Počela 19. Kunigunda - Festival mladih kultur, Velenje

Posle godinu dana ponovo odlazim na sever  da rashladim svoje južnjačke preintenzivne emocije. Inspiracija se zgužvala kao pivska konzerva, pa treba neki novi kalup da se taj lim pretopi u novo kreativno ostvarenje.  U mom velikom, udobnom gradu ima puno prostora za sve ideje, ali uporno se sve što je kvalitetno sabija u sigurne ćoškove, da oscilira na svojoj predoređenoj putanji bez ikakvih raskrsnica. I na svaki pokušaj da se poklopac konzerve malo otvori brzo padne prašina sa niškog asfalta. I tako diše Niš, hiperventilira jug bivše Juge, a vazduha sve manje, smoga sve više. Svako usresređen da odbrani svoj front, a u praznom međuprostoru odzvanjajučas melanholija, čas sevdah, cinizam i dnevnopolitička provokacija. Nišu, odvojenom brdima od Evrope, nagnutom ka Mediteranu još uvek Orijent puše topao vetar u lice.

800 kilometara dalje, severozapadno, strasti su mirnije, ali ne i manje burne, titraju pod drukčijim naelektrisanjem. Velenje, naslonjeno leđima na Balkan, pruža ruke ka Zapadnoj Evropi. Odvija se večiti derbi sa uvek nerešenim rezultatom između neoliberalnog  kapitalizma  i komunizma. Takva ekonomsko-politička napetost obeležava život i rad u zemlji u kojoj hodate čas perfektno uređenim putevima, čas divljim planinskim stazama.

Velenje  je mali grad u geografskom smislu, ali dovoljno veliki da u njemu vlada duhovna atmosfera u kojoj ima mesta za celu SFRJ. Veličina mesta ne meri se kvadratnim metrima i brojem stanovnika, već gustinom telesnih sokova koji su ključni za zdrav krvotok jednog organizma. Ovde ima puno rasada iz svih klimatskih pojaseva nekadašnjeg društva socijalističkoga. I tako ovde već 19 godina svežem vazduhu doprinosi proces fotosinteze koji vrši posebno negovana kultura – Festival mladih Kunigunda. Ove godine (19. – 27. avgusta 2016.) pod sloganom Sestavi Svoje Srce omogućava svima onima raštimovanog pulsa da sinhronizuju boje, ritam i misli na izložbama, koncertima, takmičenjima u uličnim sportovima, eksperimentalnom pozorištu i raznim vrstama performansa. 

Festival je pregurao punoletstvo i sada treba da dokaže da je prošao na ispitu zrelosti. Organizatorska ekipa je ostala manje-više ista, sa pojedinim zamenama na pozicijama i dopunama novih, mladih članova. Čini mi se da su ovogodišnje finalne pripreme prati malo veća nervoza i napetost, a opet, sve se čini skladno i uigrano. Dan pre starta, dolazim u Emce da se uštimujem u priču. Za stolom nekoliko generacija, različitih stilova, dijalekata, jezika i nekako je cela konverzacija bazirana na nacionalnim osnovama. Sedi sa nama Francisko iz Urugvaja, koji tokom festivala ima izložbu u staroj Pekarni. Pita on mene šta radim ovde, a ja pričam o entuzijazmu, nezavisnom novinarstvu, antimaterijalizmu, muzici i strastvenom posećivanju festivala. Ne znam kako da mu objasnim svrhu života u ulozi dežurnog volontera, pa kažem kratko: NOT FOR D MANI, ONLI FOR A TRIP. Neko u nastavku razgovora postavlja pitanje koja je razlika između Paragvaja i Urugvaja. Francisko kaže da je to slična mentalna distanca kao Slovenija i Slovačka. Meni se to  činilo krajnje ironično, kao da se previše smorio od tog pitanja, pa je rešio da nađe efektan odgovor kojim bi ovdašnje ljude poštedeo suvišnih i komplikovanih objašnjenja. Paragvaj i Urugvaj su, tvrde neki koji su malo više šetali kartom Južne Amerike, nebo i zemlja. Kao Makedonija i Grčka. Kao Mađarska i Rumunija. Kao Kazahtan i Kirgistan. I čemu više sva ta poređenja i paralelizmi? Da li bilo kakve linije, pa makar predstavljale znak jednakosti, doprinose shvatanju bilo čega? Francisko se samo nonšalantno smeška kad ga neko u bezazlenoj šali nazove Paragvajcem. Autonomija se ne stvara granicama. 

I ove godine skupina Mr. Van Punk, kombi bend, služi svojoj misiji da tik pred festival na neuobičajeni način doprinese celokupnom marketingu. Ovoga puta su napravili malo veći tour - čitav krug po okolnim mestima oko 30 km udaljenih od Velenja. Tako su stanovnici Slovenj Gradeca, Mozirja, Šoštanja, Polzele i još nekih, na inventivan način obavešteni da se u blizini dešava festival kulture mladih. U šali kažem Dejanu Požegaru, koji ima ulogu vozača i tehničara u celoj priči, da za koju godinu možda nabave i avion, jer mislim da se niko nije setio da  pankom iz vazduha bombarduje establišment. Kako god, nema boljeg pogona od panka da doda ubrzanje mašini čiji je jedini mehanizam slobodno kreativno izražavanje. Završna svirka ispred Emce plac-a, po utiscima članova benda, bila je najžešća i najviše posećena.

Samo sam primetila da Slovenci mnogo više vole da aplaudiraju nego da skaču i divljaju.
Možda više vole pozorište?

Ana Nikolić