Kori Doktorov: Mali brat - Američki ‘way of life’, u svom najboljem izdanju



Sviđa ti se? Javi ostalima!

”Mali Brat” je izuzetno komunikativan roman namenjen tinejdžerskoj (YA) publici, pa ga stoga i ne bi trebalo prihvatati kao striktno žanrovskog, ma u kom pogledu. Ali pošto je kiberpank uticaj ne samo prepoznatljiv nego i dominantan u načinu na koji ovaj roman prezentuje lako prepoznatljivu američku post-9/11 svakidašnjicu, i pošto tim pristupom nudi upravo onu vrst distopije koja ne podrazumeva striktan futurizam, roman je gotovo obavezno štivo za žanrovske poklonike. I mada je, po pitanju sumarizacije trenutačnog stanja, Mali Brat prevashodno tipično američki produkt, nesumnjivo je relevantan za svako tržište kojem nije stran žanrovski fenomen zapadnjačke kulture i mentaliteta.

Baš kao i ideja-vodilja kiberpanka, Doktorov shvata i prihvata da “trenutačno stanje” naše današnjice baš i nije ravnomerno razmazano po celoj planeti; Doktorov zato piše Malog Brata u ime 17ogodišnjeg američkog tinejdžera: problem koji takav tinejdžer ima jeste relativno specifičan, bar utoliko što se svodi se uglavnom na glorifikaciju borbe za ljudska prava. Naravno da će potenciranje te konkretno specifičnosti najviše značiti upravo amerikancima, i to upravo onom s(l)oju koji poseduje vrlo svojstvenu ideju o sticanju, odbrani i nametanju ljudskih prava uopšte, i naravno da sa tako jasno profilisanim pristupom roman mora da podlegne izvesnoj hipokriziji. Doktorov to zna, pa se verovatno zato i ne trudi odviše, i mada je to nadasve pametno sa njegove strane, ipak ostaje otvoreno pitanje koliko je to zapravo pošteno.

Mada, koga je zapravo briga za ovo potonje?

Dakle, junak Malog Brata se zove Marcus Yallow, ima 17 godina i za sebe odmah kaže: “I'm a senior at Cesar Chavez high in San Francisco's sunny Mission district, and that makes me one of the most surveilled people in the world.” Kao i svi tinejdžeri, Markus je buntovnik, i to ne bez razloga; u paranoičnom svetu u kom Markus živi – pod 24/7 legalnim nadziranjem i špijuniranjem od strane raznih “autoriteta” – biti buntovnik podrazumeva sticanje širokog generalnog znanja, to primarno tehnološkog. Markus vam zato i nije klasični praznoglavi tinejdžer pređašnjih generacija, nego je superiorni haker iz asortimana najbolje kiberpank ikonografije (zapravo, od samog ustoličenja termina na B. Bethke “Cyberpunk” priči, Doktorov je preko Markusa ostvario jedan od najortodoksnijih pristupa tom podžanrovskom prototipu), koji ne samo da egzistira u skladu sa najmodernijom tehnologijom, nego često ide i malecki korak ispred iste. Naravno, u pitanju je onaj subverzivni malecki korak; to Malog Brata upravo i čini kiberpank prozom.

I dok Markus vickasto izmišlja načine kako da umakne srednjoškolskoj i svakodnevnoj kontroli slobode uma i kretanja, paranoja ga prestiže u vidu kidnapovanja od strane homlend sekjuritate (sic), nakon jednog, danas već maltene klasičnog terorističkog napada. Dakle, ni kriv ni dužan, prosto zatečen na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, sedamnaestogodišnji tinejdžer biva (mal)tretiran kao da je dokazano opasni terorista, i to samo zato što odbija da hom-seku preda šifru za otvaranje fajlova na svom mobilnom telefonu.

Kori od svega toga pravi odličnu, vrlo uverljivu dramu; zamislite samo slom samopouzdanja u mlađanog amera, zadojenog superherojštinom američkog way-of-life, kada skonta da mu život zapravo ne vredi ni pišljivog boba... kad skonta da ga lako može progutati tama a da niko zbog toga ni prstom ne mrdne. (Naravno, roditeljima bi se reklo da je stradao u terorističkom napadu, a oni bi u to poverovali, prosto zato što roditelji u sve lako poveruju.) Markus, zato, guta na brzaka sav ponos i gleda da izvuče živu glavu, to fight another day. Što smesta i čini, organizujući preko interneta pokret sebi sličnih buntovnika, i to na način i u razmerima one već pominjane tipične američke superherojštine.

Upravo ta superherojština i sadrži sve vrline i sve mane ovog odličnog romana.

Hipokrizija koju Doktorov stručno zaobilazi očituje se u izbegavanju čak i pominjanja onog famoznog “osnovnog problema”, kamoli u ikakvom čeprkanju po istom. Markusu (tojest Doktorovu) ne pada na pamet da raspreda o globalnim zbivanjima koja su dovela do postojanja hom-seka; ne pada mu na pamet da makar i ovlaš ugazi u kaljugu američke spoljno-političke aktivnosti, koja je i dovela do toga da neki tamo ljudi sa druge strane zemaljske kugle potežu sav taj put e ne bi li fanatično tamanili amerikance, gde god i kako god stignu. Markusa/Doktorova uopšte ne zanimaju niti Arapi niti kontraverze njihovog mentaliteta, baš kao što ga ni ne zanima šta je to njima zapravo urađeno - za Markusa/Doktorova ništa od svega toga maltene ne postoji, ili barem ne postoji u ikakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa zbivanjima kojima se on posvećuje. On svu tu zatečenu globalnu situaciju prima zdravo-za-gotovo, u stilu - da, napadaju nas neki tamo Arapi i da, hom-sek je upravo zbog toga i osnovan, ali svejedno, meni je jedino važno da ta hom-sek mene lično ne deranžira... da se niko ne zajebava sa MOJIM pravima… i nek isti taj hom-sek slobodno krši tamo nečija ne-američka prava, ja o tome ionako ništa ne znam, jer neću to da znam. U tom smislu, prosto osećam da je Markus zapravo Doktorovljev alter-ego: zaista, nemoguće je pročitati knjigu i pri tom zadržati ikakvu iluziju da Doktorov poseduje radikalno drugačiji stav od onog iznesenog u knjizi. Mali Brat je zato prevashodno Korijeva politička izjava, bez obzira na sve te akšn-muvi/tinejđ-drama oblande, i bez obzira na neskrivene tendencije internet-internacionalizma.

Doktorov zastupa (bolje rečeno vešto koristi) bazičnu kiberpank ideju pod-sveta u kom egzistiraju uglavnom marginalci, ali to je samo vešto poigravanje ikonografijom; Markus, naime, uopšte nije marginalac, daleko bilo... Markus je nešto upravo suprotno marginalcu – Markus je srednješkolski centar pažnje, dete obrazovanih profesionalaca u stabilnom braku, lepo zaokružen momak koji je sebi zaradio mesto u intelektualnom (i svakom drugom) vrhu svoje generacije, obrazovan najmanje triput više od standarda za svoje godište, sposoban, načitan i skoro nepodnošljivo elokventan... Markus definitivno nije tipus koji se ostvaruje sačmarom, na kolegama i učiteljima, Markus ne neguje homicidalne ili suicidalne primisli – ne, ne, Markus vam je zdrav, prav, ostvaren, uklopljen i skroz dobroizgledajući.

I kako bi (a i zašto bi) TAKAV poster-boj završio ma u kakvom pod-svetu?

Pa eto, tu ulazi u priču superherojština: Markus se, naime, BORI.
On je BORAC, i to na strani ugnjetavanih, naravno.

Nije slučajno da Doktorov stavlja onoliki naglasak na kostimizaciju, svaki superheroj mora biti kostimiran, inače… gde bi tu bio good old fun? Pošto Markusu nije dovoljno da se samo bori na strani potlačenih, on u toj borbi mora iznaći i zabavu, to prevashodno za sebe a onda i za druge. Reklo bi se da je trivijalna literatura najzad zalutala (i to GPS navođena, i u cool obličju hajtek treša) u domen svoje primarne svrhe – u domen indoktrinacije. A kako fenomen "neravomerno razmazane stvarnosti" pruža neslućene mogućnosti po pitanju terena i razloga za konflikt, Markusova stvarnost se do te mere razlikuje od stvarnosti jednog 17godišnjeg Palestinca ili Kurda, da se slobodno može tvrditi kako njih dvojica žive na različitim planetama. Ideja o supremaciji nije strana niti jednom od njih, naravno, ali Markusova (tojest američka) supremacija uživa benefite političke korektnosti, to u vidu internet-internacionale. Ideja je primarno socijalistička, ali je taman dovoljno mutirana da više ne bude prepoznatljiva kao “crvena opasnost”: u borbi sa hom-sekom, Markus koristi resurse svetske internet infrastrukture, a i sam moto njegove borbe je neskriveno globalan, zato što je Markusova Internetcionala potpuno lišena svih onih uobičajenih socijalnih podela na koje smo navikli. Umesto njih, Markusova Internetcionala vrednuje ljude po samo jednom kriterijumu: ili si high-tech, ili si low-tech.

A ako si ovo potonje, onda si izgubljen slučaj.

U Malom Bratu, istinski je prezren samo jedan lik, ali zaista samo jedan jedini: imbecilni zamenik direktora Mr. Benson. Svi ostali negativci su itekako vredni borbe, pa time i nekakvog respekta, ali Mr. Benson je vredan jedino sprdačine. Frederik Benson je, naime, g-l-u-p. A to je smrtni greh, zato jer je to difolt low-tech, ono krajnje dno dna smrdljivog čabra, a tome nema leka, naprosto zato što Mr. Benson nema kapacitet za obrazovanje i on u romanu figurira samo kao oznaka Markusovog ‘kraja detinjstva’. Mr Benson je zato upečatljiva ali ipak trivijalna, tragikomična figura prologa i njegova jedina svrha je da ilustruje evoluciju Markusove borbe: sa početnog i relativno minornog nivoa srednješkolskog podjebavanja Mr. Bensona - dakle jednog relativno ograničenog tupavca, koji je krajnje nezasluženo prigrabio hijerarhijsko mesto sa kog bi ga očigledno trebalo svrgnuti - pa do Merkusovog finalnog i krajnje visokog single combat nivoa borbe sa celom jednom državnom strukturom.

Roman detaljno i nadasve uverljivo nudi sve etape tog puta. Baza autonomije Markusovog interneta malko me asocira na izvesne hladno-ratovske proteste o sprečavanju militarizacije kosmosa; kao ono, “nemamo mi ništa protiv nuklearnog naoružanja, samo mislimo da ga ipak ne bi trebalo lansirati u orbitu i iza” – dakle, na napor da se u ratnim žarištima proizvedu “free zone”, “safe haven” i takvi već kompromisni paradoksi, s tim što je Markusova free zone ipak virtuelna - internet. U suštini, ideja jeste supremacijska, naravno, ali pošto su iz nje eliminisane sve nacionalne, rasne, polne, verske i ine negativne konotacije, ideja je samim time učinjena i politički korektnom, a možda i više od toga: borba za integritet virtuelnog prostora jednako je nesebična i globalna (pa time i grandiozna) koliko je bila i ona borba za očuvanje obližnjih nebeskih tela. Napredak je nesumnjiv: Markus je dovoljno inteligentan da se ne bakće sa celom planetom, on ne pada u klopku megalomanije ideala; one se bori da sačuva isključivo svoj mali internacionalni svet i oko njega kineski zid, a i na to se odlučuje tek kad njemu lično neko stane na žulj, baš kao što i Marskusov otac “progleda” tek kad mu hom-sek nagazi kurije oko. Otud paradoks da Markus zapravo ne mrzi Arape što se zaleću avionima na američke višespreatnice, nego ih prezire zato što su low-tech i zato što se ne trude da taj nedostatak prevaziđu, nego ga tek kompenziraju destruktivnim remećenjem nečije mirne i uredne hi-tech stvarnosti. Da nije izvesne reakcije na iste te Arape – recimo, reakcije u vidu stvaranja hom-seka, cenzure i gaženja Markusovih prava na privatnost – Markus zapravo ne bi bio ni svestan njihovog postojanja, i to sa pravom. Čemu biti svestan nekih tamo primitivaca koji šetaju uokolo sa tonom eksploziva o pojasu?

Američki ‘way of life’, u svom najboljem izdanju.

Naravno, ništa od svega toga nije negativno, samo po sebi, nego postaje diskutabilno tek u nekom fiktivnom sukobu mentaliteta, ali, realno gledano – svako takvo vrednovanje je najverovatnije besmisleno, naprosto zato što ni jedan mentalitet nije imun na hipokriziju i supremacijske tendencije, samo kamuflirane u drugačije ruho. Verujem da prava vrednost ovog romana ne leži toliko u vrednosti stavova koje plasira, koliko u straobalnoj sposobnosti autora da angažovanu prozu ponudi kao trivijalnu zabavu za mladež. U svakom slučaju, ovo mi je jedna od knjiga dekade, ne obavezno po kvalitetu ali svakako po impaktu; kontroverzni Mali Brat nudi odličan teren za razmišljanje i raspravu, a to je osnovno merilo literarne vrednosti.

(Mali Brat, u prevodu Zorana Trklje, objavio je Profil, pa knjigu možete naručiti preko )

Lidija Beatović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva