Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Džerom Dejvid Selindžer: Za Esme (devet priča)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Džerom Dejvid Selindžer (Njujork, 1. januar 1919. - Nju Hempšir, 27. januar 2010.), bio je američki romanopisac i pripovedač.

Objavio je jedan roman i nekoliko zbirki pripovedaka između 1948. i 1959. godine. Njegovo najpoznatije delo je Lovac u žitu, a knjiga se može naći i pod naslovom Lovac u raži.

Rođen je na Menhetnu (Njujork), gde je i odrastao. Tokom Drugog svetskog rata sudelovao je u raznim bitkama, čak i u invaziji na Normandiju. Njegovi saborci opisali su ga kao hrabrog i istinskog heroja. Tokom prvih meseci u Evropi uspevao je da se bavi pisanjem, a u Parizu je čak i upoznao Ernesta Hemingveja.

1945. godine oženio se francuskom lekarkom Silvijom, no rastali su se, pa se 1955. godine ponovno oženio - ovog puta je izabranica njegovog srca bila Kler Daglas. I taj brak je završen razvodom 1967.godine, kad se Selindžer potpuno povukao u svoj vlastiti svet.

Selindžer je često patio od stresa, i s godinama se sve više povlačio u sebe. O svom najpoznatijem liku, Holdenu, često je govorio kao o prijatelju.

Najpoznatija dela su mu: Lovac u žitu, Visoko podignite krovnu gredu, tesari, Simor - uvod, Freni i Zui.
 

Pre svega, treba nešto razjasniti. Autor ovoga prikaza je izabrao ovu zbirku priča shodno svome nahođenju, a to nahođenje glasi: „Neću da trubim o Lovcu u žitu jer je danas svaka šuša pročitala taj roman! Hoću da prikažem Selindžera kao majstora kratke proze, što je i bio, ne želim da palamudim o delu za koje je svako čuo!“

Eto. A sad idemo na prikaz.
Priča koja otvara ovu zbirku nosi čudan naziv: PERFEKTAN DAN ZA BANANA-RIBE. U storiji saznajemo nešto više o Simoru (kojeg Selindžer pominje u svom drugom delu, pod nazivom Simor: uvod), njegovom nervnom ustrojstvu i bračnom životu. Priča govori o dvoje ljudi koji imaju različite poglede na svet. Mjuriel, kao Simorova lepša polovina, je opuštena osoba sa optimističnim pogledom a svet, dok je sam Simor oličenje čudnovatosti i paranoje. Ova paranoja se vidi u nekoliko delova priče. Mjurijel, ipak, nije svesna paranoje svoga supruga iz razloga što se isti otuđio kada se vratio iz rata. Ne mogu se pronaći na istim talasnim dužinama, zbog čega Simor, pomalo napadno i čudno, počinje da uživa u društvu Sibil, devojčice od koje ustvari traži ljubav i razumevanje odrasle osobe. No, to je nemoguće; zbog toga glavni junak storije shvata da ne postoji niko ko bi ga mogao razumeti, što dovodi do potpune alijencijacije i usamljenosti. S tom činjenicom on ne može da se pomiri, te na kraju vrši samoubistvo.

Druga priča u nizu jeste storija UJKA VIGLI U KONEKTIKATU. U ovoj zbirci priča naglasak je stavljen na alijencijaciju čoveka, nezadovoljstvo životom, želju za promenom. Videli smo da i uvodna priča za temu obrađuje nešto od pomenutog, a Selindžer nastavlja tradiciju i sa ovom storijom. Priča govori o jednoj neplaniranoj pijanki dvaju žena, koje palamude o tome kakav bi im život bio da su napravile druge izbore u prošlosti. Tako Eloiza zamišlja svoj život sa starom ljubavi, Voltom, dok njena prijateljica klima glavom i uzdiše. Iako je naglasak stavljen na ove dve žene, volim da mislim da je ovo ustvari priča o Eloizinoj ćerki Ramoni i laganom otuđenju podmladka, koji mora da izmišlja prijatelje da bi našla nekog s kim bi se družila. Zašto stariji ljudi uvek istresaju frustracije na svojoj deci? To radi i Farington u Džojsovoj priči Prepisi, a to bogami radi i Eloiza u ovoj storiji.

Treća priča nosi naziv PRE POČETKA RATA SA ESKIMIMA. U ovoj storiji naglasak se stavlja na samoljublje, ali i na odnose između žena, na sklonost ka trpljenju kao i na narcizam određenih likova. Od svih priča u ovoj zbirci, ova nosi najviše simbolike, pa bih išao tako daleko da kažem da u ovoj priči ima simbola unutar simbola. Jednostavno, priča zahteva pažljivo čitanje, kojim ćemo primetiti da Frenklin, Selenin brat, ima osnovne cte Holdena Kolfilda, glavnog junaka Selindžerovog najpoznatijeg dela Lovac u žitu. Iako se, za ovako kratku priču, u fabuli pojavljuju četiri lika, samo dva nose i drže naraciju, što samo govori o tome kako Selindžer lepo i odmereno stavlja stvari na svoje mesto. Mnogi pripovedači bi našli kao manu Selindžerovo naglo završavanje storije, katkada objašnjavanje a ne pripovedanje, ali mogu reći da je, za mene, ova zbirka pravo osveženje jer se ne pridržava pravila što je čini svakako posebnom i obavezim štivom za svakog pisca kratkih priča.

Četvrta storija se zove ČOVEK KOJI SE SMEJE. Priča počinje naratorovim sećanjem na dane kada je bio u družini „Komanča“ i igrao bejzbol. Svaki put, kad bi se vraćali sa igrališta, njihov „Poglavica“ (student koji je bio zadužen da ih čuva) bi im pričao priču o Čoveku koji se smeje. Ovo je, ustvari, priča o rušenju mladalačkih snova i nadanja, o tome kako deca i sa devet godina počinju da uviđaju odnose između dvoje ljudi, njihove patnje, ali nadasve, uviđaju da ti odnosi na kraju nisu samo privatna stvar – sama storija koju priča student prava polako postaje depresivna i mračna i tako, kada njegovi ljubavni jadi dođu do tačke ključanja, storija koju on pripoveda dolazi do mračnog kraja. Na neki način, taj kraj trezni našeg naratora, otvara oči tom detetu. Zanimljivo postavljena storija, gde Selindžer, pripovedajući priču unutar priče, kazuje o tome kako treba pričati priču, kako su pripovedač i čitalac dva nerazmrsiva entiteta.

DOLE, KOD ČAMCA je peta storija po redu. U ovoj priči zapažamo tračak nade na kraju tunela, ali isto tako dosta simbolizma kojim majka vabi svoga sina da mu otkrije u čemu je problem, zašto isti beži od kuće i krije se, kada je „obećao da to nikada više neće raditi.“ Ona mora da igra po sinovljevim pravilima, pleše u ritmu njegove muzike i tako, kroz igru, da dođe do srži i odgovora koji traži. Kraj priče je, kao što sam pomenuo, lep i pobedonosan, problemi se rešavaju, suze predstavljaju katarzu malog deteta, a trka do kuće predstavlja već pomenutu pobedu.

ZA ESME – S LJUBAVLJU I MUČNINOM je najdraža priča autoru ovoga prikaza. „Tu nedavno, avionskom poštom, primio sam pozivnicu na venčanje koje će se održati u Engleskoj, osamnaestog aprila.“ Tako počinje storija, u kojoj narator objašnjava da bi rado pohodio svatove, ali zbog obaveza to ne može da učini. Ipak, odlučuje da napiše par redaka o mladoj, koju je upoznao pre šest godina. Ono što sledi je njegova storija o Esme, storija puna ljubavi i mučnine.

Ova priča ruši kanone i pravila kratke priče. U storiji je mnogo objašnjavanja, naročito u prvom delu, kada glavni junak upoznaje mlađanu Esme. Pre svega, kod čitanja ove storije vredi obratiti pažnju na naslov. Iz njega možemo da vidimo da je priča maltene pismo za Esme, čime pisac i njegovo stilsko umeće pripovedanja postaju deo veće šare, većeg klupka.

Dok se glavni junak u prvom delu priče predstavlja svojim imenom, u drugom delu, koji obuhvata deo iz naslova „S mučninom“ glavni lik kao da se stidi, te se predstavlja inicijalom X. Priča se prati i teče na čudan način, posve redak u pripovedanju, gde se osećaj realnosti povećava korištenjem smicalica. Selindžer u ovoj storiji ne piše o ljubavi na prvi pogled, nego o istim talasnim dužinama, priča o dve usamljene duše koje zajedno dele trenutak što nikad neće zaboraviti.

To je prvi deo priče.

U drugom delu, Selindžer ponovo obrađuje temu nervnog sloma tokom rata, čije fragmente koristi i ubacuje u priču da ispuni želju mlađane Esme („napišite priču za mene, neku punu mučnine“). Nekoliko godina je prošlo, junak je ogrezao u ratu, ne može da spava, hoda tankom linijom između ludila i normalnosti. U ovom delu, glavni junak X je predstavljen na mehanicistički, hladan način; no, ono što izdvaja Selindžera i ovu storiju jeste ubacivanje Esmine persone u Id glavnog junaka, koju isti prihvata kao svoju i iznalazi snage da se izbori sa mentalnim udarcima na svoje Ja. Ta Esme, njena razmišljanja, unose red u haos junakovih osećanja i misli, unose toplinu, čime Selindžer negira mehanicistički opis junaka u drugom delu ove priče. Zaista, sjajno napisano štivo i odlična razrada likova.

Sledeća priča u nizu je LEPA USTA I ZELENE MI OČI. Šta žena može da učini muškarcu, e-e-e-e-e! Nemoj jaranovu ženu, nikad! Iako je postavka storije ispričana u ove dve šture, uličarske rečenice, priča ima svoje naravoučenije i zaplet koji menja odnose između likova. Artur čovek koji sumnja da ga žena vara, palamudi preko telefona svom dobrom prijatelju Liju o tome kako mu žene nema kući. Sve bi ti bilo lepo i krasno, da se ista ne nalazi upravo kod Lija. Kroz čitavu priču, Li se napreže da uteši svoga prijatelja, laže ga, želeći da što pre okonča ovaj mučan razgovor. To se i dešava pri kraju priče ali, nakon završenog razgovora Artur ponovo zove Lija da mu kaže kako mu je žena stigla kući. Prostodušni Artur, spustivši slušalicu shvata da je svog „prijatelja“ previše gnjavio svojim problemima, tako da je, sada promenjenih uloga, Artur taj koji laže Liju čime mu izaziva grižnju savesti. Iako ova priča ne bi ušla u izbor najboljih od ovoga autora, svakako su u njoj dobro predstavljeni odnosi između likova. Mana priče jeste to što Arturova žena, koja sedi pored Lija, nije ništa drugo do neki objekat; ne progovara ništa, a o njoj saznajemo činjenice samo od Artura.

PLAVI PERIOD DE DAUMIER-SMITHA je osma priča po redu. Priča govori o dvadesetdevetogodišnjaku, koji se seli u Kvebek i tamo preuzima posao instruktora slikanja. Njegovi učenici, kada ih napokon dobije, nisu tu kraj njega; on ispravlja njihove radove i šalje ih poštom na date adrese. Njegovom oku prijaju slike sestre Irme, monahinje, kojoj glavni junak šalje pismo u kojem ju poziva da se posve preda slikanju.

U srži ove priče nalazi se buđenje života u glavnom liku, u slikaru koji na kraju storije shvata da život i ljudi koji ga okružuju nisu pozeri za slikanje, nisu stvari, nego osobe od kojih mu život znači, da njegovi postupci imaju posledice. To se naročito vidi na kraju storije, kada glavni junak gleda u izlog i uhvati pogled devojke koja radi unutra: ista pada, jer u njegovom pogledu vidi da je odmerava kao sliku, kao neko umetničko delo a ne živu stvar. Ovo ga navodi da shvati smisao, da postane human u pravom smislu te reči. Napokon može da sagleda stvari kod prizmu objektivnosti, i pomiruje se sa činjenicom da nije svako rođen za slikanje i da ta umetnost ili zvanje ne mora biti svakoj osobi na svetu njegova Meka i Medina.

TEDI je priča sa najjezovitijim krajem. Storija govori o istoimenom junaku, dečaku, koji je opčinjen smrću. „To će se desiti ili danas ili 14. februara 1958.“, kaže on. Mi ne znamo da li Tedi govori o smrti, ali smo, kako dolazimo do kraja romana, sve spremniji da u to poverujemo. Kad pogledamo retrospektivno, čak i kad Tedi na početku priče gleda kroz prozor u oljuštene kore od narandže, možemo da kažemo da isti uživa u neskladu i kraju. Priča nam govori o tome kako je čovekov život lak za uništiti, kako je krhak. Simor iz prve priče i Tedi iz ove storije liče jedan na drugog, gde se može reći da Tedi predstavlja mlađu Simorovu verziju, gde obojica hodaju međom genijalnosti i ludila i nose u sebi ogroman tanatos. Kraj priče, koja se završava vriskom, nam ne govori o tome ko vrišti i zašto; ali čitalac pomisli, nagnan volšebnim Selindžerovim umećem građenja atmosfere, na najgore. Pisac priču namerno ostavlja na klifhengeru – na čitaocu je da zaključi kraj, a znajući prosečnog čoveka, isti će uvek pomisliti na smrt, kraj, the end, iako nema posebnih činjenica koji tome idu u prilog.

Svakako zbirka za ljude koji žele da se bave pisanjem, za ljude koji žele da pročitaju nešto relano i da se sažive sa likovima, sa njihovim otuđenjem, problemima, u kojima se često i sami pronalazimo. Vladimir, over & out.

Vladimir Bjelajac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva