Chaosium, Wicked Plan i Gonoreas nastupili sinoć u Požarevcu
Helly Cherry
Počinjem da polako sve više gotivim ove „javne probe“ bendova, poznate i kao svirke pred veoma malim brojem ljudi. Još kada bendovi sami kažu da su se, nažalost, navikli na veoma malu (gotovo nikakvu) posećenost, jasno vam je koliko je sati. Umesto da se nervirate zbog lenjosti drugih, najbolje je da uzmete hladno piće, po mogućstvu točeno pivo i da uživate u odličnoj svirci tri benda.
Ono što je zajedničko za „Chaosium“, „Wicked Plan“ i „Gonoreas“ je to da su svi oni tokom izvođenja svog repertoara koristili po prve dve pesme kao zagrevanje. Daleko od toga da su zvučali loše ali, kao što sam napisao na početku, sve je delovalo baš kao na probi – hvatanje zaleta, a posle toga rokanje. Ali, baš rokanje! Svaka čast „Chaosium-u“ na onome što rade i kako rade. Mlad bend (iz 2014.) sa puno znanja (sastavljen od bivših članova Alistera), puno dobrih ideja i još više energije. Najbitnije je to što su pozitivni, čavrljivi i svim svojim bićem vezani za muziku koju sviraju. Bez i jedne jedine greške je prošao njihov nastup – od početka do kraja su bili profi. Sigurno im nije svejedno da svirku počnu pred manje od deset ljudi (ne računam članove drugih bendova, konobara i vlasnika požarevačkog kluba „KB“), ali se na njihovim licima to nije moglo videti. Dok je bendova kao što su oni, zime nema za metal u Srbiji. Odlična mešavina groove-a, melodeath-a, prog-a i thrash-a, odličan balans svakog od navedenih podžanrova. Treba ih videti i čuti uživo, jer reči na ekranu ne mogu da prenesu ono što oni prezentuju na bini.
"Wicked Plan“, da budem iskren, ne bih mogao da slušam kod kuće jer nikada nisam fan tog melodičnog heavy metala sa uticajem hair/glam-a. No, ruku na srce, uz po koje pivce u gradu i na ovakvoj svirci – ja se ne bunim. Oni prosto vole metal, u tome ni najmanje nema sumnje. Ljudi u zrelim, srednjim godinama su življi nego neki tinejdž bendovi koje sam imao prilike da vidim. I to ne malo, već mnogo življi. Stvarno su me oduševili, ne toliko zbog muzike, već više zbog te energije koja kulja iz njih. Ne skaču oni po bini, niti izvode neke akrobacije, ali nisu ni puki statisti koji drže instrumente i, eto, sviruckaju. Niko ne ide na turneje samo zato što mu je dosadno, već što na takav način ima priliku da se sa nekim novim ljudima zabavi radeći ono što voli.
Na samom kraju su „Gonoreas“ stavili tačku na „i“. Šlag na tortu kakav se samo poželeti može. Njihov deo nastupa mi je najbrže prošao, ponajviše zato što su im pesme takve da se u njima maksimalno uživa. Da ne bude zabune, i prethodna dva benda su pružila kvalitetnu „zabavu“ (pogotovo „Chaosium“ koji sviraju muziku kakvu volim), no gotovo svaki fan metala je počeo svoju slušalačku „karijeru“ sa heavy-jem ili nekim mekšim thrash-om. Nema gneričnosti u njihovoj muzici, kao ni onih „dosadnjikavih“ delova zbog kojih se gubi volja za daljim slušaljem. Jednostavno, ne možete se naći ispred njih, stati, prekrstiti ruke i složiti „meh“ izraz lica. Ako želite dobru svirku – oni će vam je pružiti.
Najbitinije od svega je ovo: svaki član svakog od navedenih bendova je ispratio svoje kolege, od početka do kraja. Svesni su oni veoma dobro da se samo držanjem zajedno mogu izboriti za nešto bolje. Zajednička turneja ili svirka nije samo to zajedničko putovanje i deljenje bine, već deljenje cele večeri, deljenje i onog dobrog i onog lošeg. Iako sa katastrofalnim početkom (što se posete tiče), situacija se posle pola sata od početka svirke značajno popravila i time pomogla da, barem meni, ostane u lepom sećanju. Verujem da je i švajcarskim i srpskom bendu bilo barem približno isto tako, jer su i oni na kraju večeri imali osmehe na licima.
Antonio Jovanović
Ono što je zajedničko za „Chaosium“, „Wicked Plan“ i „Gonoreas“ je to da su svi oni tokom izvođenja svog repertoara koristili po prve dve pesme kao zagrevanje. Daleko od toga da su zvučali loše ali, kao što sam napisao na početku, sve je delovalo baš kao na probi – hvatanje zaleta, a posle toga rokanje. Ali, baš rokanje! Svaka čast „Chaosium-u“ na onome što rade i kako rade. Mlad bend (iz 2014.) sa puno znanja (sastavljen od bivših članova Alistera), puno dobrih ideja i još više energije. Najbitnije je to što su pozitivni, čavrljivi i svim svojim bićem vezani za muziku koju sviraju. Bez i jedne jedine greške je prošao njihov nastup – od početka do kraja su bili profi. Sigurno im nije svejedno da svirku počnu pred manje od deset ljudi (ne računam članove drugih bendova, konobara i vlasnika požarevačkog kluba „KB“), ali se na njihovim licima to nije moglo videti. Dok je bendova kao što su oni, zime nema za metal u Srbiji. Odlična mešavina groove-a, melodeath-a, prog-a i thrash-a, odličan balans svakog od navedenih podžanrova. Treba ih videti i čuti uživo, jer reči na ekranu ne mogu da prenesu ono što oni prezentuju na bini.
"Wicked Plan“, da budem iskren, ne bih mogao da slušam kod kuće jer nikada nisam fan tog melodičnog heavy metala sa uticajem hair/glam-a. No, ruku na srce, uz po koje pivce u gradu i na ovakvoj svirci – ja se ne bunim. Oni prosto vole metal, u tome ni najmanje nema sumnje. Ljudi u zrelim, srednjim godinama su življi nego neki tinejdž bendovi koje sam imao prilike da vidim. I to ne malo, već mnogo življi. Stvarno su me oduševili, ne toliko zbog muzike, već više zbog te energije koja kulja iz njih. Ne skaču oni po bini, niti izvode neke akrobacije, ali nisu ni puki statisti koji drže instrumente i, eto, sviruckaju. Niko ne ide na turneje samo zato što mu je dosadno, već što na takav način ima priliku da se sa nekim novim ljudima zabavi radeći ono što voli.
Na samom kraju su „Gonoreas“ stavili tačku na „i“. Šlag na tortu kakav se samo poželeti može. Njihov deo nastupa mi je najbrže prošao, ponajviše zato što su im pesme takve da se u njima maksimalno uživa. Da ne bude zabune, i prethodna dva benda su pružila kvalitetnu „zabavu“ (pogotovo „Chaosium“ koji sviraju muziku kakvu volim), no gotovo svaki fan metala je počeo svoju slušalačku „karijeru“ sa heavy-jem ili nekim mekšim thrash-om. Nema gneričnosti u njihovoj muzici, kao ni onih „dosadnjikavih“ delova zbog kojih se gubi volja za daljim slušaljem. Jednostavno, ne možete se naći ispred njih, stati, prekrstiti ruke i složiti „meh“ izraz lica. Ako želite dobru svirku – oni će vam je pružiti.
Najbitinije od svega je ovo: svaki član svakog od navedenih bendova je ispratio svoje kolege, od početka do kraja. Svesni su oni veoma dobro da se samo držanjem zajedno mogu izboriti za nešto bolje. Zajednička turneja ili svirka nije samo to zajedničko putovanje i deljenje bine, već deljenje cele večeri, deljenje i onog dobrog i onog lošeg. Iako sa katastrofalnim početkom (što se posete tiče), situacija se posle pola sata od početka svirke značajno popravila i time pomogla da, barem meni, ostane u lepom sećanju. Verujem da je i švajcarskim i srpskom bendu bilo barem približno isto tako, jer su i oni na kraju večeri imali osmehe na licima.
Antonio Jovanović