nesumnjivo najbolji komad proze izašao iz pera jednog od najvećih savremenih autora SFa.
Lidija Beatović