Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

H.F. Lavkraft: "Knjiga", nedovršena priča



Sviđa ti se? Javi ostalima!

„Knjiga“ je nedovršena Lavkraftova priča koja je prvi put objavljena 1938. u časopisu „Leaves“, godinu dana nakon autorove smrti

Sećanja su mi prilično zbrkana. Veliko pitanje je i od kada ona počinju, jer ponekad proživljavam užasavajući sled godina koje se protežu iza mene, dok mi se u drugim prilikama čini kao da je sadašnji trenutak bio izolovana tačka u sivoj, bezobličnoj beskonačnosti. Nisam baš siguran ni na koji način saopštavam ovu poruku. Iako sam svestan da je izgovaram, imam nejasan utisak da je neophodna neka neobična i možda strašna meditacija da bi se prenele moje reči do mesta na kojima bih želeo da se čuju. Moj identitet takođe je zbunjujuće maglovit. Čini se da sam preživeo veliki šok – možda na početku nekog potpuno monstruoznog ciklusa mog jedinstvenog i neverovatnog iskustva.

Svi ovi ciklusi iskustva izvirali su, naravno, iz te zagonetne Knjige. Sećam se trenutka kada sam je pronašao na jednom slabo osvetljenom mestu u blizini crne uljane reke nad kojom se stalno kovitlala magla. Ovo mesto bilo je veoma staro i do plafona visoke police pune natrulih knjiga pružale su se unedogled kroz unutrašnje odaje i zidne niše. Osim toga, velike i bezoblične hrpe knjiga bile su naslagane po podu i u grubim sanducima, a na jednoj od tih gomila sam je i pronašao. Nikada nisam saznao njen naslov jer je nedostajalo nekoliko početnih stranica, ali je ležala otvorena pri kraju tako da sam bio u prilici da ugledam nešto što mi je uzburkalo osećanja.

Bila je to formula – neka vrsta spiska uputstava za stvari koje treba učiniti i izgovoriti – koju sam ja doživeo kao nešto mračno i zabranjeno, nešto o čemu sam čitao ranije u skrivenim paragrafima ispunjenim mešavinom gađenja i opčinjenosti, a zapisanim od strane onih drevnih poznavaoca dobro čuvanih tajni svemira čije sam tekstove voleo da upijam.To je bio ključ, vodič, do izvesnih kapija i prelaza o kojima su mistici sanjali i šaputali još od vremena kada je čovečanstvo bilo mlado, a koji vodi do slobode i spoznaje izvan nama poznatog trodimenzionalnog sveta i njegovih područja života i materije. Knjiga je zaista bila stara, ali vekovima nijedan čovek nije prizvao njenu večnu suštinu niti znao gde da je pronađe. Nije bila otisnuta na štamparskoj presi, već je pisana rukom nekog poluludog monaha koji je zabeležio ove zloslutne latinske rečenice uncijalom poštovanja vredne drevnosti.

Sećam se kako me je starac, kada sam je uzeo, lukavo pogledao ispod oka i zakikotao se, a onda rukom napravio jedan neobičan pokret . Odbio je da za nju uzme novac, a tek mnogo kasnije shvatio sam i zašto. Dok sam žurio kući probijajući se uz obalu onim uskim, vetrovitim i maglom prekrivenim ulicama, imao sam zastrašujući utisak da me u stopu prate tihi i meki koraci .Činilo mi se da su sa obe strane vremešne, naherene kuće oživele sa novonastalom i morbidnom zlobom – kao da je neko iznenada otvorio do ovog časa zatvoreni kanal prepun zlih namera. Osećao sam da mi se zidovi i prepusti krovova izgrađeni od memljivih cigala, buđavog maltera i drveta, sa prozorima u obliku dijamanata koji zure poput očiju, nezaustavljivo približavaju, preteći da se obruše... pa ipak, pročitao sam samo poslednji delić one bogohulne rune pre nego što sam zatvorio Knjigu i poneo je sa sobom.

Sećam se kako sam je naposletku pročitao – bled u licu, zaključan u sobi na tavanu koju sam odavno namenio neobičnim istraživanjima. U velikoj kući vladao je mir, jer sam se gore popeo tek posle ponoći. Mislim da sam tada imao porodicu – iako se ne sećam sa sigurnošću svih detalja – i znam da je bilo mnogo slugu. Ne mogu reći baš koje godine se sve to dogodilo, jer od tada sam upoznao mnoge vekove i dimenzije, a sva moja prethodna poimanja vremena su samlevena i preoblikovana. Čitao sam uz svetlost sveće – pamtim kako je vosak neumoljivo kapao – i povremeno su se čula zvona sa udaljenih zvonika. Izgleda da sam pratio tu zvonjavu sa posebnom pažnjom, kao da sam se plašio da ću u njoj otkriti neki veoma dalek, neskladan zvuk.

A onda se po prvi put začulo grebanje i nespretno kretanje na tavanskom prozoru koji je gledao visoko preko ostalih krovova u gradu. To se dogodilo dok sam naglas mrmljao deveti stih prvog pevanja, i znao sam, uprkos sopstvenom drhtanju, šta to znači. Jer onoga ko prođe kroz kapiju zauvek prati senka, i on nikada više neće biti sâm. Prizvao sam je, a Knjiga je zaista bila ono što sam očekivao. Te noći sam prošao kapiju do vrtloga sazdanog od iskrivljenog vremena i vizija, i kada me je jutro zateklo u tavanskoj sobi ugledao sam oko sebe nepoznate zidove, police i predmete.

Posle toga više nisam bio u stanju da vidim svet koji sam ranije poznavao. Sa sadašnjim trenutkom uvek je bio izmešan delić prošlosti i delić budućnosti, a svaki nekada dobro poznati predmet izgledao je strano u novoj perspektivi mog proširenog vida. Od tada sam hodao u fantastičnom snu nepoznatih i polupoznatih oblika, i sa svakom novopređenom kapijom sve nesigurnije sam prepoznavao stvari koje su pripadale suženoj sferi za koju sam tako dugo bio vezan. Ono što sam video oko sebe, niko drugi nije video, i postao sam dvostruko ćutljiv i nepristupačan da ne bi pomislili da sam poludeo. Psi su me se plašili, jer su osećali spoljnu senku koja me nikada nije napuštala. Ali i dalje sam nastavljao da čitam iz skrivenih, zaboravljenih knjiga i svitaka kojima me je vodilo moje novo čulo vida, i probijao sam se kroz nove kapije prostora, bivstvovanja i životnih obrazaca prema jezgru nepoznatog kosmosa.

Sećam se noći kada sam na podu zapalio pet koncentričnih krugova i stao u centralni, pevajući monstruoznu litaniju koju je doneo glasnik iz Pakla. Zidovi su se istopili, a mene je oduvao crni vetar kroz bezdane nedokučivog sivila sa igličastim vrhovima nepoznatih planina koji su se pružali miljama ispod mene. Nedugo zatim nastala je potpuna tama, da bi se iz nje rodila svetlost mirijada zvezda koje su obrazovale čudna, strana sazvežđa. Konačno, ugledao sam u daljini ispod sebe zeleno obasjanu dolinu na kojoj su se razaznavale izuvijane kule grada podignutog na takav način koji nikada nisam mogao da upoznam niti da čitam o njemu, pa čak ni da sanjam. Dok sam mu se lebdeći približavao, ugledao sam na otvorenom prostoru velike kamene građevine kvadratnog oblika i osetio sam užasan strah da će me zarobiti. Vrisnuo sam i počeo da se borim, a zatim se praznina ponovo vratila u moju tavansku sobu pružajući se preko pet fosforescentnih krugova na podu. Ovo moje noćno lutanje nije bilo ništa čudesnije od prethodnih, ali je zato bilo užasnije jer sam znao da sam se više no ikada ranije približio onim spoljnim bezdanima i svetovima. Od tada sam bio pažljiviji prilikom prizivanja, jer nisam želeo da budem odvojen od sopstvenog tela i Zemlje u nepoznatim ambisima iz kojih nikada ne bih mogao da se vratim...

(1934)
Izvor: Scribd



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva