Nevidljiva nit



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Stajao sam u redu kao i svi ostali. Ispred mene - grupa ljudi - skoro svi u odelima. Ne volim odela. Retko kad ih nosim, izuzev kada idem na svadbe. Nosio sam izlizane farmerke, izgužvanu košulju i stare patike.
Sa moje leve strane nalazio se mostić, prelaz preko malog jezera u kojem su se kupali mladići i devojke. Njihova nakvašena odeća pripijala im se uz tela, ističući lepotu njihovih oblina. Svi su bili veseli i razigrani. Njihov smeh mi je veoma prijao.
„Pazi da te ne povuku u vodu“, reče mi mladić iz reda. „Imaš li kartu za prolaz?“
„Ne, nemam“, kažem zbunjeno. „Pa nije valjda potrebna karta?“
„Da“, reče mladić, „neće te pustiti bez nje.“
„Ali, ja moram da prođem“, kažem mu. Gleda me iznenađen odgovorom i iz džepa vadi papir sličan bioskopskoj karti.
„Probaj sa ovim, možda ćeš uspeti.“
Uzeo sam papirić spreman da se isfoliram, jer to mi nije bilo strano - više puta sam u životu blefirao u sličnim situacijama.
Na ulazu su stajala dva visoka muškarca u crnim odelima i cepali karte za prolaz. Došao sam i ja na red i brzo pokazao onaj papirić čoveku sa moje leve strane i prošao.
„Prošao ti čovek bez ulaznice“, odjednom čujem reči.
„Gde je?“
Hitao sam brzim koracima ka velikom holu sa mermernim stubovima od kojeg su se radijalno širili uski hodnici. Podsećao me je na hol ogromne železničke stanice. Ljudi koji bi prošli, brzim koracima hitali bi svako na svoju stranu. Kao da je svako od njih znao gde treba da ide. Imao sam utisak da me neko prati. Došao sam do sredine ogromnog hola i stao, neznajući gde dalje. Odjednom mi u sećanje dođoše likovi male ćerke i još manjeg sina i obuzme me tuga, tuga koja dušu slama.
Ugledao sam svetlost sa leve strane. Kreno sam brzim koracima ka izlazu. Ispred mene nalazila se mala trokraka rampa, skoro ista kao na autobuskoj stanici za izlazak na peron.
Pogled mi je privukao stakleni boks sa desne strane u kojem je sedela devojka duge, plave kose, anđeoskog izraza lica. Pogledala me je. Njene oči bile su tako blažene, sveprožimajuće, iz njihovih dubina kao da je na mene bila usmerena umirujuća svetlost. Nasmešila mi se, podigla kažiprst graciozne ruke i rekla.
„Sada izlaziš, ali vodi računa šta radiš.“
Prošao sam sa velikim olakšanjem. Ispred mene su se ukazale ovozemaljske prizemne kuće. Osetio sam miris roštilja. Laganim hodom išao sam ulicom i razmišljao… Moja misija još nije završena... Svi dolazimo sa određenim zadatkom na svet i sve dok ga ne završimo ne možemo se spokojno vratiti.
Dugo sam te noći sedeo na ivici kreveta i razmišljao da li je sve ovo što sam vam ispričao bio san ili java. Razmišljao sam o tome kako nam je život dat, kako ga treba poštovati, a ponajviše o tome kako nas između života i smrti deli samo jedna nevidljiva nit.

Dragan Pavlović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva