John Barnes: Daybreak Zero
Helly Cherry
Dakle, stvarno je odličan osećaj kad na pola trilogije izostane bilo kakvo lupanje glavom o zid. Ili još bolje, kad vas rizičan potez povlađivanja pomalo sujetnoj intuiciji nagradi opravdanjem za elan s kojim ste se bacilli na višetomsku žanrovsku prozu, to sve na veresiju obećanja koje je ponudio njen početak. Na kraju krajeva, prvi roman trilogije je maltene ekvivalent uvodnog pasusa kratke priče – umereno saopštava, odmereno nagoveštava i krajnje zavodljivo vas poziva da ga sledite. I mada trilogije zahtevaju nesrazmerno više ulaganja u tako rizičnom poduhvatu, barem se ne može negirati kako isplate budu srazmerne ulogu. To samo u slučaju da ikakve isplate bude, naravno; a po pitanju Barnsove trilogije Svitanje, sad sam prilično uverena da će je biti.
Najpre, sitna rekapitulacija prvog dela; 28 oktobra 2024. godine, koordinisane i efikasno raspoređene diverzije multimilionskog članstva Svitanja dokrajčile su eko-sabotažom svet kakav nam je danas poznat. Biološka oružja - namenjena uništenju goriva, plastike i električnih uređaja ali ne i ljudi - uništila su infrastrukturu na kojoj nam počiva vaskolika civilizacija. U roku od svega nekoliko sati zbrisani su sami temelji poznatog nam i udobnog sveta – nestalo je ili je oštećeno uglavnom sve, od obuće pa do automobilskih guma, od šporeta pa do kompjutera, od penkale do aviona, od telefona pa do satelita. U roku tih par dana, svet se strmoglavio na tehnološki nivo 19tog veka, otvarajući preko tog uništenja širok prostor za nicanje davno zaboravljenih veština, kojima su se do tada bavili uglavnom gikovi, iz prostog hobija. Direktiva 51 – prvi roman trilogije – pedantno opisuje taj i takav civilizacijski sunovrat, sledeći u tančine najznačajnija zbivanja, baš kao i najznačajnije učesnike, nemilice ih desetkujući do kraja romana, što se maltene da i očekivati u ozbiljnom postapokaliptičnom pristupu.
Drugi roman nastavlja zbivanja bez ikakvog vidljivog šava. Direktiva 51 je dosegla tek do stotog dana nakon Svitanja; Svitanje Nula nas odnosi do novembra 2025, kroz čitavu postapokaliptičnu godinu i, mada se rasprostire po daleko većoja vremenskoj skali, nimalo time ne gubi na intezitetu pripovedanja. Kao što i priliči središnjem romanu trilogije, Svitanje Nula ne objašnjava začetke zapleta, date nam u prvom romanu; Svitanje Nula im naprosto rasteže originalne razmere do zaista džinovskih proporcija, pri tom oprezno izbegavajući čak i najsitniji nagoveštaj raspleta. Ono što je u prvom romanu bila tek insinuacija, u drugom postaje gotovo neizdrživa strepnja; šta je, zapravo, bilo to "Svitanje"? Da li je to bila teroristička urota, izvedena od strane prijatelja i komšija, to u ime dobrobiti spašavanja planete koju svi jednako dele? Ili je iza "Svitanja" ipak bila veštačka inteligencija, onaj dobro nam poznat AI predstavnik svesti bez savesti? Ili je "Svitanje" naprosto bio fenomen poznat kao “sistem artefakt” – rezultat civilizacijskih interakcija koje egzistiraju isključivo na bazi nasumičnih, pa stoga i teško prepoznatljivih značajki, zbog kojih je i sam artefakt vidljiv jedino po svojim posledicama, naizgled i bez konkretnih uzora i izvora? Recimo da je tu artefakt pomalo nalik na modne trendove, koji proizilaze iz izvesnih kulturoloških fenomena na koje se možda i može u određenoj meri uticati, ali koji se ipak ne mogu u potpunosti kontrolisati - kao naprasna popularnost neke pop-kulturne avangarde, oko koje se preko noći stvori sledbeništvo čiju konstrukciju niko ne može suvereno da svojata, bez obzira na jačinu propagandnog upliva. Efekat je tu poguban, naravno, taman koliko je i zarazan ili neuništiv; mislim stvarno… kako se boriti protiv popularnosti neke pop-pesme ili filma unutar samog trendovskog sledbeništva? U doba ovako nesmetanog pristupa neograničenoj količini informacija, cenzura ili zabrana po pravlu proizvode kontraefekat kažnjavanja samog korisnika, čime ujedno samo inspiriše produkciju na veću sofisticiranost. I dok je Direktiva 51 dozvoljavala da se te kompleksne dileme tek naslute, Svitanje Nula ih intenzivira i detaljiše, bez da ih objašnjava i bez da se priklanja ma kojoj od prepoznatljivih mogućnosti po pitanju porekla istih. Da li je "Svitanje" imalo za cilj da kontroliše čovečanstvo ili da ga zatre? I dalje nam nije poznato da li je "Svitanje" imalo vođe, ali sad bar saznajemo da Svitanje i dalje ima mnogobrojne agente koji se s lakoćom i bukvalno svuda infiltriraju, to od vladinih organizacija pa do samog uma pojedinca. I mada nam je donekle jasnija skala na kojoj se to radi, i dalje nam nije poznato ko i kako to radi, iako je sam zaplet sad već proširen i do baze na Mesecu. Zaista, po pitanju rapleta, Svitanje Nula vas prži na žeravici uslužno razastrtoj još sa prvim romanom, tako da je glad i dalje neutažena, uprkos obilnoj porciji vešto predočenih novih zbivanja.
Ono što drugom delu trilogije daje dubinu (bez obzira akcioni format isporuke) je najpre izdvajanje snažnog ženskog lika; Heather O’Grainne je bila tek “član tima jakih” u prvom romanu, ali u drugom postaje ne samo samostalan učesnik biranja pravca u kom se kreće postapokaliptični svet, nego i najuticajni faktor koji drži na odstojanju gotovo neminovan civilni rat. Jer, da: nakon kolapsa civilizacije i u uslovima gotovo zatrte populacije, ono što po logici stvari sledi je – civilni rat među zaraćenim frakcijama, i to ne rat oko resursa neophodnih za preživljavanje, nego oko političkih vizija kako bi “budući svet” trebalo da izgleda. Fundamentalizam, u svakom svom obliku i načinu, se aktivno bori za prevlast ne obazirući se na žrtve i posledice, a kao najmoćniji se izvajaju politički i religiozni fundamentalizam. Barns kao da nam nudi mogućnost da studiranjem tih ideoloških zastranjivanja polako sastavimo mozaik i o samom fenomenu "Svitanja", vakcinišući nas za mogućnost kako svako ideološko zastranjivanje - ma kako fantastično, nelogično i u stvarnosti neutemeljeno izgledalo na prvi pogled – počiva na užasavajuće praktičnoj unutrašnjoj logici; samoobmane nam počivaju na čvrstim temeljima koji nisu niti površni niti naivni, uprkos tome što upravo tako izgledaju nesrećnicima bez benefita inicijacije. Snažan ženski lik, oličen u Heather, postaje zato lako razumljiv i još lakše prihvatljiv, jasno ocrtan na pozadini vaskolike ideološke ostrašćenosti; Heather je u "Svitanju" izgubila partnera ali je stekla dete, i njen primarni stav je time uslovljen kao protektivan a konačni cilj praktičan. Ruku na srce, u romanu to uopšte nije ponuđeno stereotipno, kako to ovde možda zvuči – preko Heather se ne nude niti prepoznatljivo feministički, niti prepoznatljivo matrijahalni obrasci borbe “žene u svetu muškaraca”, već više praktični i logični rezultati zdravog demokratskog društvenog uređenja. I mada ima likova koji također streme istom političkom uređenju, jedna od razlika je najuočljivija u činjenici da se oni ne libe diktatorskih metoda u postizanju tog cilja.
Dodatna dimenzija Barnsovog postapokaliptičnog sveta bavi se analizom debljine same civilizacijske venire kojom se čovek toliko ponosi u salonskim diskusijama ali koja se zastrašujuće lako uklanja u uslovima samoodabrane odgovornosti i izostanka kazne za istu. Mada u romanu ima taman dovoljno elemenata fantastike da se Barnsova psihologija mase prihvati sa zadrškom do samog raspleta, ipak je dovoljno prepoznatljiva da se na njoj bazira upečatljiv raspad civilizacije koja počiva uglavnom na zakonu i luksuzu, a ne na intelektu i produhovljenosti, kako već to sirota nam civilizacija samu sebe uporno uverava. Barnsovo insistiranje na trileru i akciji donekle kamuflira dubinu te analize, taman dovoljno da prozu učini prihvatljivijom i preko žanrovski-zabavnog pristupa, ostavljajući time i dovoljno prostora za “nismo krivi mi, krivi su oni drugi” eskapizam u završnom delu, ali iskreno se nadam da tome neće podleći, ili bar ne u velikoj meri.
Bilo kako bilo, trilogija Svitanje zadržava veliki potencijal da priviri u mnoge mračne uglove ne samo sveta kakvog danas imamo, nego i sveta kakav bi lako mogli da dobijemo, kad bi se svetovi –nedaj Bože! - delili po zaslugama.
Lidija Beatović
Najpre, sitna rekapitulacija prvog dela; 28 oktobra 2024. godine, koordinisane i efikasno raspoređene diverzije multimilionskog članstva Svitanja dokrajčile su eko-sabotažom svet kakav nam je danas poznat. Biološka oružja - namenjena uništenju goriva, plastike i električnih uređaja ali ne i ljudi - uništila su infrastrukturu na kojoj nam počiva vaskolika civilizacija. U roku od svega nekoliko sati zbrisani su sami temelji poznatog nam i udobnog sveta – nestalo je ili je oštećeno uglavnom sve, od obuće pa do automobilskih guma, od šporeta pa do kompjutera, od penkale do aviona, od telefona pa do satelita. U roku tih par dana, svet se strmoglavio na tehnološki nivo 19tog veka, otvarajući preko tog uništenja širok prostor za nicanje davno zaboravljenih veština, kojima su se do tada bavili uglavnom gikovi, iz prostog hobija. Direktiva 51 – prvi roman trilogije – pedantno opisuje taj i takav civilizacijski sunovrat, sledeći u tančine najznačajnija zbivanja, baš kao i najznačajnije učesnike, nemilice ih desetkujući do kraja romana, što se maltene da i očekivati u ozbiljnom postapokaliptičnom pristupu.
Drugi roman nastavlja zbivanja bez ikakvog vidljivog šava. Direktiva 51 je dosegla tek do stotog dana nakon Svitanja; Svitanje Nula nas odnosi do novembra 2025, kroz čitavu postapokaliptičnu godinu i, mada se rasprostire po daleko većoja vremenskoj skali, nimalo time ne gubi na intezitetu pripovedanja. Kao što i priliči središnjem romanu trilogije, Svitanje Nula ne objašnjava začetke zapleta, date nam u prvom romanu; Svitanje Nula im naprosto rasteže originalne razmere do zaista džinovskih proporcija, pri tom oprezno izbegavajući čak i najsitniji nagoveštaj raspleta. Ono što je u prvom romanu bila tek insinuacija, u drugom postaje gotovo neizdrživa strepnja; šta je, zapravo, bilo to "Svitanje"? Da li je to bila teroristička urota, izvedena od strane prijatelja i komšija, to u ime dobrobiti spašavanja planete koju svi jednako dele? Ili je iza "Svitanja" ipak bila veštačka inteligencija, onaj dobro nam poznat AI predstavnik svesti bez savesti? Ili je "Svitanje" naprosto bio fenomen poznat kao “sistem artefakt” – rezultat civilizacijskih interakcija koje egzistiraju isključivo na bazi nasumičnih, pa stoga i teško prepoznatljivih značajki, zbog kojih je i sam artefakt vidljiv jedino po svojim posledicama, naizgled i bez konkretnih uzora i izvora? Recimo da je tu artefakt pomalo nalik na modne trendove, koji proizilaze iz izvesnih kulturoloških fenomena na koje se možda i može u određenoj meri uticati, ali koji se ipak ne mogu u potpunosti kontrolisati - kao naprasna popularnost neke pop-kulturne avangarde, oko koje se preko noći stvori sledbeništvo čiju konstrukciju niko ne može suvereno da svojata, bez obzira na jačinu propagandnog upliva. Efekat je tu poguban, naravno, taman koliko je i zarazan ili neuništiv; mislim stvarno… kako se boriti protiv popularnosti neke pop-pesme ili filma unutar samog trendovskog sledbeništva? U doba ovako nesmetanog pristupa neograničenoj količini informacija, cenzura ili zabrana po pravlu proizvode kontraefekat kažnjavanja samog korisnika, čime ujedno samo inspiriše produkciju na veću sofisticiranost. I dok je Direktiva 51 dozvoljavala da se te kompleksne dileme tek naslute, Svitanje Nula ih intenzivira i detaljiše, bez da ih objašnjava i bez da se priklanja ma kojoj od prepoznatljivih mogućnosti po pitanju porekla istih. Da li je "Svitanje" imalo za cilj da kontroliše čovečanstvo ili da ga zatre? I dalje nam nije poznato da li je "Svitanje" imalo vođe, ali sad bar saznajemo da Svitanje i dalje ima mnogobrojne agente koji se s lakoćom i bukvalno svuda infiltriraju, to od vladinih organizacija pa do samog uma pojedinca. I mada nam je donekle jasnija skala na kojoj se to radi, i dalje nam nije poznato ko i kako to radi, iako je sam zaplet sad već proširen i do baze na Mesecu. Zaista, po pitanju rapleta, Svitanje Nula vas prži na žeravici uslužno razastrtoj još sa prvim romanom, tako da je glad i dalje neutažena, uprkos obilnoj porciji vešto predočenih novih zbivanja.
Ono što drugom delu trilogije daje dubinu (bez obzira akcioni format isporuke) je najpre izdvajanje snažnog ženskog lika; Heather O’Grainne je bila tek “član tima jakih” u prvom romanu, ali u drugom postaje ne samo samostalan učesnik biranja pravca u kom se kreće postapokaliptični svet, nego i najuticajni faktor koji drži na odstojanju gotovo neminovan civilni rat. Jer, da: nakon kolapsa civilizacije i u uslovima gotovo zatrte populacije, ono što po logici stvari sledi je – civilni rat među zaraćenim frakcijama, i to ne rat oko resursa neophodnih za preživljavanje, nego oko političkih vizija kako bi “budući svet” trebalo da izgleda. Fundamentalizam, u svakom svom obliku i načinu, se aktivno bori za prevlast ne obazirući se na žrtve i posledice, a kao najmoćniji se izvajaju politički i religiozni fundamentalizam. Barns kao da nam nudi mogućnost da studiranjem tih ideoloških zastranjivanja polako sastavimo mozaik i o samom fenomenu "Svitanja", vakcinišući nas za mogućnost kako svako ideološko zastranjivanje - ma kako fantastično, nelogično i u stvarnosti neutemeljeno izgledalo na prvi pogled – počiva na užasavajuće praktičnoj unutrašnjoj logici; samoobmane nam počivaju na čvrstim temeljima koji nisu niti površni niti naivni, uprkos tome što upravo tako izgledaju nesrećnicima bez benefita inicijacije. Snažan ženski lik, oličen u Heather, postaje zato lako razumljiv i još lakše prihvatljiv, jasno ocrtan na pozadini vaskolike ideološke ostrašćenosti; Heather je u "Svitanju" izgubila partnera ali je stekla dete, i njen primarni stav je time uslovljen kao protektivan a konačni cilj praktičan. Ruku na srce, u romanu to uopšte nije ponuđeno stereotipno, kako to ovde možda zvuči – preko Heather se ne nude niti prepoznatljivo feministički, niti prepoznatljivo matrijahalni obrasci borbe “žene u svetu muškaraca”, već više praktični i logični rezultati zdravog demokratskog društvenog uređenja. I mada ima likova koji također streme istom političkom uređenju, jedna od razlika je najuočljivija u činjenici da se oni ne libe diktatorskih metoda u postizanju tog cilja.
Dodatna dimenzija Barnsovog postapokaliptičnog sveta bavi se analizom debljine same civilizacijske venire kojom se čovek toliko ponosi u salonskim diskusijama ali koja se zastrašujuće lako uklanja u uslovima samoodabrane odgovornosti i izostanka kazne za istu. Mada u romanu ima taman dovoljno elemenata fantastike da se Barnsova psihologija mase prihvati sa zadrškom do samog raspleta, ipak je dovoljno prepoznatljiva da se na njoj bazira upečatljiv raspad civilizacije koja počiva uglavnom na zakonu i luksuzu, a ne na intelektu i produhovljenosti, kako već to sirota nam civilizacija samu sebe uporno uverava. Barnsovo insistiranje na trileru i akciji donekle kamuflira dubinu te analize, taman dovoljno da prozu učini prihvatljivijom i preko žanrovski-zabavnog pristupa, ostavljajući time i dovoljno prostora za “nismo krivi mi, krivi su oni drugi” eskapizam u završnom delu, ali iskreno se nadam da tome neće podleći, ili bar ne u velikoj meri.
Bilo kako bilo, trilogija Svitanje zadržava veliki potencijal da priviri u mnoge mračne uglove ne samo sveta kakvog danas imamo, nego i sveta kakav bi lako mogli da dobijemo, kad bi se svetovi –nedaj Bože! - delili po zaslugama.
Lidija Beatović